Приказ књиге: Бојан Димитријевић: „Зоран Ђинђић“

Исписивање биографије једне историјске личности, независно од њених заслуга и делатности којом се конкретно бавила, захтева огроман труд и аналитички дар. Без првог је немогуће склопити што детаљнију слику о њеном животу, без другог се не може раздвојити битно од небитног. На биографији Александра Солжењицина, рецимо, грандиозног руског нобеловца, историчарка књижевности Људмила Сараскина радила је шест година. Иако њена књига обухвата скоро хиљаду страница, у једном разговору Сараскина је истакла да она зна пет пута више од онога што је написала, јер биограф то мора да зна, али да негде ипак треба ставити тачку. (1) Осим великог утрошка енергије и неопходне мере у излагању, успешно конципирање нечије биографије претпоставља и колико-толико непристрасно изношење како позитивних, тако и негативних оцена о личности чији животопис биограф нуди јавности на увид. Напокон, од аутора биографије се очекује да и сам изложи сопствени утисак, а не само да наводи оно шта је та историјска личност рекла или оно шта су други написали о њој. Написати једну биографију, дакле, није нимало лака и једноставна ствар.

Четири године после трагичне смрти Зорана Ђинђића, историчар Бојан Димитријевић објавио је биографију бившег лидера Демократске странке и некадашњег републичког премијера. У предговору за своју књигу „Зоран Ђинђић“, Димитријевић наглашава да је сам покушај да у њеном оквиру „сажме све оно што се зна о др Зорану Ђинђићу“, за њега био не само велики научни, него и политички изазов, а да је осим тога ту још био и „изазов времена и догађаја у којима се аутор нашао као један од следбеника Зорана Ђинђића, из средине његовог демократског окружења“ (7). Декларисати се као аутор који на историографски начин настоји да обради Ђинђићеву биографију, а у исто време потенцирати и позицију Ђинђићевог следбеника, нешто је што већ на старту морамо означити као contradictio in adjecto, јер су управо из тог разлога, упркос несумњивом залагању, проистекле неке од најизразитијих слабости Димитријевићевог рада. Тај проблем је уочљив већ код набрајања архивских извора и грађе која је му била на располагању. Аутор, на пример, наводи у предговору да му је од велике користи била грађа Документационог центра ДС, али нигде не спомиње своју повезаност с том институцијом Демократске странке, иако сваки посетилац њеног сајта има прилику да види да је управо др Бојан Димитријевић садашњи руководилац тог центра и да се по његовим инструкцијама сабирају сви важни подаци о раду Демократске странке и њених функционера. Да не говоримо о томе што нигде нема помена о функцијама које је у Министарству одбране обављао на предлог својих страначких предводника.

Избор на овакву позицију требало би да значи да страначку историју Димитријевић мора да држи у малом прсту, како се то фигуративно каже, али писање о неким страначким расцепима и догађајима показује да он има озбиљне празнине у том смислу. Приликом описивања начина на који је крајем јануара 1994. године др Зоран Ђинђић дошао на чело Демократске странке, Димитријевић не бележи где се тачно у Београду одржала Ванредна скупштина ДС, док су излагања Мићуновића и Ђинђића сведена на штуро парафразирање, без дубљег улажења у суштину њиховог спора. Пошто смо присуствовали том догађају, сећамо се и данас Мићуновићевих речи: „Могао бих да кажем, зар и ти сине Бруте, али нећу...“ То су речи Ђинђићевог бившег пријатеља и покровитеља, дубоко разочараног својим дојучерашњим пуленом и свесног да је све излобирано да он више не буде први човек странке. У сали која његово обраћање прати с подсмехом, Мићуновић повлачи за њега најбољи потез и даје оставку, што присутни поздрављају аплаузом који је тек био врхунац цинизма. Ђинђићев долазак за председника Демократске странке, прави од ње, према Димитријевићевом мишљењу, „праву политичку организацију, тада са 29 посланика, динамичну странку, која је почела да превазилази круг урбаног постојања“ (60). Димитријевић је, наравно, у праву када сугерише чињеницу да је Ђинђић доста урадио на ширењу страначке инфраструктуре, али је за нас сукоб са Мићуновићем важан због метода који Ђинђић почиње да примењује у политици. Другим речима, био је он спреман да се лако одрекне сваког човека који би му се испречио пред његовом амбицијом да суверено влада Демократском странком, као и да на политичкој сцени повлачи потезе по сопственом нахођењу, са препознатљивом еквилибристиком у односу на остале политичке странке и лидере.

