Autokefalnost "Ukrajinske pravoslavne crkve" kao novo američko oružje za odvajanje Kijeva od Moskve

Sjedinjene Države stalno misle na Ukrajinu. Nije tajna da su učinile sve kako bi je odvojili od Rusije. I nije tajna da sada žele da to učine na takav način da se ona više nikada ne vrati u orbitu Moskve. Kako bi postigao takav ishod, Vašington je od pre nekog vremena pokrenuo niz inicijativa koje su usmerene ka Kijevu.

Pre svega, postoji politička podrška za ukrajinsku stvar u građanskom ratu na istoku zemlje. Posle je izostalo priznavanje referenduma oko pripajanja Krima. Tokom godina, poboljšani su takođe vojni odnosi između SAD i Ukrajine, sa isporukama oružja, vojnim savetnicima, i sa stalnim prisustvom američke flote u Crnom moru. Sve to, zajedno sa proširivanjem NATO-a i EU na istok, stavilo je do znanja da se Vašington nikada neće povući sa ukrajinskog fronta, koji se smatra za pravi pravcati kalauz kako bi se razvrgla veza između Rusije i istočne Evrope, ali i između Rusije i Crnog mora.

Ali, na američkoj strani postoji ideja da je potrebno nešto više. Ne vredi da se prekinu samo političke veze – pristup mora da bude i kulturološki. To je razlog zašto se politika Vašingtona usmerava na više nivoa. Jedan od tih nivoa je i religiozni.

Okršaj između Moskve, Kijeva i Konstantinopolja

Aktivista "Euromajdana" celiva ruku ocu Filaretu iz Kijevske patrijaršije

Ovih dana, Sjedinjene Države su javno izrazile svoju podršku skorašnjoj odluci vaseljenskog patrijarha Vartolomeja u Konstantinopolju, da dodeli autokefalnost Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Reč je o važnoj odluci koja je već stvorila veliku napetost između Moskovske patrijaršije koja još ima vlast nad ukrajinskom crkvom i one u Konstantinopolju.

Kako je podsetio Fajnenšal Tajms, Ruska pravoslavna crkva, koja je održala jedan umeren stav tokom ratnog sukoba, prekinula je diplomatske odnose sa Konstantinopoljem kao odgovor na odluku Vartolomeja. Ruski patrijarh Kiril izjavio je da će zbog toga prestati da spominje Vartolomeja u molitvama. Reč je o sukobu koji se od sakralnog brzo pretvorio u profani, budući da sukob između crkvi neizbežno postaje politički i strateški okršaj.

Reči Heder Navert

Zbog toga je Vašington ušao agresivno u temu koja se čini udaljena svetlosnim godinama od američke politike. Teško je bilo poverovati da je američki Stejt Dipartment zainteresovan za tomos patrijaršije u Konstantinopolju koji dodeljuje autokefalnost jednoj crkvi na istoku Evrope. Ali, u Ukrajini, situacija je drugačija. Takav potez mogao bi da prekine tradicionalnu povezanost sa Moskvom, jednu vrstu pupčane veze koja spaja Kijev sa sudbinom Rusa.

Portparol Stejt Dipartmenta Heder Navert (Heather Nauert) rekla je, da SAD podržavaju slobodu grupacija da ,,rukovode svojom religijom prema njihovim uverenjima, i da slobodno praktikuju svoju veru bez uplitanja Vlade“. „Sjedinjene Države“, nastavila je glasnogovornica, „uvažavaju sposobnost ukrajinskih pravoslavnih velikodostojnika i vernika da funkcionišu autokefalno prema njihovim ubeđenjima. Poštujemo vaseljensku patrijaršiju kao glas religijske tolerancije i međuverskog dijaloga“, dodala je, podsetivši na nepokolebljivu podršku Vašingtona ukrajinskom suverenitetu u odnosu na rusku politiku.

Udar na ruski uticaj

Sa američkog stanovišta, očigledno je da odluka o davanju potpune nezavisnosti ukrajinskoj crkvi u odnosu na patrijaršiju u Moskvi služi definitivnom razdvajanju dve zemlje. To je razlog zbog kojeg ukrajinski predsednik Petro Porošenko potpuno podržava kurs koji je zauzeo primas ukrajinske pravoslavne crkve u Kijevu Filaret koji je, valja se podsetiti, podržao ukrajinske nacionalističke pokrete i koji je imao aktivnu ulogu u protestima na Majdanu, kao i u podršci grupama koje su želele da udare na veze sa Rusijom.

Ceremonija povodom 1030. godišnjice pokrštavanja Kijevske Rusije (28. jul 2018.)

Razlog je u tome što je značaj Moskovske patrijaršije uvek bio veoma jak. Proteklih godina, ruska crkva je više puta optuživana da je jedna vrsta kulturne produžene ruke Vladimira Putina zarad širenja vlastitog uticaja. Ove optužbe nisu međutim uvek izdržale suočavanje sa činjenicama – dokaz je upravo Krim. Kada je ruski predsednik definisao poluostrvo kao rusko brdo Hrama (uzvišenje u Jerusalimu – sveto mesto za hrišćane, muslimane i jevreje), patrijarh Kiril nije hteo da ulazi u debatu, skoro povlačeći jednu vrstu granice između politike i religije koju nije bilo neophodno prelaziti. Ipak, jasno je, da je značaj patrijaršije sekundaran u odnosu na političko vođstvo ruskog lidera.

Motivi Vartolomejovog izbora

Ovaj izazov Putinu, ako je koristan Ukrajincima i Amerikancima, čini se da ne nosi u stvarnosti neku konkretnu korist za patrijaršiju u Konstantinopolju koja se uvek činila suštinski nezainteresovana za rusku politiku. Upravo zbog ovog razloga, Vartolomejova odluka pre i iznad svega treba da bude stavljena u kontekst politike pravoslavne crkve.

Papa Franja i vaseljenski patrijarh Vartolomej I

Činjenicu da je Vartolomej baš u ovom periodu želeo da prigrli jedan tako proukrajinski kurs, prema nekim analitičarima, ne treba toliko tražiti u prozapadnjačkoj logici, koliko u istinskoj želji patrijaršije u Konstantinopolju da uveća vlastiti uticaj u evropskom pravoslavlju. Patrijaršija u Moskvi je često smatrana za de facto lidera, sa političkog stanovišta, pravoslavnog sveta istočne Evrope. I ovaj izbor Konstantinopolja treba tumačiti u svetlu Vartolomejeve volje da istupi van zidina stare carske prestonice.

Sa Redžepom Tajipom Erdoganom koji je ponovo utemeljio Tursku vezujući je za islam, i sa Rusijom koja je izuzetno aktivna na celom istočnom frontu, čini se da je patrijaršija (u Istanbulu, prim. prevodioca) sve više izolovana. Zbog toga bi mogla da odluči da investira u ukrajinsku autokefalnost. Ova investicija, međutim, nosi rizik da još više podigne napetosti u regionu kojem je potrebno sve sem dolivanja ulja na vatru.

Preveo sa italijanskog: Nebojša Vuković

Izvor: http://www.occhidellaguerra.it/stati-uniti-ucraina-russia-chiesa/