Америчко-кинески самит и репозиционирање глобалне моћи

Ко год се кладио да ће први сусрет „лицем у лице“ лидера двеју најмоћнијих светских држава и водећих глобалних привреда - САД и Кине - протећи у непријатељском духу и са тензијама које би претиле да уруше светски поредак, тај свакако није имао добитни тикет у кладионици

Флорида, а не Вашингтон

Први састанак америчког и кинеског шефа државе откако је Трампова администрација преузела кормило власти у САД, догодио се у тренутку изузетно напетих односа између две земље, пошто се број глобалних, регионалних и билатералних питања око којих се лидери Америке и Кине не слажу, драматично увећао у претходном периоду. Довољно је навести континуиране прозивке Доналда Трампа упућене Пекингу да је због своје „манипулаторске“ трговинске и валутне политике ("Не можемо да допустимо да Кина силује нашу земљу”, гласио је један од чувених Трампових твитова),Кина веома наштетила америчким предузећима и радницима. Критике упућене Кини односиле су се и нанаводноустезање руководства у Пекингу да изврши јачи притисак на Северну Кореју због њиховог хазардерског нуклеарног и ракетног програма.

Такође, односе две земље погоршале су и континуиране напетости у Јужном кинеском мору, као и проблематична питања из области сајбер-шпијунаже. Свакако најосетљивије тема за Пекинг –она о политици "једне Кине" - а коју је амерички милијардердовео у питање одмах након победе на изборима за председника државе, засигурно се нашла на дневном реду.

Сва је прилика да ће ново (ре)позиционирање односа између две суперсиле у надолазећим годинама умногоме зависити од личних односа и – не мање занемарљивих – персоналних карактеристика два лидера. Са једне стране, ту је директан и неретко агресиван приступ Доналда Трампа, лидера који тек треба да дефинише конзистентну стратегију америчке спољне, али и унутрашње политике. Контрадикторност и потпуни преокрети у спровођењу државне политике САД видљиви су готово на сваком ћошку откако је грађевински тајкун и звезда сопственог ријалити програма постао председник државе.

Он је још као кандидат републиканаца у председничкој трци оштро критиковао бившег шефа државе Барака Обаму да се исувише меша у ситуацију у Сирији, да би, свега пар месеци касније, сада већ у својству врховног команданта, дао налог да се бомбардује војска сиријског председника Башара ел Асада. Чак 59 ракета типа Томахавк испалиле су америчке снаге на базу сиријске армије и то, малтене, усред вечерекоју је Доналд Трамп имаоса својим утицајним гостом из Кине Си Ђинпингом на Флориди. Наводно су ракете имале за циљ да упозоре не само Сиријце и Русе, већ и политичке савезнике и „штићенике“ Кине у Пјонгјангу, главном граду Северне Кореје.

Трампови политички заокрети

Није, међутим, само однос према Сирији показатељ промене Трамповог политичког „расположења“. Председник САД мењао је, преко ноћи, мишљење о неопходности и улози Северноатлантске алијансе у свету, прво изјављујући да је НАТО “превазиђена организација” и да јој прети распад, да би, свега пар недеља касније, рекао како он “снажно подржава” вредности и статус Алијансе. Његовепротивречне изјаве око политике “једне Кине”, затим дипломатски неуобичајене“топло-хладно” игремоћи у односима са Русијом -коју час сматра важним партнером, час највећом претњом - као и данас готово заборављененамере да поништи нуклеарни споразум постигнут са Ираном, говоре да Доналд Трамп још увек тражи начине какода конзистентно дефинише и спроведе америчку спољну и унутрашњу политику.

Осим очигледног проблема са зауздавањем сопственог ега и импулсивних реакција, додатна отежавајућа околност за Доналда Трампа јесу и трзавице у његовој администрацији, али и отпор који му пружају друге две гране власти у САД - Конгрес и судови - који блокирају неке од најважнијих обећања из његовепредизборне кампање. Пре свих, изградњу „мексичког зида“ на граници те земље са Америком, као и забрану уласка држављана из неколико муслимаских држава у САД.

Са друге стране, сушта супротност америчког предсеника је мирни и сталожени Си Ђинпинг, који јевећпостао један од највећих кинеских лидера,а кога у медијима све чешће пореде са оснивачем модерне Републике Кине, Мао Цедунгом. Његов ауторитет неупитан је у Пекингу, јер је чврстом руком консолидовао политику и економију „азијског змаја“. Успешно реализујући глобалне мега-пројекте, као што су копнено и поморско повезивање Европе и Азије, кроз инфраструктуни пројекат „Један појас-један пут“, или пак, захваљујући успешном почетку рада Нове развојне банке (НДБ), са седиштем у Шангају - акоју су основале земље БРИКС-а -Си Ђинпинг успео је да се наметне и као један од најзначајнијих глобалних вођа. „Он је стратешки геније челичних живаца. Никада не губи главу, и размишља неколико корака унапред, као шахиста“, управо овако га је, не без дозе патриотског поноса, за британски Гардијан описао Жанг Хајбин, професор међународних односа на универзитету у Пекингу.

Дефицит и захтеви

У поређењу са претходном, чак шестодневном посетом кинеског председника Америци, која је, осим сусрета са Бараком Обамом,обухватила и састанак Си Ђинпинга са готово комплетним врхом америчке „Силицијумске долине“, најновији самит лидера две државе – бар када је економија у питању - више се бавио неравнотежом у трговинским односима. Према званичним америчким подацима (У.С. Ценсус Буреау), прошле године Сједињене Америчке Државе имале су трговински дефицит с Кином од 346 милијарди долара, након мањка од чак 367 милијарди у 2015. години. Председник Доналд Трамп је то на свом Твитер налогу овако објаснио: „Ми више не смемо да имамо огромне трговинске дефиците... и губитак радних места. Америчке компаније морају да буду спремне да потраже друге алтернативе“.

За разлику од свог колеге из Вашингтона, Си Ђинпинг није изнео никакве посебне захтевеи уздржавао се од било каквих јавних коментарисања односа Народне Републике Кине са САД. Пословична кинеска обазривост имала је и „унутрашње“ разлоге. Наиме, Сија ове године очекује изузетно значајан конгрес кинеске Комунистичке партије на коме се очекује да ће доћи до „проветравања кадрова“ и промена на неким од кључних места у кинеској државној номенклатури. Отварање потенцијалног „жаришта“ са Америком свакако му не би ишло у корист ни код куће. Медији спекулишу да је Си Ђинпинг, ипак, донео неке конструктивне пословне предлоге који се тичу, пре свега, смањења извоза кинеског челика у САД, али и оних који би потенцијално могли да отворе нова радна места за Американце, што је била кључна Трампова предизборна порука бирачима. Интересантно је, такође, да је за читав америчко-кинески самит у Мар-а-Лагу, у својству координатора, био задужен већ чувени зет и саветник Доналда Трампа, Џаред Кушнер, који је помогао и да се организује сусрет двојице лидера.

Након самита, двојица председника разменили су комплименте, сложивши се да је разговор био позитиван и плодоносан. „Начинили смо огроман напредак у нашим односима са Кином. Мислим да је начињен истински напредак“, рекао је Доналд Трамп, оценивши притом свој однос са кинеским председником као "изузетан".Си Ђинпинг је узвратио Трампу на сличан начин, наводећи да је самит био од „јединствене важности”. Председник Кине је, такође,позвао шефа Беле куће у званичну посету Пекингу касније током ове године, што је Трамп, како се наводи у сапштењу, прихватио. Посебно занимљиво било је и Сијево очекивање да ће се САД придружити сарадњи у иницијативи „Појас и пут". Трамп на овај позив, међутим, није јасно одговорио.