Димитријевић, истина, признаје да је због „централизације страначког одлучивања“ Ђинђић наишао на отпор и у Демократској странци (104), али пропушта прилику да нешто више каже о његовом сукобу са Слободаном Гавриловићем, који је неформално предводио групу Ђинђићевих партијских неистомишљеника. Просто је несхватљиво да у коришћеним изворима и литератури, Димитријевић нигде не спомиње нпр. интервју Слободана Гавриловића, објављен у крагујевачким „Погледима“ од 1. септембра 1998. године. Управо је потписник ових редова био аутор тог интервјуа, као и оног у недељнику „Линија“ који је нешто раније објављен, у којима је Гавриловић отворено проговорио о неслагању с лидером Демократске странке, упутивши низ замерки на Ђинђићев рачун и понашање, почев од концепцијског неслагања до оптужби за тајни сусрет са Слободаном Милошевићем и „продавања“ коалиције Заједно . Поменуте интервјуе, Гавриловић је, иначе, сврстао у књигу „Прилог одбрани демократије" (2), па је ту публикацију Димитријевић морао навести као извор, али он за њу очигледно није знао или је из неких других разлога избегао да је наведе.

Још грубље огрешење Димитријевић прави недопустивим игнорисањем књиге Николе Милошевића „Политички споменар од Броза до ДОС-а“. (3) Академик Милошевић оптужио је у свом политичком тестаменту Зорана Ђинђића да је Милошевићев политички монопол заменио сопственим, одређујући његово политичко „вјерују“ као једну варијанту макијавелизма. Има у тој Милошевићевој књизи још драгоцених детаља у вези са Ђинђићем, но код Димитријевића нема ни речи о томе и тај поступак у најмању руку није коректан, ма шта Димитријевић мислио о Милошевићеовој критици Ђинђићевих поступака. Успутно помињање академика Милошевића на неколико места нема дубљи значај, а на једној страници пропраћено је заиста невероватним коментаром за једног доктора историјских наука. Помињући, наиме, оснивачку скупштину ДС, Димитријевић ће дати и овакав суд: „У низу надахнутих говорника тог поподнева, запажен је и Зоран Ђинђић. Његов наступ није спадао у оне који су палили масу, као што је то умео Никола Милошевић, на пример“ (26). Исто тако, кад говоримо о неслагањима у Демократској странци, морамо рећи да Димитријевић није на задовољавајући начин представио ни Ђинђићев сукоб са др Слободаном Вуксановићем, осим што га је у најкраћим цртама само евидентирао као унутарстраначки догађај, превиђајући да је Вуксановић дуже време био други човек Демократске странке и особа од великог Ђинђићевог поверења (119).

У првом делу биографије, под насловом „Филозоф и опозициони политичар“, Димитријевић није ваљано објаснио ни настанак ДОС-а, ни Ђинђићеву везу са „Отпором“. Осим тога, на много места његове оцене су готово дилетантске, праћене стилским рогобатностима и чистом фразеологијом. „Сукоби на Космету букнули су свом жестином током пролећа и лета 1998. године. Слободан Милошевић није имао адекватан план да реши тај проблем и било је очигледно да се Србија креће према ратном кошмару“, пише Димитријевић у одељку „Косовска криза. НАТО агресија 1999“ (109). Или, на другом месту, поводом пасивне улоге ЈСО у петооктобарском преврату: „Може се рећи да су ДОС, Демократска странка и сам Ђинђић насели на тај штос и да су својим даљим поступцима аболирали тај Милошевићев ескадрон смрти и отворили му простор за неконтролисан рад“ (126). Но, треба рећи да Димитријевић не греши када у обарању Милошевићевог режима покретачку улогу придаје Ђинђићу, као менаџеру кампање и успешном ујединитељу Демократске опозиције Србије, предвођене др Војиславом Коштуницом. Коштуничин избор за председничког противкандидата Слободану Милошевићу, Димитријевић оправдава чињеницом да се лидер Демократске странке Србије није налазио у медијском фокусу режима, те да је био „довољно националан и довољно демократа да задовољи бирачко тело ненаклоњено Милошевићу и радикалима“ (122). Такав став сличан је оцени Милана Ст. Протића, који је изнео закључак да је Ђинђић имао намеру да од Коштунице направи оруђе у сопственим рукама, знајући да његова личност више одговара стању духа у српском народу. „Свестан своје непопуларности, Ђинђић је планирао да Коштуницу истури напред, а да он вуче потезе иза сцене“, (4) пише Протић. Димитријевић је такође добро запазио да је одлуком да бојкотује изборе Мило Ђукановић изневерио Ђинђића и ускратио му очекивану подршку, услед чега ће њихови односи остати прилично хладни и после силаска с власти Слободана Милошевића (122-123).

