Početna strana > Prikazi > Vitalij Šentalinski i "književne arhive" KGB
Prikazi

Vitalij Šentalinski i "književne arhive" KGB

PDF Štampa El. pošta
Dobrica Gajić   
subota, 01. februar 2014.

(Prikaz knjige Vitalija Šentalinskog Zločin bez kazne – Povratak književnim arhivama KGB-a, Rusika, Beograd 2013, prevele s ruskog Ljubinka Milinčić i Neda Nikolić-Bobić)

„Jedan fakt, jedno delo govori novim jezikom svakom vremenu i svakoj novoj vrsti čoveka. Istorija uvek saopštava nove istine“.

Fridrih Niče (Volja za moć)

Vitalij Šentalinski, autor knjige Zločin bez kazne – Povratak književnim arhivama KGB-a poznat je u našoj sredini zahvaljujući dvema dokumentarnim knjigama o stradanju pisaca u Sovjetskom Savezu, na koje se ova poslednja tematski nadovezuje.[1] Rođen je 1939. godine, radio je dugo kao novinar. U Rusiji je objavio više poetskih i proznih naslova. Materijal za pomenutu trilogiju nabavio je kao rukovodilac Komisije za nasleđe represiranih pisaca. Njegove knjige pozitivno je ocenio Aleksandar Solženjicin, rekavši mu da ih doživljava kao nastavak svog dela Arhipelag Gulag.[2] Suštinski gledano, Šentalinski poručuje, što se može videti i u njegovoj poeziji, da čoveka treba sačuvati.[3] Posvetio je dvadeset pet godina istraživanju arhivske građe, na osnovu koje je napisao i svoju poslednju knjigu. Šentalinski ima osobinu da izvanredno povezuje događaje i uočava ključne relacije, jako je upućen u problematiku o kojoj piše i u svojim knjigama pruža važne informacije, čak i veoma obaveštenim čitaocima. Njegova trilogija jedan je od najznačajnijih radova posvećenih istraživanju zločina koje je počinila Staljinova vlast, uništavajući pri tom i vodeća imena tadašnje kulturne elite.

***

Prvi deo knjige nosi naziv „Statir“ i kroz njega Šentalinski pokazuje da su koreni totalitarnog ponašanja duboko usađeni u rusku istoriju. Reč je o staroruskom rukopisu koji je bogoslov Pavle Terentjevič Aleksejev pronašao u arhivu i njegovom izučavanju posvetio čitav život.

U prevodu sa starogrčkog, statir je, u stvari, „vredan kovani novac“, a u kontekstu Jevanđelja, kako ga je pisac drevnog ruskog rukopisa shvatio, statir je „ispovedanje reči Božje“ (str. 9). U „Statiru“ se nalaze crkvene propovedi, a pisan je od 8. aprila 1683. do 20. avgusta 1684. godine u gradiću Orjolu, na reci Kami, gde je njegov autor Potap Prokopjev Igoljnišnikov bio sveštenik saborne crkve, u carstvu Jovana i Petra Aleksejeviča, u domovini Grigorija Dimitrijeviča Stroganova. Potapovi preci bili su kmetovi kod industrijalaca Stroganovih, od kojih će Grigorije postati veoma bogat. Biće prijatelj Petra Velikog, pomagaće umetnost i graditi hramove.

Kad je nasledio imanje posle očeve smrti, i kad je čuo za mudrog sveštenika, Stroganov je odmah pozvao Potapa. Uz dopuštenje svog pokrovitelja, Potap je počeo da nedeljom drži propovedi. Govorio o ljudskoj jednakosti i kritikovao nečovečni odnos gospode prema svojim robovima, da bi od tih svojih zapisa sastavio i knjigu. Na raspolaganju mu je bila i bogata biblioteka Grigorija Stroganova.

Šentalinski piše da su oni čije je knjige Potap čitao imali tužnu sudbinu, proglašavani su za jeretike, zatvarani, ubijani ili terani u progonstvo. Ni vek koji je prethodio Potapovom vremenu nije bio sjajan. Istina, u njemu se u Rusiji pojavila prva štampana knjiga, ali je to i doba terora Ivana Groznog i „opričnika“ – mučitelja i dželata Maljute Skuratova. Šentalinski pominje nesrećne sudbine Artemija Trojickog, koji nije drhtao ni pred Ivanom Groznim, Maksima Grka, koga je tadašnja vlast zatočila, mada je on u Rusiju „doneo ideje antičnosti i evropske Renesanse“ (str. 21).

