субота, 21. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Књига Едварда Халета Кара и злокобне сличности пута ка Другом и Трећем светском рату
Савремени свет

Књига Едварда Халета Кара и злокобне сличности пута ка Другом и Трећем светском рату

PDF Штампа Ел. пошта
Бранко Милановић   
недеља, 08. децембар 2024.

Читајући поново књигу Е. Х. Кара „Двадесетогодишња криза 1919-1939“ није тешко уочити злокобне сличности између структурних карактеристика тадашњег међународног система које су довеле до Другог светског рата и данашњих које као да нас воде ка новом глобалном рату.

Демонстрације у Берлину против Версајског споразума, новембар 1919.

Нема бољег тренутка него што је овај за поновно читање књиге Е. Х. Кара „Двадесетогодишња криза 1919-1939“. Могла је бити написана прошлог месеца. Сличности ситуације између два светска рата, коју Кар описује (прво издање књиге објављено је 1939. године), са данашњим приликама су упадљиве. Не само када је реч о најновијим догађајима у вези са непоштовањем међународног права од стране потписника Римског статута, што Кара не би изненадило јер је сматрао да такав закон не може да постоји или може да постоји само када је подржан силом, већ више, важније и злокобније, када је реч о структурним карактеристикама тадашњег и садашњег међународног система: оним које су довеле до Другог светског рата и данашњим које као да нас воде у нови рат.

Оба система – Версајски и постхладноратовски – била су на почетку лоше структурирана. И један и и други су у себи садржали клицу уништења. Версајски систем је започет као утопијски и наизглед принципијелан подухват. Највећу одговорност за њега Кар и многи други (укључујући Кејнза у „Економским последицама мира“) с правом приписују Вудроу Вилсону. Када кажемо „одговорност“, може се учини необичним кривити некога за утопијске или наизглед идеалистичке идеје на темељу којих треба организовити међународни систем. Али већ на првом кораку примена принципа који су у свет стигли са Принстона и Вашингтона је посрнула. Разоткривао је лицемерје јаче него да су принципи били мање идеалистички. Право на самоопредељење је недоследно дато неким нацијама, док је другима ускраћено. Као што Харолд Николсон пише у својој изврсној књизи „The Peace-Making 1919“: 

„Најватренији британски заговорник принципа самоопредељења нашао би се, пре или касније, у неодрживој позицији. Колико год ватрено било наше огорчење поводом италијанских претензија на Далмацију и Додеканезе, оно би се могло охладити позивањем не само на случај Кипра, већ и на Ирску, Египат и Индију. Прихватили смо систем који би други требало да примене у пракси, али смо одбили да га применимо на себе.“ (стр. 193).

Књиге Едварда Халета Кара

Колоније, протекторати, старатељства (временски неограничена) дате су мањим нацијама. Расна једнакост је одбачена чак и као прилично бенигни формални принцип, упркос узвишеној реторици о једнакости мушкараца. То одбијање, лоше по себи, било је праћено циничним преузимањем поседа у Кини у Јапану које је контролисала Немачка, што је 1919. довело до Покрета 4. маја и почетка модерног кинеског национализма.

Картагињански мир у Версају створио је, према Кару, две врсте нација. Задовољне англосаксонске нације и донекле Француска (иако се Француска није осећала довољно снажном и увек је стрепела због свог статуса) и три велике незадовољне државе – Немачку, Италију и Јапан. Последње две, иако савезницe земаља победница, биле су незадовољни поделом плена у Версају. Немачка је двадесетих година покушала да промени или поништи неке од одредби Версајског уговора и извуче се из обавезе плаћања прилично високих репарације (које заиста никада заиста није у потпуности ни платила) и кришом је покренула војну сарадњу са cовјетском Русијом, покушавајући тако да избегне ограничења наметнута Уговором у погледу врсте и величине своје војске. Али све у свему, то је довело до врло малог добитка, а незадовољство се повећало.

Када је Немачка почела да поништава, уживајући у томе, слово и дух Версаја, то је чинила војном силом и застрашивањем. „Наши непријатељи су мали црви“, говорио је Хитлер. Иронија је, како примећује Кар, да што је више Немачка била у стању да поништи правила која су јој наметнута, и што су више они попут Кара, који се нису слагали са неправедношћу Уговора, мислили да ће је то задовољити, то је Немачка била све беснија. Тако се немачки (потом нацистички) гнев повећавао сразмерно успеху у поништавању Версаја. Оно што је Немачкој могло бити дато мирним путем и што би било дочекано са захвалношћу сада је дато под претњом пиштољем и примљено са презиром.

