Американци и палестинско питање – разлози неразумевања

(National Interest)

Ако би неки становник Марса одлучио да сиђе на Земљу како би осмотрио недавни израелски напад на појас Газе, могао би да види групу људских бића сатераних у једну густо насељену област, како углавном беспомоћно стоји под модерним израелским ваздухопловима, који смишљено и циљно уништавају њихове домове. Могао би да сазна и то да је народ Газе више година уназад затворен у својеврстан гето, од стране израелске авијације онемогућен да лови рибу из свог мора, путује или тргује са спољашњим светом, обрађује своје оранице, притом све време надгледан с неба од свог непријатеља који би у сваком тренутку могао да учини оно што је, уосталом, често и чинио – да ликвидира неког од његових вођа.

Овај Марсовац би, такође, могао сазнати да становници Газе - већина њих, иначе, потомци избеглица који су отишли или били протерани из Израела 1948. године - живе под израелском окупацијом равно 46 година од којих задњих шест посебно мучно, што израелски званичници дефинишу као политику „економског рата“, а амерички дипломати у приватним разговорима као намеру „да се Газа очува функционалном на најнижем могућем нивоу, тек толиком којим би се обезбедило избегавање хуманитарне катастрофе“. Приметио би, уз то, да комуналне службе и снабдевање водом у Гази не функционишу, јер Израел блокира допремање материјала који би могао да буде употребљен за поправку или осавремењавање инфраструктуре која томе служи. Да десет процената тамошње деце пати од неухрањености, те да је стопа канцера и  број новорођенчади са урођеним манама у порасту. Да су поново започеле борбе, заустављене релативно дуготрајним примирјем нарушеним серијом „мило за драго“ инцидената, који су уследили након израелске ликвидације једног од лидера Хамаса и типично хамасовског одговора  непрецизним ракетама које су Израелу причиниле омању штету.

Али, Марсовац из наше приче засигурно није Американац. Иако емпатија са угроженима слови за једну од главних црта америчког карактера, то не важи када су ти угрожени Палестинци.

Међу главним „миљоказима“ вашингтонске реакције на израелску војну кампању је био овај: „Председник Обама је у Банкоку изјавио да Америка подржава право Изрела ’на самоодбрану’ и да ’ниједна држава у свету не би толерисала кишу пројектила који упорно падају по њеним грађанима’“, док је један од Обаминих помоћника, Бенџамин Роудс, додао да је „разлог конфликта у Гази ракетна паљба која се недискриминативно осипа по израелским цивилима више месеци уназад.“ Конгрес је игнорисао партизанска гунђања о административним препрекама и једногласно прогурао две резолуције - у Сенату и Представничком дому - изражавајући „непоколебљиву приврженост безбедности Израела“  и подршку „његовом неотуђивом праву да заштитити своје грађане од аката тероризма.“ Додатне информације о ситуацији „на терену“, чланови Конгреса су могли добити од израелског амбасаора Мајкла Орена, једине особе позване тих дана од стране Комитета за спољне послове Горњег дома Конгреса да пред њим сведочи.

Како се сукоб настављао, угледни политиколог Волтер Расел Мид је изражавао неверицу да би аргумент праведног рата са својим императивом употребе силе пропорционалне задатом циљу, могао зауставити израелске ваздушне нападе, који су до тада већ били оставили за собом велики број убијених или рањених Палестинаца. Један такав концепт би, наслућују Американци, могао водити дугом рату ограниченог интензитета, а исти је, сматра Мид, по мишљењу већине њих, много гори од кратког рата неограничне бруталности.[1] 

Када  је републикански гувернер Вирџиније, Боб Мек Донел, до тада не много познат по својим ставовима о спољној политици, издао саопштење којим подржава израелски одговор на „неоправдано и мучко насиље“, намеравао је, чини се, да обелодани своје председничке амбиције. Јавност је, изгледало је, баш онако како је и Мид претпостављао, делила његов став. Број Американаца који, према истраживањима јавног мњења, подржавају израелске акције против Палестинаца у појасу Газе кретао се у распону од 57 до 25 процената, док је постотак таквих био нешто нижи међу присталицама демократа (41 %) и млађим испитаницима (45%).

Једно од објашњења оваквих сентимената је да већина Американаца следи сигнале својих политичких лидера, а ниједан истакнутији међу њима није вољан да јавно искаже симпатије или сажаљење према Палестинцима на рачун Израелаца. Још од времена Џона Кенедија, политички претенденти су схватали да би их чак и изражавање неутралности спрам страна у том вишедеценијском спору, могло коштати каријере. Каква год да су била њихова приватна мишљења, од тренутка постајања конгресменима, законодавци би брзо научили лекцију да је безрезервна подршка Израелу „мудар“ политички избор.

