Русија не представља егзистенцијалну претњу западној демократији. Совјетски Савез је био много знатнији противник и завршио је колабирајући под теретом властитог економског неуспеха. Русија се суочава са унутрашњим проблемима, сличних размера (не само економска стагнација већ такође и демографски колапс). Али, то не имплицира да је западна демократија изван опасности. 

Само пре три године, курдски борци на северу Сирије били су „хероји“ – борили су се против Исламске државе и поразили су је. Сада их Турска (члан НАТО-а) и милиције Слободне сиријске армије (ССА) нападају и врше ударе по њима у Африну. 

Индија се мора припремити за рат на два и по фронта. Њене јединице морају да покрију области у којима су традиционално биле слабо присутне. Ургентно је потребно да се развије погранична инфраструктура, ангажовањем цивилних ентитета.

Слобода је проблем свакоме ко у границама туђе слободе остварује сопствену власт. Како су са појавом друштвених мрежа и алтернативних медија индивидуалне слободе све више почеле да се шире, било је само питање времена кад ће неко покушати да им стане на реп.

Либија, која је дезинтегрисана насилним рушењем Гадафија, покушава да нађе решење којим би ујединила земљу, у сарадњи са Русијом. Вреди се присетити Гадафијевог говора из марта 2011. године када је упозорио Европу да ће рушењем Либије која је безбедносни бедем Медитерана, милиони избеглица из Африке и са Блиског Истока поћи на Запад. И поред тог упозорења, ЕУ је заједно са САД напала Либију и проузроковала настанак хаоса у тој земљи. Након четрдесет две године просперитета под Гадафијевим режимом, који је у Либији успоставио висок економски, социјални, здравствени, образовни стандард грађана, земља је потонула у хаос и безнађе

Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху још једном је на кратко посетио Москву због разговора са председником Русије Владимиром Путином.

 У закључку ћу да кажем – тероризам је ограничено оружје које контролишу Англосаксонци. А то значи да се бумеранг безумног варварства може лако вратити на територију оних који га лансирају.

Специфичност овог протестног покрета који је протресао цео Иран, јесте свакако одсуство једног централног вођства – чињеница која надахњује без сумње аргументацију у прилог суштинске спонтаности доброг дела немира.

 Без жеље да се пресуђује о истинитости оптужби, ипак постоји бојазан да ће свако ко је спреман да „безусловно верује” (у овом случају „жени”) у својој жељи да политизује лично изгледа приде деполитизовати оно очигледно политичко.

Иако су и јуче руски бомбардери тукли последње положаје Исламске државе у сиријској провинцији Деир ез Зор, подржавајући владине снаге које су ангажоване у офанзиви на истоку, ради се о задњим одсјајима једног рата, који се у Сирији, као и у Ираку, окончава поразом калифата.