Savremeni svet | |||
Avganistanska zamka |
subota, 20. oktobar 2012. | |
Već deset godina Sjedinjene Države ne mogu da izađu iz Avganistana. Čak i sada, kada je na samitu NATO u Čikagu, reklo bi se, doneta konačna odluka o povlačenju koalicionih trupa, Amerikanci su ostavili za sebe mogućnost da se predomisle, sklopivši sporazum o strateškoj saradnji sa Kabulom, koji im omogućava da očuvaju vojno prisustvo na Srednjem istoku i posle 2014. godine. Nemoguća misija Kada je predsednik Obama došao na vlast, on je dugo razmišljao o tome da li da prihvati predlog generala o znatnom pojačavanju američkog vojnog kontingenta u Avganistanu, i čak je povodom toga zaradio nadimak ,,crnoputi Hamlet“. Složivši se, na kraju, sa gledištem jastrebova, koji su uveravali da zbog odsustva svežih pojačanja Amerikanci rizikuju da budu zatočeni u ,,Haosistanu“, Obama je povećao broj vojnika za 40 hiljada, ponavljajući iskustvo sovjetskog genseka Gorbačova, koji je poslao nove odrede Crvene armije, koji su bili pozvani da izmene situaciju. Ipak, posle nekoliko godina, bio je prinuđen da donese odluku o povlačenju trupa. ,,Mi smo ponovili sovjetsko iskustvo i po još jednom suštinskom pitanju“ – primećuje u novinama The Boston Globe, senator demokrata Pol Kerk. ,,Sjedinjene Države podržavaju nepopularnu korumpiranu vladu, koju su sami doveli na vlast. Predsednika Hamida Karzaija niko u zemlji ne shvata ozbiljno – govori se da je on ,marioneta okupatora’, čak i u većem stepenu od sovjetskog štićenika Nadžibulaha“. Upravo sa tim nepopularnim liderom, početkom maja, Barak Obama, tokom blic-posete Kabulu, potpisao je sporazum o strateškoj saradnji. On je priznao Avganistan za ,,glavnog saveznika SAD među zemljama koje ne ulaze u sastav NATO“. Ne Australiju, ne Japan, već baš Avganistan na čelu sa psihički neuravnoteženim Karzaijem, koji, po rečima očevidaca, ,,čvrsto sedi na opijumu“. Amerikanci obećavaju, da će svake godine izdvajati četiri milijarde dolara za održavanje avganistanske armije, i mada planiraju da sačuvaju u zemlji značajan vojnički kontingent, on najverovatnije neće biti dovoljan da bi se ,,obuzdali“ talibani. Misija međunarodnih snaga za podršku bezbednosti u Avganistanu (ISAF) završava se 2014. godine, pa ipak ne može se govoriti o bilo kakvoj stabilnosti u zemlji. Nije slučajno da Rusija i zemlje ODKB-a insistiraju na tome da povlačenje koalicionih trupa može biti ostvareno samo posle izveštaja o ispunjenju mandata UN. Takve iste pozicije pridržavaju se i Kinezi. ,,Moskva sasvim razumno tvrdi“ – piše kineski list The Global Times – ,,da je međunarodna zajednica ovlastila zapadne zemlje da zavedu red iza Hindukuša, pa ipak one nisu umele da izađu na kraj sa zadatkom koji im je poveren. Zašto sada Vašington i evropske prestonice, čak i bez konsultovanja sa SB UN, okončavaju misiju“? Amerikanci odgovaraju na to da oni ne obraćaju pažnju na formalnosti. ,,SAD su upale u Avganistan ne zarad toga da bi tamo izgradili održivu zemlju, to je nemoguća misija“ – govori se u istraživanju analitičkog centra Stratfor – ,,njihov cilj se sastojao u tome da se učvrste u regionu koji igra ključnu ulogu u njihovim geopolitičkim zamislima. I sada, da bi očuvali vojno prisustvo u ,,evroazijskom hartlendu“, oni su spremni čak i da stupe u pregovore sa svojim zakletim neprijateljima iz talibanskog pokreta. Pogodba sa đavolom? U zapadnim sredstvima informisanja, ,,krvožedni banditi“ postepeno se pretvaraju u miroljubive plemenske starešine koji brane paštunski kodeks časti. Amerikanci su izbrisali mnoge talibane sa crne liste terorista, dozvolili su talibanskom pokretu da otvori glavni štab u Dohi, i prema glasinama, čak su počeli da nude bivšim suparnicima ministarska mesta u vladi Karzaija. ,,Zar je moguće da je sadašnja administracija“ – pita komentator Washington Post Čarls Krauthamer – ,,spremna da sklopi pogodbu sa đavolom? Može li Obama tako daleko otići u svom cinizmu“? Ipak, većina diplomata shvata da predsednik sprovodi realističku politiku, težeći da popravi odnose sa tim snagama koje će posedovati realnu vlast u državi. Za sada, istina, Obami nije uspelo da realizuje svoju zamisao, i u martu