Potapove propovedi o ravnopravnosti ljudi nisu nailazile na dobar prijem, ali imao je moćnog zaštitnika iza sebe i bio je bezbedan.

[Šentalinski je u intervjuu Radio Beogradu 2, koji je vodila Dragana Kovačević, izjavio da mu je predlagano da „Statir“ ne ubacuje u svoju knjigu, ali da je on to ipak učinio zato što ta priča „povezuje rusku književnost od 17. do kraja 20. veka“. Prema njegovom mišljenju, genije ruskog naroda ovaplotio se u književnosti. „Literatura je bila i parlament, pošto Rusija u istoriji i nije imala parlament, i filozofija, zato što je filozofija sva otišla u književnost. I zato su boljševici, kad su došli na vlast, videli u književnosti velikog neprijatelja. To je jasno, oni su hteli da uspostave kontrolu nad svešću, a kontrolu nad svešću imala je zapravo književnost. Zato je bila podvrgnuta tako jakim represijama upravo književnost i pisci“, rekao je Šentalinski, istakavši prethodno da mu je glavni cilj bio da sačuva sećanje na te ljude i njihove reči, ako je nešto od toga ostalo.[4]]

***

U Potapovoj biografiji pronašao je Terentjevič prazninu od nekoliko godina, pre njegovog odlaska u Piskorski manastir. „Rezultat istraživanja neumornog bogoslova bio je iznenađujući: protopop Potap Igoljnišnikov i Rjazinov ataman Iljka Ivanov su jedan isti čovek“, navodi Šentalinski (str. 29). Terentjevič je zaključio da je po završetku „Statira“ Potap bio represiran, iako podataka o tome nema, kao ni daljeg pominjanja njegovog imena, mada postoji pretpostavka da se zamonašio i dobio ime Stefan.

U ovom delu Šentalinski ukazuje na „zasluge“ Petra Velikog: „Petar Veliki, veliki u svemu, u dobrim delima i u zlu, ne samo da je učvrstio i modernizovao političku istragu, nego je i sam bio vrhovni dželat, vodio `saslušavanja`, dovodio na njih goste, mučio i osudio na smrt spostvenog sina. To je on, `prvi boljševik`, izmislio kod nas robiju s prinudnim radom“ (str. 33). Postoje sličnosti u postupcima Tajne kancelarije i onoga što je Šentalinski pronašao u arhivima Lubjanke, od denunciranja  do saslušavanja, torture itd. Šentalinski ističe da je „Statir“ pronađen u Domu Paškova, gde je bio muzej Rumjanceva. Otuda pretpostavlja da je ovaj spis prebačen za vreme jedne kampanje za starim knjigama koju je inicirao grof Rumjancev. „Tako je, verovatno, u nekim crkvenim skladištima pronađen i `Statir`“, smatra Šentalinski (str. 39).

Mladi bogoslov Pavle Terentjevič Aleksejev je 1912. godine naišao na taj spis u biblioteci Rumjanceva. U vojnoj školi predavao je 1937. istoriju, a tajno pripremao „Statir“ za objavljivanje, prevodeći ga na savremeni jezik, ali je uhapšen i osuđen na deset godina logora zbog učešća u kontrarevolucionarnoj zaveri, pa još na pet godina, a potom poslat u progonstvo. Represirana je i njegova žena, koja je posle izdržane kazne umrla usamljena u staračkom domu. Sestra Liza, proterana u Krasnojarski kraj, uspela je da izdejstvuje da brata prebace kod nje. Oslobođeni su 1956. godine. Pavlu je ostalo još deset godina života, tako da je završio svoj rad i otkrio ime autora, ali nije uspeo da „Statir“ objavi.

