Прави испит ће настати ако тај рат који је планиран ради заустављања људских патњи почне и сам да их наноси. Тада наступа тренутак доношења важних политичких одлука, и тада ћемо видети да ли су стратегија, мисија и политичка воља у потпуности складне.

Чак и у случају да због техничких разлога, или због политичких несугласица резолуција СБ УН о Либији није била прихваћена – то не би ништа променило: свеједно би дошло до напада на Гадафијеве снаге. Либијски вођа је прешао црвену линију.

Чињеница да је Демократска странка изгубила и председничке и парламентарне изборе доноси многе изазове јер је ДС требало да буде политичка снага која ће гарантовати стабилизацију и консолидацију демократије у српском друштву.

Да ли је могуће ову изборну победу представити и народу и конкурентима као ону коју су демократе извојевале 2008. године? Да ли победа на председничким изборима може неутралисати пораз на парламентарним?

Већ дуго, још од почетка деведесетих, а посебно одмах после 5. октобра, политичка елита располутила је српско друштво на „ми и они“. Шта их је руководило да „почине такав грех“ и Србију доведу на руб политичке нестабилности, отварајући бреше за стране утицаје и уцене као мало где на европском простору?

Опасност која у непосредној будућности прети од привидног решења кохабитације у најтешњој је вези са распоредом политичких снага у скупштини насталог као последица корумпираних избора 6. маја. Логика тог распореда неумитно диктира образовање лажне владе националног јединства.

Овај фалсификат је још грубљи и бесмисленији утолико што ја заиста не мислим да је немогуће да господин Тадић буде кандидат ДС за председника владе, али свакако не мислим – нити би ико нормалан то могао рећи – да би „свако друго решење било у великој мери нелогично“.

Негативна и прљава кампања не пролази код грађана свесних личних и друштвене егзистенције. Онај ко буде у будућности јахао на таквој кампањи приближава се граници цензуса.

Видели смо на, буквално историјским, изборима 2012. да је „Осовина Берлин-Париз-Брисел“ рачунала на традицију српског полтронства и пре свега опортунизма. И нису погрешили.