Američko prekrajanje Bliskog istoka i montiranje istine

Sudeći po izjavama zvaničnika zapadnih zemalja i pisanju tamošnje štampe, omča oko sirijskog predsednika Asada se sve više steže. Ne isključuje se ni vojna intervencija kao završni udarac, što je američki predsednik Barak Obama indirektno i nagovestio, rekavši da bi upotreba bojnih otrova od strane Asadovog režima protiv pobunjenika bila ,,crvena linija’’ preko koje Vašington ne bi mogao preći. Kina je otvoreno optužila zapadne sile da traže izgovor za vojnu intervenciju, nazvavši priče o opasnosti od hemijskog oružja neodgovornim, što umanjuje šanse za postizanje političkog dogovora. Moskva ima slično mišljenje i ne veruje da Asad namerava da upotrebi hemijsko oružje. Obe zemlje blokirale su pokušaje nametanja Siriji novih sankcija UN i pozivaju na mirno, političko rešenje konflikta. U Moskvi i Pekingu se ističe da nije nikakva tajna da zapadne zemlje podržavaju, pomažu i naoružavaju pobunjenike u Siriji, grubo se mešajući u unutrašnje poslove ove zemlje.

Osim svakodnevnih izveštaja o krvoproliću, to je u najkraćem ono što se poslednjih dana javno izjavljuje, govori i piše povodom oružanog sukoba u Siriji koji traje više od 17 meseci.

Kao što je bilo i u ranijim prilikama, propaganda oko sukoba u Siriji je veoma značajan činilac i, razume se, u funkciji onih snaga koje oko celog slučaja sviraju prvu violinu. Podsetio bih samo na jedan. Nedavno je otkrivena manipulacija fotografijama kojima je zapadna štampa pokušala da dočara žrtve režima Bašara al Asada. Najtiražniji austrijski bulevarski dnevnik ,,Kronen cajtung’’ objavio je fotografiju majke sa detetom u naručju navodno iz razrušenog grada Alepa. Fotografija je bila fotomontaža, a motiv je iz 170 kilometara udaljenog grada Homasa. Nemački TV kanali ARD i ZDF prikazuju slike iz Iraka kao da su iz Sirije.

Setite se: svojevremeno, zapadni mediji objavili su fotografije pogrebne povorke sa sahrane Muslimana u Bosni ,,koje su masakrirali Srbi’’. A na čelu povorke, po hrišćanskom pravoslavnom običaju, čovek nosi krst. Autori prevare valjda nisu znali da se Muslimani ne sahranjuju sa krstom.

To je samo par od stotine, pa i hiljada prevara i obmana kojima se zapadna javnost kljuka kada su u pitanju oružani sukobi poslednje dve decenije. Da bi opravdali svoje, najblaže rečeno, nečasne postupke.

Šta stoji iza svega toga, kakva je realna situacija, koji su stvarni povodi i moguće posledice ratnih sukoba poslednjih godina u arapskom svetu i sada u Siriji?

Odgovor su pokušali da daju pojedini ruski analitičari i novinari. Oni nemaju mnogo dlaka na jeziku i njihova zapažanja nisu uvijena u oblandu diplomatske retorike i uzdržljivosti. Pojedini mediji i novinari otvoreno pišu o paklenim namerama zapadnih zemalja, nazivajući događaje pravim imenima: zločinom, agresijom i najgrubljim kršenjem međunarodnog prava.

Najtiražniji moskovski list ,,Komsomolska pravda" poslao je svog specijalnog izveštača Darju Aslamovu u Tursku- zemlju NATO pakta koja je jedan od najjačih uporišta sirijske opozicije.

Ne pretendujući na apsolutnu istinu, reporterka iznosi niz činjenica nepoznatih široj javnosti koje su gotovo šokantne. One svakako podležu određenoj proveri, ali se ne mogu ignorisati niti zanemarivati.