Други део књиге носи наслов „Премијер прве некомунистичке владе“. Он је обимнији од првог и нешто боље је написан него претходни део биографије. У њему Димитријевић примећује да се Ђинђићев став поводом условљавања Запада да Слободан Милошевић буде изручен Хашком трибуналу постепено мењао, од првобитне намере да се Милошевићу суди у земљи до коначне одлуке да он, услед очекиване међународне финансијске помоћи, ипак буде послат у Хаг (148-149). Димитријевић на тај чин гледа као на Ђинђићев одлучан и заслужан потез, који је спасао „кредибилитет Србије“ (152). Наравно, у време писања Ђинђићеве биографије аутор није могао да користи одређене делове из мемоара Карле дел Понте „Лов – ја и ратни злочинци“, који су јако значајни за позадину тог догађаја, али и за Ђинђићеву спремност на конспиративне сусрете и договоре ван очију јавности. Изручење Милошевића, што и аутор нотира, довело је Зорана Ђинђића у отворени сукоб са Војиславом Коштуницом (155), који ће после „афере Гавриловић“ довести и до повлачења представника ДСС из Владе Србије (161-162). Пишући о побуни ЈСО, Димитријевић истиче да је Ђинђић тада направио и неколико грешака, јер није смогао снаге да ту јединицу декретом распусти и пружи Војсци прилику да је разоружа (167-168).

Да се премијер налазио у опасној мрежи, пише и Вук Драшковић, уз признање да Ђинђићу никада није оспоравао политичку славу, „али ни опраштао и прећуткивао комбинације и лавиринте са злочинцима“. (5) У контексту таквих Ђинђићевих контаката, интересантно је да Димитријевић не спомиње да је авионом Станка Суботића Цанета Ђинђић отпутовао у Абу Даби, иако наводи податак да је нову 2002. годину он дочекао у престоници Уједињених Арапских Емирата (193). Поред хронолошког праћења низа Ђинђићевих посета иностранству, аутор истиче и три његове важне одлуке: враћање веронауке у школу, оснивање Друштва за подизање Храма Светог Саве и стављање имовине породице Карађорђевић на располагање принцу Александру II Крађорђевићу (221-222). С друге стране, приликом описивања одузимања мандата Демократској странци Србије, Димитријевић констатује да су многи политичари, аналитичари, па и прваци Демократске странке након 2003. Године, видели у том премијеровом потезу кључну грешку (238). Ми бисмо додали да је она била и пример безобзирног кршења демократских правила, непримерених председнику Демократске странке. Претпоследњи сегмент књиге посвећен је атентату на др Зорана Ђинђића, којем је претходила његова намера да преко специјалног тужиоца и заштићеног сведока Љубише Бухе Чумета ухапси припаднике тзв. земунског клана и самог Милорада Улемека Легију (287). Тај део је у принципу коректно написан, с тим што у последњем поглављу књиге Димитријевић изражава сумњу у то да су извршиоци били уједно и инспиратори атентата (306), али то све остаје на нивоу претпоставке и без икаквих понуђених доказа.

Да се у највећем делу своје књиге Димитријевић суздржавао у давању својих оцена и коментара, већ је приметио Марио Брудар у свом тексту „Превелик залогај“. (6) Када је требало износити критичке ставове, аутор је претежно посезао за коментарима Милана Ст. Протића, који је заиста најбоље досад писао о Зорану Ђинђићу. Пријатељство са покојним премијером није га спречило да изнесе своја запажања како о добрим, тако и о лошим Ђинђићевим особинама и политичким потезима, и отуда његов портрет Зорана Ђинђића изазива свако поштовање, без обзира на приговоре ове или оне врсте у вези са конкретним запажањима. Димитријевић, наравно, није ни близу Протићевом излагању и стилу, што је више него очигледно. Мада је истакао да је Ђинђићев следбеник, он нигде не сведочи да ли га је лично познавао. То за саму биографију не мора да буде много важно, али није згорег знати и такве ствари. Пеђа Радосављевић једно конвенционално упознавање са Ђинђићем наводи на почетку своје књиге „Ђинђић између Лојоле и Кропоткина“, уз импресију да да га је тај краткотрајни сусрет уверио да је Зоран Ђинђић „несвакидашња и вансеријска личност“.(7)Иначе, Радосављевић пажљивије користи неке изворе од Димитријевића, па не пропушта да Ђинђићево понашање за време бомбардовања представи и кроз негативни опис који је на основу страних извора дао академик Никола Милошевић. У портрету који Милошевић посвећује Ђинђићу пада у очи позивање на изјаву Мориса Хунцингера, бившег саветника Хелмута Кола, који је у једном интервјуу признао да су се на својој турнеји по Европи Ђинђић и Ђукановић залагали за што бржу интервенцију НАТО-а у Србији. (8) Димитријевић то нигде не употребљава, иако је знао за тај извор који користи и Радосављевић.