[O nekom istorijskom događaju ponekad se posle nekoliko decenija pojave izuzetna svedočanstva. Ima takvih slučajeva i kod nas u Srbiji. Takva je npr. knjiga Stojadina Mrđe o Golom otoku, jedna od najboljih koje su napisane o toj temi.[5]]

Šentalinski navodi da je samo jedan čovek javno psovao sovjetsku vlast, a ona je prelazila preko toga jer je u pitanju bio akademik i nobelovac Ivan Petrovič Pavlov, vodeći fiziolog u svetu. Umro je 1935. godine, a Šentalinski pominje i Pavlovljeva predavanja u kojima je on još dvadesetih godina kritikovao boljševičku vlast.

***

U drugom delu knjige, pod nazivom „Pesnik terorista“, Šentalinski piše o mladiću Leonidu Kanegiseru, koji je 30. avgusta 1918. godine u Petrogradu ubio boljševičkog funkcionera Mojsija Solomonoviča Urickog. Istog dana, inače, Fani Kaplan je u Moskvi ranila Lenjina, a ti događaji uslovili su tzv. crveni teror. Na osnovu zapisnika iz arhive, Šentalinski opisuje ubistvo koje je počinio dvadeset dvogodišnji Kanegiser, bivši junker i student četvrte godine Politehničkog fakulteta. Urickog je rešio da ubije, kako je sam priznao, kad je u štampi video njegovo ime kao potpisnika masovnih streljanja, no čitava priča je dublja i Šentalinski je postepeno otkriva.

Kanegiser je poticao iz bogate jevrejske porodice, otac mu je bio inženjer, a majka lekar. Veliki broj ljudi koji su poznavali Kanegisera je uhapšen. Bio je darovit pesnik, koji se nalazio u prijateljskim odnosima sa Jesenjinom, Mandeljštamom i dr. U njegovom predmetu Šentalinski je pronašao i stihove zapisane u zatvoru. Za ono što je uradio, Kanegiser se nije kajao. Mislio je čak i da organizuje bekstvo iz zatvora, ne znajući da vlast sve to prati i kontroliše. Šentalinski daje i bigrafiju Urickog, piše o Kanegiserovoj porodici, atentatorovim aktivnostima u prethodnom periodu. Utvrđeno je da je Kanegiser dolazio kod Urickog i molio ga da ne streljaju njegovog druga Pereljcvajga.

Prema oceni Šentalinskog, Rusiju je još u prvim godinama revolucije zahvatio ogroman teror, a ne samo u tridesetim godinama, kako se obično ističe. Tačan datum streljanja Kanegisera, konstatuje Šentalinski, ne može se utvrditi. Jasno je samo da se to desilo između 18. septembra i 1. oktobra iste godine. U osvrtu na Kanegiserovo kretanje, Šentalinski piše da je on brzo postao protivnik nove vlasti i zaverenik. Pripadao je Radničkoj narodnoj-socijalističkoj partiji.

Posle smrti sina, Kanegiseri su 1924. godine napustili Rusiju, a istražitelji Leonidovog slučaja i sami su pali od iste organizacije kojoj su pripadali, bivajući prethodno proglašeni za „teroriste“. Šentalinski pretpostavlja da je atentat na Urickog planirala tajna organizacija kojoj je Kanegiser sigurno pripadao, ali da je teroristički akt sam izveo. Moguće je da ga je oko plana za bekstvo iz zatvora, pošto je i takva situacija u pripremi atentata uzimana u obzir, obmanuo njegov brat od ujaka, eser Maksimilijan Filonenko, koji ga je izdao i pobegao iz Petrograda.

Za vreme Perestrojke Kanegiserov predmet je razmatran, ali on nije rehabilitovan pošto je označen kao „zločinac-terorista“. „I ostaće takav sve dok Uricki, Zinovjev, Lenjin i svi ostali crveni dželati ne budu zakonski proglašeni za zločince i teroriste. Ali protiv njih nije pokrenut krivični postupak“, prosuđuje Šentalinski (str. 121). Prema njegovom mišljenju, u ruskom narodu postoji nesloga i „instinkt samouništenja“, jer ruski čovek je taj koji je naneo najviše zla Rusiji. Za Šentalinskog je u toj drami Uricki nesumnjivo ubica, a Kanegiser ubica takvih ubica.

***

U delu „Sveto bezumlje moje“ Šentalinski prati slučaj Nikolaja Gumiljova, koji je bio „legenda ruske poezije“ i najomraženiji pesnik u očima sovjetske vlasti, koja ga je sedamdeset godina smatrala državnim zločincem (str. 128). Gumiljov je povezan sa zaverom prof. Vladimira Nikolajeviča Taganceva, čije ime je pronađeno u beležnici bivšeg carskog oficira, špijuna Jurija Germana. Tagancev, kome je otac bio akademik i senator, pokušao je u zatvoru da se obesi. Negirao je da je njegova veza sa emigracijom imala za cilj stvaranje kontrarevolucionarne organizacije. „Zaveru“ je osmislio čekista Jakov Saulovič Agranov, čovek koji će svoj „dar“ demonstrirati na mnogim slučajevima, ali će i sam 1. avgusta 1938. godine biti streljan zbog navodne namere da likvidira Staljina. Agranov je od Taganceva iznudio priznanje, ubedivši ga da će tako spasiti ljude, a takav postupak vlasti vođen je u strahu da se ne desi „drugi Kronštat“ (str. 137).

Nikolaj Gumiljov je bio izuzetan pesnik, zastupnik akmeizma, avanturista, u ratu sa Nemačkom dva puta odlikovan krstom Svetog Đorđa.[6] Zavodnik, voleo je najviše onu koja ga je odbacila, svoju bivšu ženu Anječku Gorenko, kasnije poznatu pesnikinju Anu Ahmatovu. Njih je 7. decembra 1918. godine kao predstavnike reakcije napao Nikolaj Punjin, koji će posle deset godina Ahmatovoj postati muž. U trenutku hapšenja, supruga Nikolaja Gumiljova bila je Ana Engeljhart. Njoj je Gumiljov poručio da mu u zatvor pošalje Platona, a poneo je Ilijadu koju je sa sobom kao talisman svuda nosio. Nije u tim trenucima pretpostavljao da će ubrzo postradati.

Tagancev je u svojoj izjavi od 6. avgusta 1921. naveo da mu se krajem novembra 1920. obratio Gumiljov, prenevši mu da je povezan sa grupom intelektualaca koja je spremna za pojavljivanje na ulici, kao i da je obećao da će za vreme kronštatske pobune, ukoliko za tim postoji potreba – i ako je to u skladu s njegovim stavovima – sastavljati proklamacije. U međuvremenu, Kronštat je pao i na tom planu sa Gumiljovim nije ništa učinjeno, naglasio je Tagancev.

Gumiljova je zatvoru, sa Ilijadom u rukama – koja mu je odmah oduzeta – video Nikolaj Punjin, takođe uhapšen, ali na zalaganje Lunačarskog oslobođen. Gumiljov je bio uveren da će brzo biti pušten i nije klonuo duhom. (Ahmatova je, inače, od 1910. do 1918. bila u braku sa njim. Posle toga ona se nakratko udaje za naučnika Vladimira Kazimiroviča Šilejka, a Gumiljov se ženi Anom Engeljhart.) Isledniku Jakobsonu priznao je da je izaslaniku Taganceva obećao da će moći da okupi grupu bivših oficira, koji su mu prijatelji, kao i da napiše neku kontrarevolucionarnu pesmu. Jakobson će ga optužiti da je hteo da stupi u aktivnu borbu protiv boljševika i zatražiti – streljanje. Zapisnik je, kako piše Šentalinski, baziran na nagomilavanju laži: „Bivši oficiri, preobraćeni u kadrovske oficire, optuženi je saučestvovao u sastavljanju proglasa – a u predmetu ih nema!“ (str. 171).

Šentalinski navodi da je i Lenjin odbacio mogućnost pomilovanja za Gumiljova. Naime, glumica Marija Fjodorovna Andrejeva, do revolucije žena Maksima Gorkog, tražila je jedne noći od Lunačarskog, kad je čula da je Đeržinski već stavio potpis na naredbu da se strelja cela grupa, da telefonom pozove Lenjina, što je on i učinio, na šta mu je vođa Oktobarske revolucije, pre nego što je prekinuo vezu, rekao: „Mi ne možemo ljubiti ruku, podignutu protiv nas!“ (str. 171-172).

Nikolaj Gumiljov streljan je 25. avgusta 1921. godine. Bilo mu je svega trideset i pet godina. Rehabilitovan je devedestih godina, a sedamdeset godina posle njegove smrti utvrđeno je da „Petrogradska borbena organizacija“ uopšte nije postojala i da su je isfabrikovali isledni organi. U Kovalevskoj šumi, gde je izvršena kazna, postavljena je spomen-ploča: „Ovde je streljan pesnik Nikolaj Gumiljov“ (str. 185).

***

U delu „Bog čuva sve / Deus conservat omnia“ Šentalinski predstavlja sudbinu Lava Gumiljova, sina Nikolaja Gumiljova i Ane Ahmatove, kao i represiju prema samoj Ahmatovoj i njenom mužu Nikolaju Punjinu.

Optužbe za Punjina, 47-godišnjeg profesora Sveruske akademije umetnosti, odnosile su se na to što je govorio o mogućnosti atentata na Staljina izazivanjem eksplozije, zatim što se u njegovoj kući čitala Mandeljštamova pesma o „kremaljskom gorštaku“ i dr.[7] U istrazi je Punjin nazvao svog posinka „antisovjetskim čovekom“, jer je zagovarao smenu vladajućeg sistema, bio za uvođenje monarhije i hvalio Mandeljštamove stihove protiv Staljina (str. 266). Mladi Gumiljov je sve optužbe istražnih organa „odlučno odricao“ (str. 267).

„Lavu Gumiljovu je zapalo da ceo život, od detinjstva, odgovara i za streljanog oca i za majku koja je u nemilosti – omraženih pesnika od strane vlasti. Kriv je zato što se rodio. Osuđen činjenicom svog pojavljivanja na svetu“, piše Šentalinski (str. 268).

Zbog svog porekla nije 1930. primljen na studije, što mu je pošlo za rukom 1934. kada je u Lenjingradu upisao istorijski fakultet, ali i tu je ta činjenica izazivala nezadovoljstvo.

Ana Ahmatova je 1. novembra 1935. zamolila u svom pismu Staljina da joj pusti sina i muža iz zatvora. Pasternak je takođe uputio Staljinu molbu da pomogne Ahmatovoj, a on je zaista naredio Jagodi da ih oslobodi. Lav Gumiljov živeo je potom odvojeno od majke, koja je nastavila da boravi u Punjinovom stanu, s tim što su svoje odnose trajno narušili.

Orest Visotski, Lavov polubrat, sin Nikolaja Gumiljova i Olge Visotske, javio je 11. marta 1938. godine Ani Ahmatovoj da je Lav uhapšen. U istrazi je podvrgnut i batinama od strane islednika, što znači da je morao da potpiše priznanje da je hteo da svrgne aktuelnu vlast i uspostavi buržoasko-demokratske slobode itd. Pred Vojnim sudom lenjingradskog vojnog okruga, Gumiljov je izjavio da je bio primoran da potpiše priznanje.

Šentalinski naglašava da je primena fizičke sile dozvoljena čekistima specijalnim ukazom iz 1933. godine.

Lav Gumiljov dobio je deset godina logora, ali je kazna ukinuta jer su hteli da ga streljaju. Iz zatvora je majci poslao poruku da pokuša da ga sačuva u životu. I ona se opet obratila Staljinu, ali nije bilo vidnih rezultata. Ipak, dobio je pet godina u Radno-popravnom logoru, „u zoni večitog mraza“ (str. 290).

Ahmatova se sa sinom srela 14. novembra 1945. godine. Svoju kaznu je odslužio, zatim je radio u tajgi u geološkoj ekspediciji, a onda se javio u protivavionsku artiljeriju i išao čak do Berlina u Drugom svetskom ratu. Ahmatova je bila evakuisana u Taškent, pisala je patriotske pesme, ali je sve vreme praćena. U Lenjingrad se vratila posle probijene blokade.

