Још 2006. године Одбор УН за борбу против расне дискриминације је нагласио да је узнемирен положајем Русина у Украјини и препоручио званичном Кијеву “да размотри питање признавања Русина као посебне националне мањине”.

„Проблем са бугарским организованим криминалом је у томе што је превише добро организован“. Овим речима је бивши амерички амбасадор у Софији указао на повезаност бивше Државне безбедности и главних вођа „економских група“, чија завидна имовина изазива чуђење западних стручњака.

Примање Балкана у Унију је било и биће примарно вођено политичким мотивима. То важи не само за Бугарску и Румунију, него и за Грчку током седамдесетих. Зато мислим да ће процес на крају обухватити и Босну и Косово.

Кушнерова љубав према Албанцима очигледно не јењава, а „косовска влада“ је према Кушнеру веома великодушна. Уосталом, новац није тешко зарађен, а и има га довољно. Путеви новца су племенитом Кушнеру добро знани: уновчени органи српских несрећника. 

Морамо отворено рећи да је садашњи економски систем унутар ЕУ систем спутаног тржишта, у коме константно расте централна контрола над привредом. Резултат је стални пораст уплитања власти у тржишне процесе.

Утицај Вашингтона ће остати значајан чак и кад доминантност Америке ослаби. Сједињене Државе ће бити безбедније ако примарне одговорности промовисања регионалне стабилности пренесу на своје пријатеље. Вашингтон би требало да се прилагоди, пре него да се опире, веку Азије.

Дакле, насупрот званичној верзији и њеној јеретичкој алтернативи, рекао бих да је Ђинђић постао жртва несрећног споја прилика (пост)милошевићевске Србије и властитог политичког темперамента.

Де Гол је желео да Француска припада истом западном табору, али да буде независна у својим дипломатским и војним изборима. Саркози сматра да независност од НАТО више нема смисла, јер је хладни рат завршен и Француска више не може да изиграва мост међу блоковима.

Можда суђење шесторки анархиста, у ситуацији када у Србији поново дивља криминал, и јесте излив политичке репресије и знак страха режима од било каквих социјалних немира, па макар их водио и Ратибор Тривунац.

„Принудна управа“ над Буњевцима наступила је у јеку вербалних напада хрватских националиста у Војводини на оне који не деле осећај припадности хрватском народу. У најосетљивије време буњевачким националним установама одузета је самосталност.