ove godine pregovori sa talibanima su prekinuti. Talibanski lideri su izjavili da su zahtevi koje su postavile SAD neprihvatljivi za islamski emirat, dok se Amerikanci ponašaju na avganistanskoj zemlji kao pravi ,,krstaši“. Stvar je u tome što su krajem februara u vojnoj bazi SAD u Bagramu, vojnici spalili niz religioznih knjiga, među kojima je bilo nekoliko primeraka Kurana. Potom se na internetu pojavio video snimak na kojem su vojnici SAD mokrili na leševe talibana. Antizapadne demonstacije koje su posle toga izbile surovo su ugušene, ali svaku meru je prevršio američki vojnik koji je ubio 11. marta 16 miroljubivih stanovnika, uključujući devetoro dece u mirnom seocetu u provinciji Kandahar. Talibani su odlučili da produžavanje pregovora sa okupatorima znači gubitak poverenja naroda. I počeli su tradicionalnu prolećnu ofanzivu. Sproveli su seriju drskih napada u Kabulu, DŽalalabadu i Partu, stavljajući do znanja Americi da o bilo kakvom primirju više ne može da bude ni govora. Da li je potrebno to primirje talibanima? Pa oni i tako kontrolišu veliki deo Avganistana. Odluka o povlačenju koalicionih trupa samo će ih osmeliti. ,,Zapadu otkucavaju sati“ – tvrde oni sada – ,,a mi imamo vekove i nemamo gde da žurimo“. Kako je izjavio u intervjuu ,,Odnako-u“ ekspert Instituta za orijentalne studije RAN Boris Dolgov, ,,Talibani su najbolje struktuirana snaga u Avganistanu. Talibani imaju najsposobnije odrede za borbu. Uz to, oni predlažu svoj plan preporoda Avganistana, obećavaju da će zavesti poredak, obnoviti infrastrukturu, izgraditi efikasnu islamsku državu, u kojoj se poštuju zakoni i norme šerijatskog prava“. Pri tome, sami talibani tvrde da ne nameravaju da ponove iskustvo iz prošlosti, i ako im uspe da ponovo osvoje vlast u zemlji, radikalne korake, poput uništavanja statua Bude, oni više neće preduzimati. Ipak, kako primećuje The Foreign Affairs, ,,ako se u odlučujućoj etapi, regulisanju situacije u Avganistanu, priključe Saudijska Arabija i druge monarhije Zaliva, koje su uzele aktivnog učešća u formiranju pokreta talibana, tada će biti uspostavljen islamski emirat, a njegov vladar ponovo će postati mula Omar“. Na paštunskom jugu, taj lider talibana, kao i ranije, smatra se za rahbara (vrhovnog vladara). I nije iznenađujuće, da je prošle godine Henri Kisindžer, koji se u poslednje vreme retko izjašnjava, na pitanje – kako otići iz Avganistana – dao lakonski odgovor: ,,Treba se dogovoriti sa ljudima mula Omara“. Ne sa apstraktnim talibanima, imajte u vidu, već sa veoma konkretnim komandantima iz okruženja tog istog jednookog mule, koji je krio kod sebe Bin Ladena. Na taj način, govore politikolozi, ponavlja se tradicionalni scenario anglo-avganistanskih ratova – želeći da sačuvaju obraz, anglosaksonci podižu na tron te lidere, radi čijeg su svrgavanja počinjali ratna dejstva. Na pragu građanskog rata Po rečima eksperata, ostaje verovatnoća da će biti formirana koaliciona vlada, u kojoj će dominirati talibani, a Hamid Karzai, kao predstavnik paštunskog etnosa, sačuvati za sebe predsedničku fotelju. U Kabulu je za pregovore sa talibanima bio stvoren Viši mirovni savet, na čijem čelu je bio eks-predsednik Avganistana Burhanudin Rabani. Ipak, prošle jeseni on je bio ubijen, i posle izvesnog vremena mesto predsednika saveta dopalo je njegovom sinu, čije je stupanje na dužnost propraćeno serijom terorističkih napada. ,,Po svemu sudeći“ – izjavio je ekspert ,,Odnako-a“ za Avganistan Pjotr Gončarov – ,,sa Rabani oca, talibani su svoju mržnju preneli na sina. Kod njih je iritaciju izazvala i ta činjenica, da je okruženje Rabanija organizovalo široku koaliciju opozicionih snaga, koja ih po konfiguraciji veoma podseća na Severnu alijansu. Doista, u nedavno stvoreni Nacionalni front, ušli su predstavnici tri severne narodnosti – Tadžika, Uzbeka i Hazara. Na čelu koalicije su zet pokojnog Rabanija i brat legendarnog ,,padžšerskog lava“ Ahmeda Šah Masuda, ubijenog 2001. godine, Ahmed Zija Masud, i uzbečki ,,vojni gospodar“ general Rašid Dostum. U pitanju su poznate figure, čije objedinjavanje u koaliciju, formalno usmereno protiv vlade Karzaija, u stvari treba da postane predupređenje