Ништа мање питања изазива и став власти Србије. Стиче се утисак да се руководство земље труди да се максимално дистанцира од процеса, игноришући чињеницу да се у Хагу не суди Караџићу, већ свим Србима, српској државности и православљу.

Ко је хтео могао је из нашег страдања понешто да научи и о сопственој будућности. На ред ће, нажалост, доћи сви, па и они који се ову игру започели и који је тренутно воде. Таква је логика логике и таква је сила силе.

У областима демократије и правне државе, ова држава-кандидат још увек јако подбацује. Парламент јој је изузетно слабашан. Не постоји независност и неутралност судства. Слобода изражавања мисли постоји само на папиру – али не и у пракси.

У једном тренутку, објављује се ни мање ни више већ евакуација читавог Шапца! Вучић, у налету издавања наређења, даје упуство војним и полицијским командантима: "Ви већ крените евакуацију становништва у Шапцу, за сваки случај!"

Много тога је нелогично, апсурдно, тужно, понижавајуће, безобразно, бескрупулозно... И докле тако? Све док се овај наш српски Дан мрмота већ једном не оконча – за почетак оставком ресорног министра Томице Милосављевића и доктора Кона.

Иако је јасно да највиша покрајинска власт не може бити изузета од принципа владавине права, покрајинска власт не може ни отуђити суверенитет од грађана, нити може бити изузета од ограничености демократијом, европским вредностима и правом грађана.

Што пре схватимо да оно што се данас назива „међународним правом“, у духу софистичке дефиниције коју је у Држави забележио још Платон, представља „добро за јачега“, то ћемо пре научити да га изостављамо из једначина у којима се конституишу витални национални интереси.

Тако је Вучић, одмах на почетку, изјавио да „одавно није видео већу неодговорност код одраслих људи“ (мислећи на оне који су били затечени ситуацијом и првобитно одбијали евакуацију), а за оне који говоре о великом броју жртава (у Обреновцу) да се „баве измишљотинама и желе својој држави лоше“, отворено рекавши „колико могу да буду болесни“?! 

Срби су одавно оцрњени као најгори народ у историји човечанства, као племе безумних крвопија које можете некажњено вређати до миле воље и за које не важе правила политичке коректности која се примењују на остале филмске негативце.

Посебно је парадоксално и дегутантно да у тренуцима такве дезорганизованости и анархије, власт добар део драгоценог времена троши на саморекламирање, патетисање, пренемагање и оно што им је најважније, ослобађање себе од било какве одговорности за оно што се дешава.