Иначе, спектар конгресних дебата на ту тему одређује Америчко-израелски комитет за јавне послове (AIPAC), чији лидери помно прате потенцијалне кандидате за прекорачење политички дозвољеног по том питању, како би се омогућила несметана промоција погледа на средњоисточну кризу који обликује Комитет, а подржава национална мрежа спонзора коју је тај лоби поодавно формирао.

Они који на том путу залутају, бивају сурово кажњени. Један од познатијих међу њима био је сенатор Илиноје Чарлс Перси, умерени републиканац, од многих у једном тренутку виђен на месту будућег председника. Али, након што је  одбио да потпише „писмо 76“ сенатора који су се противили позиву председника Форда да се преиспита америчка политика према Средњем истоку, и окарактерисао Јасера Арафата као релативно умереног палестинског лидера, Перси се суочио са издашно спонзорисаним противницима на локалним и општим изборима, а један од њих, иначе потпуни аутсајдер из Калифорније, потрошио је више од милион долара на снажну негативну кампању против њега. Како је Џонатан Џереми Голдберг, уредник Forward-а,приметио пре десетак година: „У Конгресу влада неписано правило да се нипошто не смете супротставити поменутим људима. У противном, бићете уништени без милости.“ Узимајући у обзир тај фрапантан изостанак јавно изражених симпатија према Палестинцима на државном нивоу, право је чудо да подршка јавности израелским нападима није и већа од 57 процената.

Постоје, наравно јаки разлози због којих је AIPAC-ова кампања форсирања конгресне подршке Израелу тако штедро финансирана. Веома важан међу њима је хришћански ционизам, посебно изражен у Bible Belt-у[2]. Вероватно имајући и то у виду,  бивши лидер репбликанаца у Представничком дому, Дик Ерми је изјављивао да је његов „приоритет број један у спољној политици да заштити Израел“, док је Том Дилеј, његов наследник на том месту, описивао себе као „Израелца у срцу“.

И други фактори су у игри, такође. Након 1967. године, Израел је стекао поштовање као савезник у Хладном рату, са наоружањем којим је могао да доминира над совјетским савезницима у региону. Његов настанак као државе 1948. године је широку подржан као делимична морална компензација за енорман зочин холокауста – становиште које је било прихваћено од већине Американаца, укључујући и данашње опоненте актуалној израелској политици у региону.

Најзад, Палестинце је у њиховој националној борби често предводило веома слабо руководство. И када би успевало да придобије међународну подршку, његово посезање за тероризмом би је остатку света представило као проблематичну. Тешко би се могло утврдити да је палестински први међу национално-ослободилачким покретима који су посегли за терором као једном о својих тактика, али, исто тако, ни ционистички Иргун анд Стерн Ганг, нити алжирски ФЛН, а ни ирска ИРА, нису изгледали у толикој мери зависни од тероризма као начина на који су скретали пажњу на себе. Та чињеница је ишла наруку палестинским непријатељима да њихов национални покрет дефинишу као напросто „терористички“ и омогућавала израелским савезницима да повежу своје противљење палестинским политичким аспирацијама са америчким „ратом против терора“, ма колико та два пројекта била различита.

Слободно и одговорно новинарство се, ипак, могло супротставити овом политичком једноумљу. Но, иако је овога пута дисонантних коментара онога што се дешавало на Блиском истоку било знатно више него икада пре, већина новинских гласила је драматично подбацила у пружању информација које би Американцима помогле да разумеју суштину сукоба. Тако New York Times од 19. новембра објављује сумарно уредничко виђење рата у Гази. Његов кључни пасус описује разлоге за почетак конфликта на следећи начин:

„Хамас, који је 2007. године преузео контролу над Газом и задобио подршку Ирана, је у толикој мери задојен мржњом према Израелу да је од тада наовамо више пута посезао за насиљем, не обазирући се на цену коју је за то плаћао сам његов народ. Милитанти из Газе су ове године испалили између 750 и 800 ракета на Израел, пре него што су прошле недеље Израелци ликвидирали једног од њихових дугогодишњих лидера и отпочели са артиљеријском и ваздушном кампањом.“ [3]

Овај извод прецизно одражава оно што је најчешће дисеминирана мантра израелске хасбаре[4]: „Повукли смо се из Газе и они су отпочели са ракетном паљбом.“ Times је, дакле,  у потпуности игнорисао фактичку окупацију Газе коју је Израел успоставио над територијом након повлачења са ње, а потом и интензивирао после изборне победе радикалног Хамаса, који је у борби за контролу над облашћу доцније надвладао ПА.[5] Своје виђење ситуације угледни магазин је „уравнотежио“ млаком и безначајном критиком Израела због „маргинализације“ ПА-а и одустајања од дипломатских начина разрешења спора. Но, становници окупиране Газе сматрају да то важи за целих шест протеклих изгубљених година.

Да, истина је да је Хамас непријатељски настројен према Израелу и да је његова повеља антисемитска. Истина је, такође, да су његови лидери изразили интерес за дуго уговарано примирје -концесију коју су многи посматрачи видели као прелудијум за прихватање успоставе две државе као начина разрешења спора. Али, упорним пропуштањем да потврди  израелску блокаду Газе, која траје више година, Times није омогућавао својим читаоцима да разумеју зашто, заправо, народ под Хамасовом влашћу подржава отпор Израелу, укључујући и ракетне нападе на њега, или зашто га као таквог подржавају милиони људи широм арапског и муслиманског света.

Истог дана у Washington Post-у, Ричард Коен[6] је оптужио Хамас за немар према људским животима, укључујући и животе становника Газе. Он се, такође, осврнуо на антисемитизам у Хамасовој повељи, а поменуо је и израелско „повлачење“ из Газе 2005. године. Изгрдио је, истина, Израел због изградње својих насеља у појасу, али ипак није дозволио себи да помене блокаду коју је  овај успоставио над Газом.

Није то, неколико дана доцније, урадио ни његов колега из Postа, Дејвид Игњациус. Попут Коена, и Игњациус је „центриста“, с времена на време критичан спрам израелских акција. Али, када је реч о Гази, и он се чврсто држао израелских пропагандних директива:

„Израелци су се повукли из Газе 2005. године, а заузврат добили само ватру из 12 000 ракета и пројектила, који су пали на јеврејске главе. Израелске одбрамбене снаге су 2008. године упале у појас (Операција Ливено олово) и издејствовале прекид ватре. Али у неколико протеклих година, хамасовци и остали палестински милитанти су испалили више од 3 000 ракета и пројектила, упркос повремено договараним прекидима ватре. Средином новембра, Израелци су устали и узвратили ликвидацијом Хамасовог војног вође Ахмеда Јабарија.“[7]

Поново ни речи о блокади, о израелском запречавању Палестинцима приступа свему што је од животног значаја за њих, од рибе у њиховим морима, преко могућности да похађају универзитете које на Западној Обали држе њихови сународници  или обрађују своју плодну земљу, до материјала и опреме којом би обновили свој разорени систем за снабдевање водом. Палестински отпор окупацији у америчким новинама је представљен као једноставна склоност кавзи. Нешто мање изненађујуће је што колумниста Postа, Чарлс Краутхамер, чија становишта и иначе иду руку под руку са онима које заступа израелска десничарска влада, заузима идентичну линију: „Израел се повукао, а заузврат добио ракете по својим градовима.“[8]

Не представља ли упорно публиковање наратива овог типа, врсту новинарске неодговорности, изневеравање прве међу дужностима ове професије - да информише? Наводити на закључак да Палестинци немају разлога за отпор у околностима у којима живе, а на које не би пристао ниједан народ на Земљиној кугли, не значи ништа друго до пресно лагати. Уколико то жели, Израел може у вези Газе да лаже, како то државе у међусобним сукобима углавном и чине. Али, да ли исто то треба да раде и најугледнија америчка гласила на својим уредничким и коментаторским странама?

Овакво новинарско искривљавање стварности тешко може проћи без велике цене коју би за њега могао да плати амерички народ. Загледани у један велики регион од критичног стратешког значаја, амерички читаоци су ускраћени за информације есенцијалне за разумевање онога што се у њему уистину дешава. Арапски свет се убрзано радикализује, углавном у анти-америчком правцу, а један од извора из којих се храни је и америчка дипломатска и морална подршка окрутној израелској блокади Газе.

Све ово, разуме се, не значи да медијско покривање израелско-палестинског спора није нимало напредовало. Данас, можда по први пут, Палестинци се појављују у телевизијским talk show-има (рецимо, Криса Хејиза) и емисијама великих радијских емитера, какав је НПР[9]. Тако је, примера ради, веома значајно што се Јусуф  Мунахир у емисији Ејми Гудмен  Демократија данас могао чути како тврди да је изјавити да Израел није окупирао Газу исто што и рећи да ваша златна рибица није под вашом контролом ако не пливате са њом у истом акваријуму.

Интернет је, такође, трансформисао амерички медијски пејзаж, о израелско-палестинском питању можда и више него о било ком другом. Ипак, већина Американаца се у потрази за вестима не обраћа тој врсти извора. У времену у којем амерички политичари делују под свим оним ограничењима о којима је било речи у овом тексту, пропуштање штампаних и електронских медија да критички обавештавају о одређеним проблемима подрива њихову основну мисију - да информишу и образују.

У сасвим недавној прошлости, Американци су платили високу цену свог игнорантског става спрам арапског света - многи од њихових лидера су били наведени да верују да ће америчке окупационе трупе чим ступе на тло Ирака бити засуте букетима свежег цвећа. Постоји много разлога за страх да су поново на сличан начин обманути.

Скот Мек Конел је оснивач и уредник часописа The American Conservative

Изворник текста:

http://nationalinterest.org/commentary/the-official-line-palestine-7769?page=show

Са енглеског превела: Мирјана Радојичић