Kada Sirija građanskim ratom bude razdrobljena na komade, kaže reporterka, ogromnu teritoriju- od Crnog Mora do Pamira, čeka veliko prekrajanje javnih granica i prestrojavanje zemalja i naroda.

To što se sada u svetu može slušati kao odjek dešavanja u arapskim zemljama u stvari je rezultat brižljivo sastavljenog plana pod nazivom ,,Greater Middle East’’ (u grubom prevodu ,,Poboljšani Bliski istok’’) razrađenog pre dosta godina u mozgovima američkih vojnih stratega - jastrebova. O njemu se prvi put čulo posle terorističkih akcija 11. septembra 2001. godine u Njujorku. DŽordž Buš Mlađi predstavio je projekat ,,demokratizacije" Bliskog istoka još 2003. u Nacionalnom fondu za demokratiju. Tri godine kasnije, tadašnja američka državna sekretarka Kondoliza Rajs nastupila je u Tel Avivu sa planom potpunog reformisanja arapskog, i uopšte muslimanskog sveta. U to vreme, Izrael je bombardovao teritoriju Libana, što je Rajsova nazvala ,,početkom porođajnih muka’’ iz kojih će se roditi ,,Novi Bliski istok’’. Postali su moderni izrazi ,,graditeljsko rušenje’’, ,,konstruktivni haos’’ i ,,neophodni bol’’. Naravoučenije: decači, sada se pomučite, ratujte, zalite zemlju krvlju, a zatim će da bude sve lepo tako da ćete nama, Amerikancima, još reći ,,hvala’’.

Ruska novinarka podseća da je istovremeno sa istupanjem Rajsove, izašla knjiga demobilisanog američkog potpukovnika Ralfa Petersa pod naslovom ,,Nikada ne obustavljajte sukobe’’ koja u suštini predstavlja program američkih jastrebova. Pošto podseća na ,,kolosalno nepravedne i neprirodne granice’’ u Africi i na Bliskom istoku, Peters, koji je svojevremeno radio u Nacionalnoj vojnoj akademiji SAD, smatra de je najveća nepravda to što Kurdi (kojih je 27 do 36 miliona) nemaju svoju nacionalnu državu. On insistira na hitnom rasparčavanju Iraka, ,,tog čudovišnog Frankenštajna stvorenog iz loše prikupljenih teritorija’’. Kurdistan treba da usključi delove Iraka, Turske, Sirije i Irana. ,,Slobodni Kurdistan bio bi najvernija prozapadna država na gigantskom prostoru od Bugarske do Japana’’.

Od preostalih iračkih teritorija trebalo bi da se stvori nekakva sunitska država koja bi se vremenom ujedinila sa Sirijom. Od same Sirije treba da ostane veoma malo. Stvorila bi se ponovo Fenikija. Šiitski jug Iraka predstavljao bi osnovu Arapske siitske države.

Prekrajanje granica obuhvatilo bi sve države arapskog sveta u toj meri da nova politička karta ovog dela sveta ne bi ni podsećala na sadašnju.

Prava poslastica bilo bi rasparčavanje Irana. On bi po viziji Petersa i nekih zapadnih stratega izgubio velike teritorije u korist Ujedinjenog Azarbejdžana, Slobodnog Kurdistana i Arapske šiistske države. Na njegovoj teritoriji nikla bi i država Beludžistan. Iranu bi, kao kosku, ostavili provincije oko Gerata u Avganistanu, kome bi pripale i neke plemenske teritorije Pakistana.

Oko Arapskih Emirata Vašington se još nije opredelio. Ili bi ih pripojili Arapskoj šiitskoj državi, ili ostavili Dubaiju sa statusom teritorije za provod bogataških besposličara.

Ni ovo čak nije kompletan spisak promena koje bi, po zamisli pojedinih stratega u Vašingtonu, mogao očekivati Bliski istok i arapski svet u celini.

To što taj plan gura milione ljudi u bratoubilačku borbu, potpukovnika Petersa i njegove pristalice mnogo ne uzbuđuje. ,,Vavilon je rušen mnogo puta… Naši momci i devojke u uniformama nastavljaju da se bore za perspektivu demokratije i dostup izvorištima nafte u regionu’’- citira ruska novinarka američkog ,,jastreba’’.

Kao što vidite, autor (potpukovnik Peters) barata takvim pojmovima kao što su ,,sveopšte dobro’’ i ,,pravednost’’, ali ne zapostavlja ni praktičnu korist. Čudan su narod ti Amerikanci, kaže ruska novinarka. Nema nacije na svetu koja bi mogla bolje i moralnije da obrazloži zašto nanosi drugim narodima smrt i rušenja grubo se mešajući u njihov život.

A Turska? Kakvu ulogu ona igra u svemu tome i kakva je njene pozicija i perspektiva?

Ruska novinarka koja je u Tursku otišla upravo da bi se o tome informisala, najpre iznosi jednu zanimljivu epizodu.

Na istoku, kao što je poznato, veliku pažnju poklanjaju jeziku gestova. Kada je na jednom međunarodnom susretu američki predsednik Barak Obama prstom pozvao turskog ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua da mu priđe i kada se ovaj brže-bolje odazvao na taj gest, Turci su se osetili uvređenim: prstom se pozva samo pas. Još veći skandal izazvala je fotografija na kojoj Obama telefonira turskom premijeru Erdoganu. On u jednoj ruci drži slušalicu a u drugoj palicu za bejzbol.

Turci dobro znaju za plan o Bliskom istoku koji predviđa rasparčavanje i njihove zemlje. Još 2006. godine u Rimu u jednom vojnom koledžu desio se nemili slučaj: mapa potpukovnika Petersa sa novim granicama Bliskog Istoka bila je javno istaknuta. Turski oficiri su se zbunili videvši svoju zemlju rasparčanu. Pentagon se pravdao da je to nezvanična karta.

I zašto Turska ipak podržava projekat o preraspodeli granica na Bliskom Istoku?

Ankara igra dvostruku igru, kaže turski opozicioni lider Given Karataš. S jedne strane, ona želi da sačuva obraz pred islamskim svetom i demonstrira navodno svoje napregnute odnose sa Izraelom. S druge strane, podržavajući opoziciju u Siriji, ona pomaže Izraelu koji bi u slučaju rata na Bliskom istoku zauvek ovladao Golanskim visovima. Turska nema svoju spoljnu politiku. Naša zemlja u potpunosti zavisi od odluka partnera iz NATO pakta. Turska je zamenik NATO na Bliskom Istoku, smatra Karataš.

Današnja spoljna politika Turske je samoubilačka, kaže Karataš. Vlasti ne samo da su izdajice interesa islamskog sveta, nego i interesa sopstvene zemlje. A to što Turskoj takođe preti raspad, Karataš objašnjava ovako: ,,Arapsko proleće’’ je sve izmenilo. To nije bila spontana pojava, već sastavni deo plana ,,Velikog Bliskog istoka’’. Postalo je jasno da su se Amerikanci čvrsto odlučili da sprovedu taj plan. Turska, uvidevši da plan predstavlja realnost, odlučila je da postane saučesnik. U nadi da će je ostaviti na miru i da je neće razbucati.

Kada sam se upoznala sa teorijom ,,Velikog Bliskog istoka’’, ona mi se učinila krajnje ciničnom i prosto nerealnom, kaže ruska novinarka. Ali taj krvavi plan ostvaruje se pred našim očima i svi mi smo tome svedoci. Irak, "Aarapsko proleće’’, Libija, a sada Sirija. Na redu je Iran.

U čemu je smisao stvaranja krvavog haosa i neprekidnih ratova od Libije do Persijskog zaliva i Avganistana? Pa evo u čemu, kaže ruska novinarka. Te mlade države formirane posle dva svetska rata neophodno je svesti na nivo plemena, vratiti ih u detinjstvo. Plemena su primitivnija struktura koja ne postavlja opštenacionalne zadatke. Sa plemenima se lakše dogovara. Postoji samo vođa, koji želi da se lično obogati, i njegova ,,armija’’ koja se obično sastoji od rođaka, glavoseča i najamnika. Plemena žive od danas do sutra; ,,iz ruke u usta’’. Pleme nema planove za budućnost, ne razvija infrastrukturu, ne gradi puteve, škole i dečje vrtiće, ne razvija privredu. Pleme ne predstavlja subjekat međunarodnog prava i nema nikakve obaveze pred međunarodnom zajednicom. Znači, može sasvim mirno da se bavi etničkim čistkama i međuplemenskim ratovima. Put ka izvozniku nafte, gasa, zlata, dragog kamenja i retkih metala (čime je na primer Afrika i arapske zemlje tako bogate) svodi se na jednog jedinog čoveka - plemenskog vođu (autorka je grublja: ona kaže- vođe čopora).

Zastrašujuće, zar ne? Ako je sve ovo tačno, ne živimo li u jednom od najopasnijih i najnepravednijih perioda ljudske civilizacije?

Jedan ruski kolega predložio mi je da pročitam tekst drugog ruskog novinara Sergeja Černjahovskog, koji takođe komentariše događaje u Siriji.

On kaže da je predstavnica SAD u UN Suzan Rajs odbila da osudi terorističke akcije antivladinih snaga u Siriji i izjavila da ne treba osuditi terorizam, nego uvesti vojsku u Siriju za svrgavanje Asada. Do sada, bar formalno, smatralo se da međunarodna zajednica osuđuje terorizam kao instrument političke borbe. Sada se ispostavlja da zemlja koja sebe smatra vodećom svetskom velesilom, te metode podržava i odobrava. Černjahovski smatra da ,,krv ubijenih u Damasku, Homsu i drugim gradovima Sirije lezi na rukama Suzan Rajs, Hilari Klinton i Baraka Obame’’. Po ruskim zakonima, Obama, Klinton i Rajs su zločinci, kaže Černjahovski.

Neophodno je shvatiti i priznati: u Siriji, Libiji, Čečeniji, Iraku, Jugoslaviji, Vijetnamu i drugde, SAD su vodile i vode otvoreni, iako neobjavljeni rat protiv čovečanstva. Neophodno je shvatiti i priznati: Amerika vodi neobjavljeni rat i protiv Rusije. Rusija se ne nalazi u mirnim uslovima, nego u uslovima rata protiv nje, ocenjuje Černjahovski.

Nije tačno da je hladni rat završen i da ne treba dopustiti njegovo obnavljanje. Taj rat je, posle isčezavanja faktora uzdržavanja kakav je bio Sovjetski Savez, i u uslovima sadašnje slabosti Rusije, odavno prerastao u ,,vrući’’ koji prividno ima lokalni karakter ali poprima opštesvetske razmere- zaključuje autor.

Logično se postavlja pitanje: kakva je sudbina Sirije i Asada. Odgovor na to pitanje niko u Moskvi se ne usuđuje da javno i kategorički iznosi. Ali, ako se uzmu u obzir iskustva oko drugih zemalja i njihovih rukovodilaca poslednje dve decenije, kažu analitičari, odgovor ne može biti nimalo ohrabrujući.

Sa stavovima pojedinih moskovskih autora, analitičara i medija neko se može složiti ili ne, polemisati sa njima ili ne. To je stvar pojedinaca, njihovog ubeđenja i procena. Smatrao sam potrebnim i interesantnim da ih na ovaj način prezentiram. Uz još jednu napomenu da je to ocena navedenih autora, a ne i ruski zvanični stav.