Andrej Kozirjev - od ministra inostranih poslova do inostranog agenta i neprijatelja sopstvenog naroda i države

Bivši ministar inostranih poslova Rusije, Andrej Kozirjev, proglašen je inostranim agentom. Uvršten je u spisak onih ljudi koji se neprijateljski odnose prema Rusiji, njenoj politici, rukovodstvu i narodu. Za čoveka i političara koji se nekada nalazio na visokoj državnoj funkciji, to je vreo šamar koga dotična osoba treba da se stidi. Takva transformacija- od visokog državnog činovnika do inostranog agenta, odnosno neprijatelja sopstvenog naroda i države, nije zalebežena u istoriji diplomatije.

Andrej Vladimirovič Kozirjev, Rus po ocu i, kako obavešteni izvori kažu, Jevrej po majci, rođen je 27 marta 1951 godine u Briselu, gde mu se otac nalazio sa službom. Tokom ministarske funkcije, razveo se i potom oženio znatno mlađom službenicom Ministarstva inostranih poslova koja ga je pratila tokom službenog putovanja po svetu. Kozirjev je jedina ličnost kojoj u knjizi ,,Ko je ko u ruskoj diplomatiji'', štampanoj devedesetih godina, nije navedeno mesto rođenja. Nije poznato zašto se to krilo od javnosti.

Sve u svemu, Andraj Kozirjev upamćen je kao kao jedinstven ministar inostranih poslova u novijoj istoriji koji je sve vreme svog mandata radio protiv interesa sopstvene zemlje

Životni put počeo je kao bravar- monter u moskovskoj mašinskoj fabrici ,,Komunar''. Kasnije se doškolovao, diplomirao je na poznatom MGIMO univerzitetu koji osposobljava diplomatske kadrove i po okončanju studija zaposlio se u Ministavrstvu inostranih poslova.

Kozirjev je od samog početka burnih događaja u Rusiji posle raspada Sovjetskog Saveza, početkom devedesetih godina, u najužem timu predsednika države Borisa Jeljcina. Veoma je poverljiva ličnost i čovek koji, kako se govorilo, ima značajan uticaj na šefa države.

Zvanični izvori u Mokskvi navode da je odluka o proglašenju Kozirjeva za inostranog agenta doneta zbog njegovih javnih antiruskih izjava. U njima on kritikuje politiku Kremlja, iznosi lažne činjenice o oružanim snagama Rusije i protivi se sprovođenju specijalne vojne operacije u Ukrajini.

Podseća se da je Kozirjev još na samom početku konflikta u Ukrajini, javno osudio sprovođenje specijalne vojne opercije i pozivao ruske diplomate da podnesu ostavke u znak nesaglasnosti. Prošlog meseca, u intervjuu jednom novinaru, koji je takođe na spisku inostranih agenata, pozvao zapadne zemlje da povećaju vojnu pomoć Ukrajini kako bi povratila ,,okupirane teritorije''.

Već godinama, Kozirjev živi u Sjedinjenim Američkim Državama za koje kaže da su njegova druga domovina. Tamo je politički aktivan sa antiruskom opredeljenošću i održava kontakte sa određenim ličnostima i institucijama koje nisu prijateljski raspoložene prema Rusiji.

Kozirjev je bio ministar inostranih poslova Rusije od 1990 do 1996 godine. Dakle, u veoma osetljivom periodu posle raspada Sovjetsog Saveza kada su na postsovjetsku Rusiju vršeni pritisci sa svih strana a zemlja trazila svoje mesto pod suncem, svoju pripadnost međunarodnoj zajednici naroda i država. Upamćen je kao izrazito prozapadno orijentisan političar, što je nespojivo sa funkcijom na kojoj se nalazio. Saglašavao se sa zahtevima zapadnih zemalja zbog čega je u javnosti i političkim krugovima prozvan ,,ministrom da'' za razliku od bivšeg šefa sovjeske diplomatije, Andreja Gromika, koji je nazivan ,,ministrom njet''. Pored ostalog, tajno je pripremao dogovor o predaji Kurilskih ostrva Japanu. Zbog svega toga, njegov politički kurs nazvan je ,,kozirjevštinom''.

Dobre odnose sa Zapadom devedesetih godine na kojima je insistirao Kozirjev, a saglašavao se Boris Jeljcin izigravajući velikog demokratu, Moskva je platila isuviše visokom cenom. Sa Kozirjevim na čelu diplomatije, Rusija je izgubila samostalnost na međunarodnoj sceni a njen glas u svetu niti se čuo niti se poštovao.

Dok mnogi u Moskvi kritikuju NATO zbog namere da se proširuje na Istok, Kozirjev izjavljuje da ovu organizaciju smatra ne samo partnerom nego i prijateljem Rusije. Proširujte se u zdravlje, govorio je Kozirjev. Izražavao je želju da i Rusja postane članica tog ,,prijateljskog'' saveza. I dok tadašnji američki predsednički kandidat, Bob Dol, poručuje generalima da su američki interesi na obalama Kaspijskog jezera i u Sibiru, Kozirjev govoi o partnerskim odnosima sa Vašingtonom. On to govori i kada bivši ruski ambgasador u Vašingtonu, Vladimir Lukin, tvrdi da je bio pozivan u Stejt department da bi mu se dale instrukcie kako Rusija treba da se ponaša na međunarodnoj sceni u određenim situacijama. Kozirjev je na takve javno iznete konstatacije jednostavno ćutao.

U vreme kada se februara 1997 godine novi američki državni sekretar, Madlen Olbrajt, pripremala da poseti Moskvu i razgovara o proširenju NATO pakta, Kozirjev, koji više nije na čelu ruske diplomatie, objavljuje članak u američkom časopisu ,,Njusvik'' u kome poziva Madlen Olbrajt da ,,ne obraća pažnju na Ruse koji se protive ekspanziji Atlantkog saveza''.

Andreju Kozirjevu se zameralo i zbog zapostavljanja interesa 25 miliona Rusa koji su posle raspada Sovetsog Saveza ostali van granica Ruske Federacije. Tvrdilo se da je politika Andreja Kozirjeva dovela rusku diplomatiju do kraha i do diskreditacije države i njenog predsednika.

Mnoge ugledne ličnosti u Moskvi svojevremeno su tvrdile da Rusija u vreme Kozirjeva i Jeljcina nema sopstvenu koncepciju delovanja na međunarodnom planu. Sve stare saveznike je izgubila, ni jednog novog nije stekla. Prvi put u istoriji, Rusiji preti međunarodna izolacija uz značajno zahlađene odnose sa bivšim sovjetskim republikama. Sada ne samo da nas se niko ne boji, što mi uostalom i ne želimo, nego nas niko ni ne poštuje- govorili su analitičari u Moskvi. Takav negativan saldo, tvrde isti krugovi, nema ni jedna iole ozbiljnija diplomatija u svetu.

Prisećam se kako je srdačno, prijateljski dočekao i ugostio tadašnjeg ministra inostranih poslova Nemačke Klausa Kinkela. Kao dobri prijatelji i istomišljenici, provozali su se tradicionalnom ruskom ,,trojkom'' sankama po snegu i pred kamerama srdačno pozdravljali, ne uobičajenim rukovanjem nego kao sto se pozdravljaju teniseri i drugi sportisti.

Tokom jednog susreta i razgovora sa tadašnjim američkim predsednikom, Ričardom Niksonom, Kozirjev je izjavio da Rusija nema nacionalna interese, već poštuje samo opstečovečanske vrednosti. Nikson je tim povodom kasnije izjavio da dugo nije mogao da ispljune gorak ukus u ustima. ,, Ja, kao pasji sin, ceo život štitio sam američke nacionalne interese. Kisindžer je bio još veći pasji sin. A ovaj momak (Kozirjev) trebalo bi da radi u nekoj dobrotvornoj organizaciji a ne da bude šef diplomatije jedne velike zemlje''.

I sam Boris Jeljcin izjavio je prilikom jednog susreta sa novinarima u Kremlju kome sam prisustvovao, da Kozirjev nije imao preciznu politiku oko događaja u Jugoslaviji. Takva konstatacija izrečena je, međutim, kada je Zapad svoj posao oko bivše Jugoslavije već završio

Andrej Kozirjev zauzimao je krajnje neprijateljsku poziciju prema Srbiji i srpskom narodu, o čemu imam i lična iskustva i saznanja.

U Ministarstvu inostranih poslova šaputalo se da Kozirjev želi da sve konce oko bivše Jugoslavije i Srbije drži u svojim rukama. Često je govorio ,,o partijama i vetrovima rata u Beogradu'', o navodnom zverstvu Srba, i da se ,,više ne može trpeti njhihovo varvarstvo''. Srbi su za Kozirjeva bili dežurni krivci za sva zla na prostorima bivše Jugoslavije. Pojedini izvori su tvrdili da je za ,,svoje mišljenje'' trčao u Vašington da ga traži od tadašnjeg državnog sekretara Kristofera. Obavešteni izvori su takođe tvrdili da je Kozirjev skrivao od najvišeg rukovodstva telegrame koje je slala ruska ambasada u Beogradu u vreme najvećih previranja na prostoru Jugoslavije. Skrivao ih je da bi tom istom rukovodstvu servirao svoju verziju događaja i svoje viđenje prilika, usaglašeno sa Američkim. Bio je glavni zagovornik zavođenja sankcija prema Srbiji, opravdavao je bombardovanje srpskih položaja u Bosni i kasnije SR Jugoslavije.

Tokom jednog neformalnog susreta sa novinarima u hodniku Ministarstva inostranih poslova, upitao sam Kozirjeva o stavu Rusije prema događajima na teritoriji bivše Jugoslavije. Kozrjev me je pogledao svojim velikim svetlim očima. On prepoznaje u meni jugoslovenskog odnosno srpskog novinara ali ne zna moje ime. Ili se pravi da ne zna. Kaže mi: gospodine, red je da se predstavite. Ja izgovaram moje puno ime i prezime i kažem za koji medij radim, da sam dopisnik novinske agencije Tanjug sa zvaničnom akreditacijom u Rusiji. On nevoljno odgovara ,,okruglo pa na ćoše'' i ubrzano se udaljava. Ruski novinari kažu mi kasnije da je Kozirjev, udaljavajući se, rekao: ,,Evo, i u Moskvi imamo Miloševića''. Očigledno, imao je veoma nepovljno mišljenje o tadašnjem predsedniku Sobodanu Miloseviću smatrajući ga agresorom i vinovnikom za sva zla. Po ugledu na svoje zapadnoevropske i američke gazde.

I sam Boris Jeljcin izjavio je prilikom jednog susreta sa novinarima u Kremlju kome sam prisustvovao, da Kozirjev nije imao preciznu politiku oko događaja u Jugoslaviji. Takva konstatacija izrečena je, međutim, kada je Zapad svoj posao oko bivše Jugoslavije već završio. Rusija je potpisala sve ugovore koje su od nje tražili partneri Iz kontakt grupe i više se ništa nije mglo popraviti.

Istini za volju, Boris Jeljcin se nije saglašavao sa potezima Zapada prema bivšoj Jugoslaviji, nastojao je da spreči bombardovanje ali je bio nemoćan da to učini. Više puta, odgovarajući na moja pitanja na konferencijama za štampu u Kremlju, oštro je kritikovao politiku Zapada na prostorima bivše Jugoslavije i izražavao podršku i simpatije prema Srbijii srpskom narodu. Rusija je u to vreme bila u vojnoj, ekonomskoj, političkoj, diplomatskoj i svakoj drugoj oblasti duboko inferiorna u odnosu na Zapad da bi mogla ozbiljnije da mu se suprotstavi. Govorilo se da ni sama sebi ne moze da pomogne, a kamoli nekom drugom. To međutim ne amnestira Andreja Kozirjeva od njegove prljave rabote.

Andrej Kozirjev zauzimao je krajnje neprijateljsku poziciju prema Srbiji i srpskom narodu, o čemu imam i lična iskustva i saznanja

Sve u svemu, Andraj Kozirjev upamćen je kao kao jedinstven ministar inostranih poslova u novijoj istoriji koji je sve vreme svog mandata radio protiv interesa sopstvene zemlje. I to u vreme kada je Rusija posle raspada Sovjetskog Saveza, trebalo da nađe mesto u međunarodnoj zajednici. Po mnogim mišljenjima, Kozirjev je naneo sopstvenoj zemlji nepopravljivu političku stetu od koje se teško oporavljala.

Zvaničnici i analitičari u Moskvi kažu da je Kozirjev još ranije trebalo da se proglasi inostranim agentom. To je najblaža kazna za zlodela koja je počinio prema sopstvenoj državi i narodu. U vreme dok je bio ministar inostranih poslova postsovjetske Rusije, a i u čitavom periodu posle toga, boraveći u svojoj ,,drugoj domovini'' Sjedinjenim Amereričkim Državama. A Srbi će ga se prisećati sa prezirom i gorčinom u ustima koju nikada neće moći da ispljunu.