za talibane, koji maštaju da osvoje svu teritoriju Avganistana, kako se to desilo 1996. godine. Po rečima politikologa, sada je daleko verovatnija varijanta rascepa zemlje na paštunski Jug, koji će kontrolisati talibani, i tadžičko-uzbečki Sever, koji se nalazi pod vlašću Severne alijanse. U stvari, bez obzira na hvalisave izjave talibana o tome da predstavnici pokreta postepeno preuzimaju inicijativu u severnim provincijama, to nije sasvim tako. ,,Možda oni imaju svoje ljude u provinciji Kunduz“ – govori Pjotr Gončarov – ,,pa sam lider islamističke partije Avganistana Gulbudin Hikmatjar, poreklom je iz te provincije. Ipak, podići narod na Severu i sprovesti tamo, isto tako dobro isplanirane i organizovane napade, kao na Jugu, njima neće poći za rukom. I to mnogo govori“. Eksperti uveravaju da se u zemlji sledeći put može razbuktati građanski rat, što bi moglo da postane za Amerikance izvrstan povod da ponovo pojačaju svoj vojnički kontingent iza Hindukuša. Prema sporazumu o strateškom partnerstvu, koji je ratifikovao avganistanski parlament apsolutnom većinom glasova (protiv sporazuma je istupio samo jedan parlamentarac), Vašington ima pravo da sačuva vojno prisustvo u zemlji i posle 2014. godine – zvaničnog datuma povlačenja koalicionih trupa. Karakteristično je da je sporazum potpisan na deset godina, i da je predviđena mogućnost njegovog produženja za isti takav rok. Znači, može se zaključiti, da Amerikanci ne nameravaju da odu iz Avganistana. O tome govori i njihova histerična reakcija na odbijanje Kirgizije da produži ugovor o korišćenju vojne baze Manas, koja sada igra vrlo važnu ulogu u opskrbi snaga ISAF. Ambasador SAD u Rusiji Majkl Mekfol, okrivio je Moskvu za to, da je pre četiri godine ,,podmitila kirgiske vlasti“ i prinudila ih da ,,izbace“ američke vojnike. Nije isključeno da su u pravu oni eksperti, koji su okarakterisali izjave o povlačenju trupa kao blefiranje, i sumnjaju da se Amerika ni za šta neće odreći znatnih vojnih isturenih položaja (na ruskom – forpostov, prim. N.V.) nedaleko od granica svojih glavnih geopolitičkih suparnika – Kine, Rusije i Irana. Postoje podaci da Sjedinjene Države grade u Avganistanu gigantske podzemne vojne baze sa razvijenom infrastrukturom. Na primer, od Kandahara prema jugu, navodno se gradi podzemna baza za četiri hiljade vojnih lica sa dve poletno-sletne staze. ,,U provinciji Herat“ – tvrdi Gončarov – ,,kao i ranije biće korišćena bivša sovjetska baza Šindand, u Helmandu – britanska baza Laškargah sa najdužom uzletnom stazom na svetu“. Ta dva uporišta nalaze se sasvim blizu Irana, i uzimajući u obzir napetost u odnosima sa Islamskom Republikom Iran, ona vrlo brzo mogu ustrebati Vašingtonu. Što se tiče Kandahara, Amerikanci shvataju da je taj nemirni region neophodno držati pod kontrolom. Pa baš avganistanska poslovica glasi – ko vlada Kandaharom, taj vlada Avganistanom. Ipak, položaj SAD u regionu postaje sve nesigurniji. Avganistan, čak i za vreme Karzaija, aktivno flertuje sa svojim susedima – Iranom i Pakistanom. Treba samo pogledati na fotografije tadžičkog samita u vreme persijskog Navruza (drevni persijski prolećni praznik ,,Nove godine“, koji se obeležava u Iranu, Avganistanu, kurdskim regionima, i Centralnoj Aziji, prim. N.V.). Avganistanski predsednik na njima je u zagrljaju sa Mahmudom Ahmadinedžadom i Asifom Zardarijem. ,,Ta tri musketara“ – primećuje The Washington Times – ,,daju do znanja Americi, da će upravo oni od sada diktirati politiku na Srednjem istoku“. Flert Karzaija sa bratskim Iranom, odavno izaziva osude Bele kuće. Ipak, u zbližavanju sa Pakistanom još pre godinu, Sjedinjene Države nisu videle ništa ružno. Sada se sve izmenilo. Odnosi su usijani do vrhunca. Pakistanska vojna lica ne mogu se pomiriti sa napadima američkih bespilotnih letilica na teritoriju zemlje. Na samitu NATO Obama čak nije ni spomenuo Pakistan među zemljama koje su dale svoj doprinos avganistanskoj kampanji, a u Islamabadu na 33 godine zatvora osuđen je doktor Šakil Afridi koji je pomogao CIA da nađe lidera Al Kaide Osamu Bin Ladena. Preveo sa ruskog – Nebojša Vuković http://www.odnako.org/magazine/material/show_18959/ |