Но, оно што је битно, из Димитријевићеве књиге јасно се види да је у највећем броју случајева, што ће многима изгледати парадоксално, Ђинђић био национално опредељен и да решења која је подржавао на државном плану знатно одударају од онога што данас пропагирају његови самозвани наследници, почев од СРЈ, Републике Српске, СЦГ, па до Косова и Метохије. Ђинђић је, без икакве сумње, био властољубив и прагматичан лидер, спреман у политици на свакакве компромисе, али није био политичар који је тачно предвиђао развој догађаја. Осим залагања за ЕУ, на чему је базирао свој програм, он у државној политици није заступао радикална решења, већ се пре уклапао у постојеће стање. Зато је разумљиво да су се многе ствари десиле онако како он није предвиђао и за то постоје бројни примери у Димитријевићевој књизи.

У сусретима са њим и интервјуима које смо правили за „Погледе“, а које Димитријевић нигде не наводи, стекли смо уверење да се радило о човеку заиста супериорне интелигенције. После тих разговора знао је да са нама остане дуго у причи о томе које књиге чита и шта га тренутно занима. Приметан је био његов напор да овлада појмовима из области економије, као и жеља да многе принципе из сфере маркетинга и менаџмента пренесе на политичку раван. Био је вредан и енергичан. Прави пример за то како треба радити на себи. Но, његов избор непосредних сарадника био је најчешће веома лош. Као да је тражио послушнике, од којих су неки учесници и одређених афера. Ипак, при избору министара знао је да изабере одређене експерте који су, као нпр. Гордана Матковић, остали упамћени по општем признању за свој рад. У странци се ослањао на Чедомира Јовановића, за кога мислимо да би га се брзо одрекао да га вртлог историје није однео са политичке позорнице. Важне функције поверавао је приученим људима, какав је Зоран Живковић, да не набрајамо још неке. У Демократској странци никада није имао доброг портпарола, нити квалитетан и утицајан страначки лист. Поучен светским трендовима, пажњу је више посвећивао електронским медијима и најтиражнијим дневним и недељним листовима. Нисмо сигурни ни како би се његов однос развијао са Западом да је остао жив, јер је прилично заоштрио реторику према међународној заједници, од које је очекивао више помоћи и мање притисака. Напокон, не сумњамо да је у себи имао много тога реформаторског и модернистичког, чему не би требало придавати оригиналне црте, јер су то обрасци које је он већ видео на Западу и у једној компаративној анализи схватио шта од тога ваља применити у Србији.

При самом крају књиге, Бојан Димитријевић износи могућност да је Зоран Ђинђић „био изненадна позитивна амплитуда, готово инцидент у историји модерне Србије, па и Демократске странке“ (307). У том мишљењу има свакако доста истине, али и погледа и претеривања једног страначког активисте. Уосталом, Ђинђићева биографија коју нам је Димитријевић презентовао више нам личи на страначку публикацију, што она суштински и јесте, него на озбиљно историографско дело. Јер, без обзира на Димитријевићев уложени труд да хронолошки изложи живот покојног премијера, морамо закључити да Зоран Ђинђић ипак заслужује квалитетније урађену биографију. Боље разумевање Ђинђићеве улоге у нашој историји с краја 20. и почетка 21. века, што је према аутору требало да буде сврха писања ове биографије, тек делимично је испуњена.

Фусноте:

1. Политика, 7. мај 2008, стр. 19.

2. Слободан Гавриловић, „Прилог одбрани демократије/За јасна правила игре“, Народна књига-Алфа, Београд 2006, стр. 102-111. и 85-90.

3. Никола Милошевић, „Политички споменар од Броза до ДОС-а“, Информатика, Београд 2006.

4. Милан Ст. Протић, „Изневерена револуција/5. октобар 2000“, Чигоја, Београд 2005, стр. 258.

5. Вук Драшковић, „Мета“, Новости, Београд 2007, стр. 402-403.

6. Марио Брудар, „Превелик залогај“, http://www.nspm.org .yu/Prikazi/2008_brudar1.htm

7. Пеђа Радосављевић, „Ђинђић између Лојоле и Кропоткина“, Издање аутора, Београд 2007, стр. 8-9.

8. Ibidem, стр. 46.