Početna strana > Prikazi > O „kolonijalnoj inteligenciji“ u Srbiji
Prikazi

O „kolonijalnoj inteligenciji“ u Srbiji

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
nedelja, 03. avgust 2014.

(Milan Brdar, Hronika razorene Troje“, 1-2. knjiga, Kragujevac: Centar slobodarskih delatnosti; Bačka Palanka: Logos, 2012, str. 460 i 392)

Milan Brdar (Ruma, 1952), profesor univerziteta i naučni savetnik u Institutu društvenih nauka  u Beogradu, objavio je raspravu Hronika razorene Troje u dva toma. Prva knjiga nosi naziv „Srbija u procesima dekonstrukcije (recenzenti: Milovan Mitrović, Zoran Jevtović i Ljubiša Despotović), a druga knjiga „Srpska inteligencija u procesima pisoarizacije“ (recenzenti: Zoran Avramović, Ljubiša Despotović i Milovan Mitrović). Deo druge knjige je pisan zajedno sa Aleksandrom Jokićem, a objavljen je i na engleskom jeziku, kao posebna publikacija, kod istog izdavača (Aleksandar Jokić, Milan Brdar: „Unjust honoris causa: Chronicle of a most peculiar academic dishonor“, Freedom Activities Centre, Kragujevac, 2011).

Predmet rasprave u prvom tomu je društveno stanje u Srbiji, a u drugom tomu ideološke prilike na Univerzitetu. Stanje u oba domena se prikazuje metaforički, preko Homerovog epa o osvajanju Troje. Autor u predgovoru za prvi tom kaže: „Iz izlaganja je jasno da je savremena Troja bila Srbija 1990-2000. godine, a da su Srbi, naročito kao akteri `oktobarske revolucije`, te najveće srpske nesreće posle 27. marta 1941, bili Trojanci, ili mnoštvo s trojanskom, što će reći naivnom svešću koju je lako zavesti igračkama (...). U knjizi je glavni akter oslikan kao Kiklop skriven u trojanskom konju. To je nagoveštavalo da pred njim nemamo šansi, tim pre što je on za svoj interes osvajanja iznutra, upregao naivnog Odiseja, koji je, kad se osvestio i shvatio šta se s njim radi, izgubio život. (...) Sada, bez Odiseja, razorenog dvorišta i doma, prebivamo pod budnim okom jednookog Kiklopa, koji nas guta, vrlo postepeno“ (7-8).

U predgovoru za drugi tom autor kaže: „Predmet ove knjige u užem smislu je univerzitetsko obrazovanje kod nas, univerzitetska inteligencija i njen angažman u turubulentnim istorijskim procesima tokom protekle dve decenije. Kruna tog stanja, prema našem viđenju, predstavlja `afera Volcer`(...). Ne krijemo da smo hteli da se izdvojimo iz srpske intelektualne elite kojoj inače pripadamo, to jest da se distanciramo od njenog sramnog ćutanja i delanja kojim je pokazala da je nedostojna istorije koju preživljavamo“ (7; 9).

Iz ovih nekoliko navoda, vidi se da je Milan Brdar vrlo oštar prema inteligeniciji u Srbiji. On je naziva „klijentističkom ili kolonijalnom inteligencijom“ (1, 414). „Ponašanje naše inteligencije je sramno, počevši od Univerziteta“, kaže on (1,365). Naša inteligencija deluje u istom frontu sa političkom elitom i „četiri nevladine organizacije čiji je zajednički imenitelj `antisrpstvo uvek i svugde`“, a koje „više utiču na izvršnu vlast nego političke stranke u parlamentu“ (1,131). Te NVO Brdar poredi sa engleskim vojnim utvrđenjima na indijanskim teoritorijama u 18. veku (1, 120). „Oni su u stvari moralni janičari u ovoj zemlji. Oni nas sadomazohistički maltetretiraju i to niko neće da kaže. (...) To je na dugi rok tihi rat protiv ove zemlje i naroda. Tako reći, udruženi izdajnički poduhvat“ (1,380).