Krajem 1945. i početkom 1946. Ahmatovu posećuje Isaija Berlin, koji se tu zadesio u engleskoj diplomatskoj misiji. Lava Gumiljova će kasnije brutalno ispitivati o toj poseti, islednik će mu lupati glavu o zid i tražiti da prizna da mu je majka engleski špijun. Posle toga u sobi Ane Ahmatove montiran je uređaj za prisluškivanje, a ona je čula da je sa Staljinove strane žestoko psovana zbog te posete. Izbačena je iz Saveza pisaca.

***

Čekisti su 26. avgusta 1949. opet uhapsili Punjina: „apologet formalizma, priklanja se pred buržoaskom umetnošću Zapada i izjavljivao da je `ruska, a time i sovjetska likovna umetnost samo žalosno podražavanje slikarstva evropskih država`“ (str. 300). Punjin je potpisivao sve što su mu islednici poturali, optuživao je i Ahmatovu za neprijateljstvo prema sovjetskoj vlasti, za Lava Gumiljova je rekao da je njen istomišljenik. Islednici su planirali i hapšenje Ahmatove, pa su mislili da Punjina u tom smislu iskoriste: dobio je deset godina logora, a nisu ga zbog nje odmah tamo poslali.

Lava Gumiljova su 6. novembra 1949. uhapsili ponovo. Pre toga je vanredno završio fakultet i upisao postdiplomske studije, pa su ga izbacili sa njih, ali je ipak uspeo da doktorira i dobije mesto starijeg naučnog saradnika u Muzeju etnografije naroda SSSR. Posle jedne podaničke ode Staljinu, Ahmatova ga je u pismu od 24. aprila 1950. zamolila da oslobodi njenog sina, uhapšenog u Lenjingradu i zatvorenog u Moskvi.

Punjin je pod torturom priznao da je bio spreman da protiv Staljina izvrši „teroristički akt“, a Ahmatovu je denuncirao kao ženu koja je osuđivala sovjetsku vlast zbog odnosa prema seljacima i zatvaranja crkava, navodeći da su na antisovjetskim skupovima u njihovom stanu bili Piljnjak – uhapšen 1937, Zamjatin – emigrirao kasnije u Francusku, Mandeljštam – uhapšen 1935. godine (str. 313). Po jeziku kojim je napisano to priznanje, vidi se da je njegov stvarni autor islednik. Punjin će umreti 21. avgusta 1953. godine u logoru Abez.

„On će preživeti Staljina, o čijoj je smrti strasno maštao, za šta je i platio životom, ali neće preživeti Staljinov režim“, primećuje Šentalinski (str. 314).

Ministar Državne bezbednosti SSSR Abakumov poslao je 14. juna 1950. Staljinu strogo poverljivi izveštaj o Ahmatovoj, s predlogom da se ona uhapsi, ali Staljin to nije odobrio, mada je njena „obrada“ nastavljena (str. 315-317). Šentalinski ocenjuje da se zbog spasenja sina Ahmatova „još jednom bacila pred noge vrhovnom dželatu“, žrtvujući „ono poslednje – svoje pesničko ime“ (str. 319). Međutim, umesto sinovljevog oslobođenja, i ne znajući za to, uspela je da spase samu sebe.

Lav Gumiljov je 13. septembra 1950. upućen na izdržavanje desetogodišnje logorske kazne, gde je od jednog persijskog komuniste naučio njegov jezik. Pošto je bio lošeg zdravlja i sa nalazima da je invalid, radio je u knjigovodstvu i biblioteci. Njegovu majku vratili su u Savez pisaca, preselila se i u drugi stan. Staljin je umro, streljan je Berija, načelnik Lubjanke. Ahmatova moli da joj puste sina, ali je on oslobođen tek 1956. godine.

„Na poslednjem isleđivanju u Omsku on više nije ništa skrivao, pričao je o batinama i mučenjima i izgovarao imena svojih mučitelja-islednika. Zapisnik te istrage je poslednji istražni dokument i, po svoj prilici, jedini u celini istinit – od sva tri dela koja govore o njegove tri Golgote“, naglašava Šentalinski (str. 324-325).

Ahmatova će biti nadzirana sve do 1958. godine. Ogroman materijal o njenom praćenju lenjingradski KGB je uništio 24. juna 1991. godine, „pred istorijski avgustovski puč“, ističe Šentalinski (str. 325). Time je naneta nepopravljiva i neprocenjiva šteta, jer su se u 900 stranica dosijea nalazili njeni stihovi, kao i zapažanja državne bezbednosti o njenom životu, što bi bilo izuzetno važno za izučavanje stvaralaštva i biografije Ane Ahmatove.

Posle četrnaest godina zarobljeništva, Lav Gumiljov se sa dva kofera rukopisa vratio u Lenjingrad. Postaće ekspert za Srednju Aziju i Drevnu Rusiju, dvostruki doktor nauka (istorije i geografije), plodan autor koji će razraditi teoriju etnogeneze: svi narodi, poput čoveka, rađaju se, razvijaju, stare i umiru, 1500 godina je životni vek jednog etnosa, a posebno nadareni ljudi („pasionari“) dovode do stvaranja novog etnosa (str. 327).

[U tekstu „O Svetoj Rusiji, Putinu i Pravoslavlju poslednjih vremena“, Vladimir Dimitrijević ukazuje na to da je Lav Gumiljov (1912-1992) jedan od mislilaca na koje se u svojim govorima poziva Vladimir Putin. Za Dimitrijevića je on jedan od najznačajnijih ruskih umova 20. veka i iskreni „evroazijac“.[8]]

Njegovi odnosi sa majkom nisu bili naročito prisni po izlasku iz logora. Bio je uveren da ona nije volela njegovog oca i da je ta „neljubav“ prešla na njega (str. 328). Ana Ahmatova je umrla 5. marta 1966. godine, upravo na dan Staljinove smrti, „nadživevši svog dželata za trinaest godina“ (str. 329). Uprkos svim nedaćama, doživela je svetsku slavu na književnom planu.

Šentalinski smatra da je „Ahmatova preko svake mere na sebi iskusila teret istorije sa njene uboge strane“ (str. 329).

***

U delu „Noći streljanja“ Šentalinski ocenjuje da jul 1937. i novembar 1938. predstavljaju kulminaciju represije: „Za tih petnaest meseci uhapšeno je oko milion i po ljudi i od njih sedamsto hiljada streljano. Za takvo krvoproliće – bez rata, istorija nije znala“ (str. 334).

Pominje i rezultate popisa stanovništva iz 1937, koji su prvi put objavljeni 1996. godine. Minimalan broj visokoobrazovanih ljudi, stanovništvo praktično nepismeno.

„I u takvoj zemlji vlast je osvojio politički gangster, bez humanističkih predrasuda, – nesvršeni sveštenik koji nije imao nikakvu profesiju“, dodaje Šentalinski (str. 336). Za vreme Velikog terora („ježovštine“), prema njegovom zaključku, organi koji su se time bavili „dostigli su svoj procvat“. Bila je to „dobro opremljena i nahranjena kaznena armija sa mnogo hiljada vojnika“, plate pripadnika NKVD-a odjednom su četiri puta povećane, deljeni su im stanovi, lečeni su u odvojenim bolnicama, imali su posebna odmarališta, razne premije i nagrade (str. 351).

Osvrćući se na istaknute čekiste, Šentalinski kod njih uočava „potpuno odsustvo“ obrazovanja (str. 352). Istražni organi primenjivali su brutalnu silu prema uhapšenima, a život je lažno obećavan onima koji su pristajali da kleveću i sebe i druge. „Lubjanski dosijei pokazuju sav spektar ljudskog ponašanja u neljudskim uslovima“, kaže Šentalinski (str. 357).

Na fasciklama sa spiskovima za likvidaciju i sam Staljin je stavljao svoja odobrenja. Uloga suda bila je farsična, jer je morao tehnički da odradi ono što je Staljin sa nekoliko saradnika već presudio. Službene instrukcije preporučivale su dželatima, koji su izvršavali mnogo ubistava, da stres leče votkom.

[U Titovoj Jugoslaviji represirani su oni koji su podržavali Staljina posle Brozovog razlaza sa njim 1948. godine. Pojavio se spisak savezne UDBE sa 16.101 zatočenikom, a navedeno je da je 413 informbirovaca stradalo na razne načine.[9]]

Šentalinski piše i o „voronštini“, odnosno likvidaciji Aleksandra Voronskog, osnivača književne grupe „Prevoj“ i poznatog prozaika, urednika i kritičara, i pisaca bliskih tome, koji su potkazani za antisovjetsko delovanje. Prema zapažanju Šentalinskog, piscima je bilo jasno u kakvom totalitarnom sistemu žive, pa pominje ocene književnog kritičara Abrama Ležnjeva, proznog pisca Nikolaja Zarudina, Borisa Gubera itd.

Voronskom je prebacivano da je davao primat ljudskim vrednostima nad klasnim, da je pozivao na učenje od svetske kulture i zalagao se za saradnju sa starom inteligencijom.

Šentalinski prikazuje i borbu protiv „averbahovštine“, tj. likvidaciju kritičara i publiciste Leopolda Averbaha, čija sestra je bila žena Henriha Jagode. Averbah je, po viđenju Šentalinskog, politički podlac koji se odricao svojih pokrovitelja čim bi oni pali u nemilost vlasti, pre svih Lava Trockog, koji mu je svojevremeno bio idol. Staljinova paranoja, primećuje Šentalinski, zarazila je SSSR „masovnom psihozom straha i zlobe“ (str. 412). Iznosi podatak da je više od 3.000 pisaca represirano, a negde oko 2.000 streljano, i da nisu bili u pitanju samo Rusi već i pripadnici drugih naroda.

Šentalinski završava svoju knjigu sa uverenjem da je propušten trenutak da se sovjetski državni sistem proglasi zločinom protiv čovečnosti i da se ruski Nirnberg nije desio. „Zverske represije protiv miliona ljudi, kažnjenih bez zločina – ostali su zločini bez kazne“, zaključuje Šentalinski (str. 424).


[1] U pitanju su knjige Vaskrsla reč – Iz književnih arhiva KGB-a (Paidea, 1995) i Iznenađenja Lubjanke – Povratak književnim arhivima KGB-a (Paidea, 1999). O Šentalinskom sam pisao u prikazu njegove druge knjige, pominjući delimično i prvu: Dobrica Gajić, „Represirani pisci“, Srpski Pogledi, broj 13, septembar 2000, str. 28.

[2] http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/1999/11/08/srpski/I99110702.shtm

[3] Na primer u pesmi „Spomenik“, Pokaži lice, Paidea 2000, prevod s ruskog Vera Horvat, str. 43.

[4] http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/Radio+Beograd+2/1465268/Kod+pelikana.html

[5] Stojadin Mrđa, Pakao Golog otoka, Grafopapir, Šabac 2005. Poznavao sam Stojadina Mrđu (1928-2005) i njegovu suprugu Radmilu (1927-2012), koja je takođe bila politički zatočenik. Svoj rukopis Mrđa mi je dao na čitanje još dok je radio na njemu. Nažalost, nije dočekao da knjigu vidi odštampanu. Sahranjeni su na groblju u Malom Požarevcu, rodnom selu Mrđine supruge Radmile. Inače, za razliku od 1948. godine, pre Drugog svetskog rata bilo je opasno osporavati Staljina i pisati o njegovim čistkama. Živojin Pavlović, autor knjige Bilans sovjetskog termidora, objavljene 1940. godine u Beogradu, ubijen je od strane komunista za vreme Užičke republike. Bio je član KPJ i KP Francuske. Zaslugom Slobodana Gavrilovića njen reprint se pojavio 1989. i 2001. godine.

[6] Dobrica Gajić, „Herojski puti“, prikaz knjige izabranih pesama Nikolaja Gumiljova Lomača (SKZ, Beograd 1992 – izbor, prepev, predgovor i napomene Vladimir Jagličić), Srpski književni glasnik – treća serija, mart 1993, broj 3, str. 163-164.

[7] Ta pesma se cela nalazi u knjizi Vitalija Šentalinskog Vaskrsla reč – Iz književnih arhiva KGB-a, u delu„Ulica Mandeljštama/Dosje Osipa Mandeljštama“, str. 268.

[8] http://borbazaveru.info/content/view/6370/1/

[9] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/433265/Objavljen-spisak-svih-koji-su-prosli-pakao-Golog-otoka

 

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner