Предаторов страх од мањине

Приказ књиге: Arjun Appadurai, Страх од малих бројева (оглед о географији гнева), XX век, Београд, 2008, превод Славица Милетић

„Или се можда налазимо усред велике светске малтусовске корекције која се служи дискурсом миноризације и етнизације, али је функционално усмерена на припремање света за победнике глобализације, тј. на уклањање непријатне граје њених губитника? Је ли то форма онога што бисмо могли назвати етноцидом, светска тенденција (која функционише једнако ефикасно као тржиште) уклањања губитника у великој драми глобализације?“ (51/2)

Ово питање, које се у свој својој катаклизмичној перспективи, онима који то желе да виде, с почетка (н)овог века и миленијума отворило у пуној тежини, превасходни је центар интереса и предмет истраживања уваженог америчког професора индијског порекла Арџуна Ападураја (Arjun Appadurai) у студији Страх од малих бројева (оглед о географији гнева) објављеној у едицији XX век. Аутор академској јавности највише познат по књизи Разобручена модерност: културне димензије глобализације у шест поглавља разматра новонастале односе и (нус)појаве глобализације, у условима бестијалног насиља све ширих димензија, притом оправдано уочавајући танку црвену линију која их повезује. Као хуманистички оријентисан интелектуалац, посветиће се трагању за учинковитим решењима која ће ублажити негативне последице које на својој кожи осећају пауперизоване, сиромашне и маргиналне групације у целом свету. Ападурај се неће устручавати да храбро постави тезу како екстремни облици насиља колективног типа нису ексклузивистичка обележја тоталитарних система, као што се од четрдесетих година прошлог века међу друштвеним истраживачима углавном сматрало, пре свих фашизма и различитих облика репресивног комунизма, већ и да програмски усмерена ка слободи појединца, либерално-демократска друштва и те како могу послужити као простор за испољавање убилачких, чак и геноцидних тенденција! Нарочито се то односи на период након пада берлинског зида, тако да је благовремено реконтекстуализовање једном затечене слике света, бројним рецентним процесима и аномалијама, више него пожељан задатак.

Делимичан нестанак или промењена улога међународног и међудржавног правног и сваког другог система, дејством глобализације доводи до јачања националних страсти и одређеног ressentimenta спрам сопствених мањина било које врсте, и то је управо резултат либералне политичке мисли који ће аутор назвати „страхом од непотпуности“. Наиме, суптилна и prima facie не претерано уочљива разлика између „већине“ и „целине“ у условима слабљења, дотад углавном неупитног државног политичког и економског суверенитета и све већег притиска наднационалних невидљивих корпорација, постаје ирационални полигон за иживљавање ретроградних страсти, са циљем уклањања, или чак истребљења стварне или измишљене претње која се од мањине као таква перципира, ради стварања потпуно „чистог“ националног етноса. Ваља нагласити разлику између појма мањине у западној либералној мисли, као позитивног и пожељног састојка права на другачије мишљење, слободе да се оно јавно изражава, неопходности рационалне дебате о свим јавним питањима, као нечега што је по самој својој природи привремено и појма мањине која је то не својом вољом, а која се сплетом различитих околности и(ли) политичких манипулација у одређеном историјском тренутку може изнова створити, дакле прелажење целог пута тих „малих бројева“ од субјекта до објекта.

Управо у тренуцима када нације/државе, некада суверени носиоци права на прецизно дефинисану територију одговарајућег народа те искључиви монополисти на примену легалног насиља, све више губе свој смисао у времену ограниченог суверенитета, неухватљивих економских токова, свеопштег осећања несигурност или чак маргиналног положаја државе у настајућем глобалном поретку, мањине постају пожељна пројектована фантазма или „жртвени јарац“ чије само постојање подсећа и наводно провоцира (насилну) реакцију већине. Аутор овде уводи нови појам – предаторски нарцисизам који покушава да премости фрустрацију изазвану магловитим границама, слободним кретањем људи, измењеним идентитетима, мешовитим браковима, као и заједничким језицима, делањем у правцу уклањања малих разлика у сопственом дворишту. Аутор прецизно наводи нужан услов да одређени идентитет задобије епитет предаторског: „Предаторски идентитети су последица напетости између већинског и националног идентитета. Идентитет може бити описан као „већински“ не само онда када се на њега позива објективно већа група у националном политичком ентитету већ и онда када он тежи да потпуно укине разлику између већине на једној страни и чистоте националне целине на другој. То је кључни услов да један идентитет постане предаторски.“ (стр. 62/3)

Феномен предаторског идентитета који је, нарочито почев од деведесетих година, постао прилично уочљив, своје стварање несумњиво дугује и вештој манипулацији, а можда још више умешној редистрибуцији страха – оправданог или не – присутног код маса, од стране бескрупулозно циничних или аутентично злочиначких политичких елита. Томе у прилог говори чињеница да мањине као такве нису рођене, већ у правилно одабраном моменту – створене! Тај моменат изненадне видљивости одраније постојећих група, које до тада нису заузимале истакнуто место у националном поретку, нити биле омрзнуте од стране својих „тихих суседа“, убедљиво доказује могућност бесрамног управљања актуелном неизвесношћу локалне већине покретањем пропагандних стратегија за налажење „кривца“. Подсетимо се само антологијске студије Данијела Голдхагена о „обичним“ Немцима и Холокаусту. Арџун Ападурај такође луцидно наводи још један обавезан услов за покретање спирале екстремног насиља: осим евидентне социјалне и економске неизвесности појединца у измењеним глобалним околностима, када су се доскорашње претпоставке на којима је поредак почивао (да је (1) мир природни знак друшвеног реда и да је (2) национална држава његов гарант и природна средина) из темеља заљуљале, известан степен саморазумевања и унутрашње убеђености мора да буде присутан. Он се као „спасоносни излаз“ налази у изненадном открићу да су веома познате особе, које нам морају на неки начин бити блиске, нпр. пријатељи, комшије или колеге са посла, само маске иза којих се налазе непријатељи свих боја. То је први корак у лоцирању, потоњем жигосању другог као „непријатеља“ властитог већинског етноса (који се узалудно упире у ирационалном настојању да постане апсолутна целина а не само пука релативна већина) па све до потпуне дехуманизације Другог која чини завршни корак, односно експозицију за почетак етничког чишћења, уз свесрдно политичко, званично и неформално, креирање атмосфере страха и распиривање одмрзнутих историјских негативних емоција. У књизи се детаљно наводи низ углавном познатих примера (уз можда нешто исцрпније реферисање ситуације у ауторовој матичној домовини Индији почев од средине осамдесетих година) а домаћим читаоцима ће из властитог скорашњег искуства читав овај поступак бити управо непријатно препознатљив.

Један од кључних момената ове студије јесте диференцијација две врсте система, једног класичног („кичменог“) и другог у настајању („ћелијског“), а најкраћи заједнички називник налази се у њиховој глобалној распрострањености. Можда је рат у Авганистану био најбоља парадигма за постављање такве дијагнозе. САД су на терористичке ударе потпуно новог типа, одговориле конвенционалним приступом бомбардовања једне суверене државе, што упркос несразмерној употреби војне силе, услед неразумевања истинске природе нових терористичких формација није резултирало у потпуности очекиваним резултатом. На нови тип ратова присутан од краја хладног рата, благовремено је упозорила још Мери Калдор у одличној књизи Нови и стари ратови у којој убедљиво аргументује постепени нестанак многих атрибута који су красили традиционалне обичаје ратовања. Циљеви различитих терористичких банди налазе се на потпуно другом месту: у укидању дотад неприкосновене границе између војног и цивилног простора. Тежња да се онемогући нормалан, свакодневни живот и безбедна оаза за цивилно, не-војно становништво, превасходна је одлика ових актера, који своју потенцијалну слабост на отвореном бојном пољу, више него ефикасно надокнађују променом метода борбе, при којима ће они бити у предности.

Извесност једног познатог, блиског, поузданог и вечитог света који нас окружује, с тенденцијом да се овај до у бесконачност продужи, по свој прилици пред нашим очима ишчезава, што отвара широка врата посвемашње несигурности и најмрачнијих апокалиптичних сценарија. Терор је нова фаза рата без унапред задатих просторних или временских ограничења. Због тога Ападурај критикује неке аспекте чувене Хантингтонове тезе о сукобу цивилизација, духовито је променивши у цивилизацију сукоба. Олако превиђајући бројне слабости, разлике и пукотине унутар одређених културно-цивилизацијских модела, Хантингтон пропушта да увиди да се управо у том простору може појавити више сукоба него између формираних и забетонираних система кичмене провенијенције.

Детектујући актуелно стање на почетку трећег миленијума, аутор наглашава могуће организоване катаклизмичке последице глобалних размера: „Шта ако присуствујемо рађању новог глобалног система моћи, политике и насиља, и његовом ширењу изван структуре међународног система, дакле, ако није реч о појединачним терористичким мрежама и ћелијама, па ни о бандитским државама или савезу бандитских држава, већ о потпуно развијеном алтернативном глобалном политичком поретку који има приступ смртоносним технологијама комуникације, планирања и разарања?“ (стр. 143) Извесну наду у опстанак савремене цивилизације, Ападурај налази у трећем простору, подједнако удаљеном од „превазиђене“ државе и „неприкосновеног“ тржишта; ка оним локалним, регионалним, националним и глобалним покретима који се уистину делотворно залажу за еволутивну промену постојеће (невеселе) ситуације.

Широм глобуса распрострањени антиамерички сентименти, пословично идентификују, помало упрошћено али нипошто неоправдано глобализацију, вестернизацију и (дивљи) капитализам, са очигледном доминацијом прекоокеанске суперсиле. Током владавине Буша јуниора ова омраза је – углавном са добрим разлозима – само додатно добила на значају, а њу деле не само можда недовољно образоване или примитивне масе у земљама трећег света, већ и бројне, могли бисмо рећи и већинске елите, чак и оне које деле неке од америчких вредности. Дубинско социјално раслојавање, нарочито присутно између различито повлашћених група земаља, чини фантастичну диспропорцију којој се не види крај, а иста тенденција је све више присутна и унутар граница високоразвијених друштава. Учестале миграције замагљују некада, како се чинило, јасно одређене колективне идентитете и тако се полако испуњавају сви предуслови да оно што Ападурај назива „мржња на даљину“ ступи на сцену. „Корак од обичне кивности до потпуне мржње према земљи, становништву и друштву о којима се често нема готово никакво конкретно искуство, захтева да разумемо морално језгро те мржње... Мржња на даљину захтева спој два смртоносна састојка – манихејске теодицеје, која настоји да нађе јединствено објашњење за морално труљење у свету, и низа слика и порука којима се она везује за одређено место и добија локалну уверљивост. Мржња на даљину ствара моралну слику потпуног зла, којем даје лице целог друштва, народа или региона. То је покретач идеоцида и његове политичке последице – цивицида.“ (стр. 141)

Своје наде аутор полаже у многобројне спонтано настале покрете, веома различите по предмету или интензитету свога деловања, али у свим битним елементима веома сродне, које можемо подвести под заједнички назив „глобализација одоздо“. Сви нови моменти круцијалне разуђености и тиме одговарајуће неухватљивости ћелијских група, овде могу (и морају) бити позитивно искоришћени. Само оне могу на прави начин одговорити на изазове доба када раније опробана и углавном функционишућа решења у једном темељно кичменом поретку све мање дају резултата. Од исхода те борбе, која нам по свој прилици предстоји наредних година и деценија, зависи много тога. „Кључ за предстојећу кризу националне државе можда није мрачна ћелијска организација терора, већ утопијска целуларност тих нових транснационалних организационих форми. Оне су витални ресурс који би могао да буде противтежа светском порасту етноцида и идеоцида; оне су и решење, колико год неразвијено, нејасно и колебљиво, за напете односе између мира и равноправности у свету у којем живимо. У сваком случају, надајмо се да ће тај утопијски вид ћелијске организације бити поприште наших борби. Иначе се можемо опростити од цивилизације и уљудности.“ (стр. 150) Арџун Ападурај овом одличном студијом храбро увиђа везу између очигледног пораста етнички мотивисаног насиља и глобализацијских процеса. Иако се водећи актери глобализације на декларативној равни редовно залажу за другачија, мирна и толерантна решења, Ападурај нас, више имплицитно, али не мање снажно, још једном подсећа на стару мудрост како треба обратити пажњу не само на оно што неко говори, већ чак и више од тога на оно шта чини.