Kao primer kolonijalne psihologije naše inteligencije, Brdar navodi dve vesti koje su u isto vreme objavljene u našim medijima (1, 183). U jednoj se kaže da je Azem Vlasi ocenio Republiku srpsku kao „genocidnu tvorevinu“, kao i da je Srbija „okupirala“ Kosovo. U drugoj se navode reči Aleksandra Simića, da država svoju teritoriju mora da brani „i oružjem ako treba“. „Svi mediji su sutradan napali Simića, niko nije pomenuo izjavu Azema Vlasija. Šta to govori? Govori da su beogradski mediji u zastrašujućoj krizi, a u stvari da su u rukama kvazinovinara koji saučestvuju u izdaji i prodaji zemlje. (...) Nikad među novinarima nije bilo toliko moralnog ološa“ (1, 184) „Ako mediji nisu uz državu, obično je pitanje onda: uz koga su? Pa, uz protivnika. Lako je biti uz jačeg i taj izbor je najbolji pokazatelj ko je hulja, a ko ne“ (isto).

Naši novinari i urednici, kao i njihovi najčešći medijski gosti sa univerziteta i iz kulture, najbolje reprezentuju ideologiju današnje srpske inteligencije. „Nesreću Srbije ne čini neobrazovani svet“, veli Brdar, „nego trakozvani obrazovani ljudi, jer oni šire nesreću. Zato što su raskorenjeni, iskompleksirani, po pravilu stvaralački jalovi, a povrh svega obavezno sluđeni importovnom ideologijom. Zar je onda čudo što su morbidni i neodgovorni?“ (1, 45). Pri tome se Brdar i ne čudi onima koji su „na apanaži Zapada“, već više onima koji „rade protiv svoje zemlje i naroda besplatno, ili onako `iz uverenja`“ (1, 46).

Brdar skreće pažnju da „imamo inteligenciju koja nije utemeljena ni u čemu, koja naprotiv, prezire što je srpska“ (1, 148), dodajući da se „mi stidimo da upotrebimo pridev `srpski`“ (1, 188). Autor kao primer navodi sintagme „Vlada Srbije“ ili „Vojska Srbije“, koje će se hiljadu puta ponoviti u nekom tekstu ili u istoj vesti, a da se nijednom neće reći „srpska vlada“ ili „srpska vojska“. „Intelektualna elita, generalno i deklarisano – neće da bude srpska. Ona, u stvari, kad god da govori, ne može da izgovori pridev `srpski`, i ne može ništa da izgovori bez autošovinizma“ (1, 390).

Ovaj Brdarov uvid je zastrašujuće tačan. Moram da kažem da i sam gledam i čudim se svojim kolegama sa fakulteta, koji se godinama upinju da pišu samo i isključivo o „društvu Srbije“. Oni s lakoćom izgovaraju složenice „američko društvo“, „francusko društvo“ ili „kinesko društvo“. Ali da kažu „srpsko društvo“?! Umam utisak da tako nešto ne bi mogli da prevale preko jezika čak ni kada bi morali nekog drugog da citiraju. Jezik bi im se valjda zapleo, počeli bi da zamuckuju i najdalje do čega bi stigli verovatno bi bilo: „srbijansko društvo“. Ko misli da preterujem, neka pogleda samo nazive knjiga iz sociologije koje se odnose na Srbiju i videće koliko je prof. Brdar u pravu kada kaže da naša „intelektualna elita neće da bude srpska“. Ona sebe vidi kao „evropsku“, „jugoslovensku“ (nekolicina mojih kolega, koji su rođeni u Srbiji i proveli ceo život ovde, i dan-danas se izjašnjavaju kao „jugoslovenski sociolozi“), „zapadnobalkansku“... Ali, da budu „srpska inteligencija“? Taman posla!

Brdar takođe upozorava (1, 120) da je na delu ubrzana „kolonizacija naučnog stučnog javnog mnjenja u zemlji Srbiji“. Reč je o nastojanju da se obezbedi „naučni dignitet“ svim potezima SAD i EU („Imperije“) prema nama – u prošlosti, sadašnjosti, pa čak i u budućnosti. Posredi je postepeno prelivanje ideoloških etiketa i misaonih obrazaca (ideologema) iz najogoljenije političke (ratne) propagande u javni diskurs, te njihovo ukonačenje u rečniku i eksplanatornim/ vrednosnim kanonima društvene nauke. Dobar primer toga za Brdara je uticaj na naše istoričare ideologizovane, antisrpske, revizionističke istoriografije Holma Zundhausena. „Od deset univerzitetskih profesora, devet govori kao Zundhausen i njegovi ovdašnji pomoćnici, a onaj deseti ćuti“ (1, 281). Time se, po Brdaru, zundhausenovskim propagandnim lažima o Srbima i Srbiji „daje naučni imprimatur, završni pečat“. Pa kada se taj pečat konačno udari, tako da se u matici nauke, na dvadeset jezika, uključiv i srpski, isto počne da piše, laž postaje „naučno utvrđena istina“. I tu više nijedna studija ne može ništa, niko se neće usuditi da kaže štogod drugačije (253-4). Na kraju tog ciklusa, propagandisti postaju naučnici, odnosno oni počinju da zauzimaju ključna mesta u akademskoj zajednici, zahtevajući i od ostalih naučnika da i sami preuzmu propagandističku matricu mišljenja, objašnjavanja i vrednovanja, ako hoće da napreduju u svojoj akaemskoj karijeri (1, 255).

Autor posebno, na više mesta u oba toma svoje knjige, kritikuje univerzitetsku inteligenciju. „Univerzitet funkcioniše uglavnom na antisrpskim pozicijama, nek priča ko šta hoće, to je činjenica“, kaže Brdar (1, 390). „Na svim društvenim fakultetima važi pravilo da uglavnom ne može da se zaposli profesor ako je prosrpski orijentisan, bez obzira kakvo mu je naučno delo!“ (isto). Činjenica da sam Milan Brdar, bez obzira na izuzetan stvaralački opus (trinaest naučnih monografija, od kojih su pojedine vanserijskog kvaliteta ) i brojne nagrade (dve nagrade za knjigu godine, nagrada za najbolji prevod itd) nikada nije mogao da predaje na nekom beogradskom državnom fakultetu, najbolje govori o istinitosti ove njegove opaske.

Licemerno je koliko naših intelektualaca sa državnih fakulteta javno propagira najsurovije oblike neoliberalne ideologije. „Lako je profesorima univerziteta da lepo pričaju o tranziciji i demokratiji, kad imaju obezbeđen posao“, jetko komentariše Brdar (1, 34). Po njemu, to je dokaz da su srpski intelektualci ne samo identitetski otuđeni od sopstvenog naroda, već da oni nemaju mnogo osećaja čak ni za elementarnu socijalnu solidarnost sa ljudima od čijeg novca se odvaja kako bi oni dobili plate. Otuda vrlo oštra Brdarova ocena da „naša prodata i predata humanistička inteligencija koja, otvoreno rečeno nije ni za šta, i ako izađe van učionice samo je društvena štetočina“ (1, 388). Inteligencija je kao društveni sloj kod nas istorijski podbacila, i to ne prvi put. Ona je do 1990. sluđivala narod pričama o socijalizmu, da bi se tada lako i elegantno prebacila na naraciju o demokratiji i tržštu. Pri tome je uvek uživala naročite sistemske privilegije. Ali komunistički političari su, ma koliko bili ideološki internacionalisti, ipak donekle brinuli o narodu i zemlji (mada, naravno, najviše za svoju vlast). Zato tada biti sistemski intelektualac – uživati sistemsku rentu kao nagradu za zagovaranje vladajuće ideološke formule – i nije bilo toliko sramotno. Ali danas, kada je vlast kompradorska, dakle otvoreno kolonijalistička, danas dakle biti pripadnik sistemske inteligencije, služiti kao propagator i apologeta „evroatlanstkih integracija“ i neoliberalnog kapitalizma, nije ništa drugo do direktno saučesništvo u pljački sopstvenog društva, pa i u izdaji sopstvene zemlje.

Ovakvo političko samosituiranje naše inteligencije nastalo je kao posledica globalnih društvenih promena, tokom kojih je, „posle 1989, (...) došlo do refeudalizacije modernog sveta. Glavni feudalac je imperija, carstvo – SAD. (...) Imate imperiju i feudalne odnose sa svim zemljama koje su, naravno, u vazalnom položaju“ – kao Rim nakon pobede nad Kartaginom (1, 169). Ta „Imperija koja u svom pljačkaškom pohodu svetom više od pola veka globusom raznosi nesreću, razaranja i propast“  (1, 11), nakon 2000. godine, ušla je i u Srbiju. „Sudbina Srbije je u epohalnom `trijumfu` neoliberalne najezde Imperije na ostatak sveta“, a to je „proces predstavljen sa dva toka: prvi, kojim se bezvredna stvar uzdiže do uzora vrednosti; i drugi, njemu komplementarna, kojim se sve što je bilo vredno srozava do tačke bezvrednog“ (1, 16). U obe stvari – a one su suštinski ideološke prirode – Imperiji su potrebni domaći kolaboranti. Zato je Imperija trenutno spremna da odvoji deo sistemske rente za namirenje materijalnih aspiracija lokalne kompradorske inteligencije. Ali, kada ta kolonijalna inteligencija svoj zadatak obavi, kada isporuči svoje društvo na milost i nemilost Imperiji, prestaće potreba za posebnim nagrađivanjem intelektualnih kolaboranata, i oni će biti ostavljeni da podele sudbinu ostatka  društva. Tada će se možda naša inteligencija i opsetiti svojih korena, tada će se možda ona i pobuniti. Ali, verovatno će biti prekasno.

Dotle, naši intelektualci će mirno posmatrati kako „oživljene aveti kruže Balkanom“ – avet Austrougarske, avet Otomanskog carstva, avet Britanske imperije... (1, 291). „Sve te aveti, kao što je poznato, traže krv“ (isto). Ali to nimalo neće zabrinuti našu „intelektulnu elitu potpuno raskorenjene i isprane nacionalne svesti“ (1, 325). Ona će se samo pobuniti – „zašto Srbi obeležavaju bilo koji nacionalni datum“ (1, 317), i onda rado uključiti u „vampirsku rehabilitaciju titoizma“ (1, 316), kao jedne od manifestacija, kod nas vrlo popularne, prohrvatske varijante jugoslovenstva. Brdar čak smatra da u toj neprestanoj progandi kroatokomunističkog jugoslovenstva glavnu reč vode „naši članovi prohrvatskog (ustaškog) naučnog i političkog lobija“ (1, 262; vidi i 1, 321).

Ova oštra i gorka Brdarova kritika naše inteligencije može biti otrežnjavajuća i korisna – kao gorak lek u kakvoj teškoj bolesti. Da li će srpska – pre svega univerzitetska, ali i šira akademska i kulturna inteligencija o ovoj kritici ozbiljno porazmisliti ili će je ignorisati (a zatim još čvršće zaključati vrata za ulazak svojih kritičara na beogradski Univerzitet), pokazaće vreme koje dolazi. Nažalost, dosadašnje ponašanje naše inteligencije ne daje dovoljno optimizma da će ova važna sociološka lekcija – koju daje Brdar – o odgovornosti intelektualne elite za sudbinu vlastitog društva, biti na vreme naučena. 

(Prikaz će biti objavljen u najnovijem redovnom izdanju NSPM, koje uskoro izlazi iz štampe)

 

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner