Srbe je iznenadilo kako se to DS tako naglo proglasila najsocijalističkijom strankom u Srbiji, ideološki najkomplementarnijom sa SPS-om, velikodušno raspoloženom za pružanje “pomoći” SPS-u oko integracija u Socijalističku internacionalu.

Predsednik Tadić svojevremeno nije dozvolio nijednom svom odboru da po bilo koju cenu uđe u koaliciju na lokalnom nivou sa SRS-om i SPS-om. Čak i onda kada je takva koalicija bila dobro i jedino moguće rešenje.

Poznavajući način političkih obračuna, kojima se uporno služi Pera Luković, inače glavni urednik ovog podlistka, nije veliko iznenađenje da je i Sonja Liht stigla na red da bude izložena najprizemnijoj medijskoj hajci.

Ambasador SAD, gospodin Manter, direktno se uključio u javno spinovanje i usmeravanje političke volje građana Srbije. Prošle nedelje je dao nekoliko intervjua koji nemaju nikakve veze sa elementarnim pravilima diplomatskog ponašanja.

Na terenu narodnih poslovica, ovi prvi hoće jare, a drugi nas ubeđuju da je moguće imati i jare i pare, odnosno približavati se Evropi iako nas dobar broj država Unije udaljuje od Kosova. 

Kada se narodna volja ne bi određivala matematički, onda bi morao da se neko pozove da je interpretira. U tom slučaju procedure su manje važne. Umesto toga, potrebni su moć i sila.

 Iako se u tekstu nismo bavili „likom i delom“ aktuelnog predsednika R. Srbije, tačno ste primetili da od pogibije Zorana Đinđića nije bilo tolike koncentracije para i moći u rukama jednog čoveka.

Saradnja i formiranje zajedničke koalicione izborne liste SPS, PUPS i JS temelji se na zajedničkim političkim ciljevima u odbrani nacionalnih i državnih interesa Srbije, zalaganju za stvaranje države socijalne pravde...

Svi se još živo sećamo slabo posećenog „performansa" ispred gradske kuće, koji su pristalice „evropske Srbije" organizovale pod parolom „Ne damo Beograd!", a sa ciljem da se radikalima, „narodnjacima" i socijalistima (plus penzioneri) ne dopusti preuzimanje vlasti.