Вилијам Орпен: Потписивање Версајског споразума

Препричавајући ову добро познату причу, иако никада директно не приписује кривицу за колапс система, Кар имплицитно дели одговорност између две стране. Задовољне победничке нације криви зато што нису биле спремне на расподелу неких од добитака стечених победом у рату. Кар често пореди међународне са унутрашњим односима. Да би унутрашњи односи у земљи били стабилни, богати морају да се одрекну мало више него сразмерно ономе што имају. Другим речима, ако политички систем жели да буде стабилан – било на домаћем или међународном плану – јаки морају бити спремни да се жртвују, да прихвате „неко давање или узимање“, како то Кар назива. Да би створиле одржив међународни систем, задовољне силе морају да поделе плен са другим силама или да наметну релативно правичан мир („равнотежа снага“), тако да и други имају удела у систему. Ако то не ураде, незадовољне силе неће такав систем признати. Управо се то, пише Кар, догодило између 1919. и 1939. године.

„Сваки међународни поредак мора да почива на некој хегемонији моћи. Али ова хегемонија, као и превласт владајуће класе у држави, сама по себи представља изазов за оне који је не деле; и мора, ако жели да опстане, да садржи елемент мањег или већег одрицања оних који хегемонију успостављају како би је учинили подношљивом за остале чланове светске заједнице.“ (стр 168)

Чак и мирноћу задовољне силе Кар објашњава аналогијом са унутрашњом политиком. Богати промовишу унутрашњи мир јер имају користи од одржавањa постојећег поретка: „Као што се владајућа класа у друштву залаже за унутрашњи мир који гарантује њену безбедност и превласт, а осуђује класни рат који би је могао угрозити, тако је и међународни мир од нарочитог интереса за доминантнe силe.“ (стр. 82) .

Владимир Путин са Билом Клинтоном, Џорџом Бушем млађим, Доналдом Трампом и Бараком Обамом

Позиви на мир не правдају се различитим моралом сила или класа, већ разликама у њиховим позицијама. Позивање на мир није по себи нешто што се може сматрати морално супериорним. Да ли су амерички револуционари 1776. требалo да се одазову позивима на мир, пита Кар. Морализовање којим се понекад служе силе које желе да одрже мир лишено је етичке супериорности, пошто је напросто засновано само на интересу тих сила да одрже статус кво.

Како овај кратак преглед јасно показује, постоје многе сличности са данашњом ситуацијом. Иако Хладни рат није имао званичан завршетак сличан Версајској конференцији, главне контуре система који је уследио репродуковале су версајски. Задовољне силе, победницe у Хладном рату, биле су Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Француска и посебно Немачка, чије је уједињење било резултат победе у Хладном рату. С друге стране, „Нови светски поредак“ је произвео једну велику силу, Русију, која је од самог почетка била незадовољна исходом Хладног рата, тим пре што се Русија, као и Немачка 1918. године, уопште није осећала пораженом у рату.

Од самог почетка, када је под Јељцином земља била напола разорена а на међународном плану се понашала мање-више као вазал САД, Русија је била огорчена због једног аспекта политике победника у Хладном рату: проширења њиховог војног савеза на границе Русије. Као и у случају колапса Версајског система, и овде видимо исту динамику. Русија се противила проширењу НАТО-а чак и када се невољно помирила са чланством својих бивших источноевропских сателита у Aлијанси и укључивањем у њу балтичких република, али није могла или није хтела да прихвати више од тога.

"Часовник Судњег дана", јануар 2024. ("Doomsday Clock" је покренут 1947. године да симболично мери колико је човечанство близу уништењу у нуклеарном рату)

Негодовања су, као и у немачком случају, трајала веома дуго. Почела су под Јељцином, наставила се током прве и друге Путинове администрације и ништа нису постигла. Познати Путинов говор у Минхену 2007. није донео никакве резултате. А порука је била веома слична оној коју је послала Немачка 1930-их: структурне карактеристике система не могу се мењати мирним путем и не могу се променити молбама или жалбама незадовољне силе. Незадовољна сила је предузела мање-више исти правац деловања који је Немачка предузела 1930-их: неправда се, по њеном мишљењу, не може исправити разговорима, дискусијама и преговорима, већ само кроз чисту војну моћ. Рат са Украјином био је начин да се сруше неки од имплицитних завета краја Хладног рата на исти начин на који су за Немачку аншлус и окупација и подела Чехословачке били начини на које је Немачка преузела на себе да спроведе принципе самоопредељења које је прокламовао Вилсон, али их је Немачкој порицао.

Упркос овим сличностима, можемо се надати да исход неће бити исти. Ипак, занимљиво је размислити о чињеници да је Кар књигу написао 1938. и објавио је у септембру 1939. Надајмо се да сада нисмо на истој историјској тачки као што је тада био Едвард Халет Кар.

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер