Balkan posle "Pax Americana"

(National Interest, 1.10.2012)

Hilari Klinton, američki državni sekretar (ministar spoljnih poslova) sprema se za put na Balkan. Sadašnji lokalni politički trenutak stavlja pred nju mnoge izazove. Uticaj SAD i EU u tom regionu su u slabljenju, dok druge zainteresovane sile, kao što su Turska, Rusija i Izrael postaju sve aktivnije na Balkanu.

Grčka, balkanska zemlja koja je prva postala član kako NATO-a tako i EU, svojevrsna je velika uspešna priča Jugoistočne Evrope – a od nje sve ide nizbrdo. Štaviše, problemi i nesigurnosti tog regiona predstavljaju više od samog prelivanja uticaja poteklog iz evrokrize; Balkan prolazi nestabilnu tranziciju iz jedne, relativno dobro definisane, bezbednosne strukture u drugu, koja je za sada nejasna, i to uz nove snage koje igraju sve važnije uloge – dok stare gube svoje interese i uticaje.

U grubim crtama, period koji je trajao od potpisivanja Dejtonskih mirovnih dogovora krajem 1995. do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova u februaru 2008.  definisao je američki balkanski “Pax Americana”, tokom koga su svi najvažniji evropski politički akteri prihvatali vašingtonske smernice za bezbednost Balkana. Ono što je važnoj jeste da je čak i Moskva podržavala ključne elemente američkih pogleda za stabilnost Balkana – kao što su Dejtonski sporazumi, Rezolucija 1244 SB UN kojom je završen kosovski konflikt, kao i Ohridski sporazum iz 2001. za BJRM.

Međutim, ovaj internacionalni konsenzus o političkoj i bezbednosnoj strukturi Balkana doživeo je slom posle proglašenja nezavisnosti Kosova, koju Moskva uporno odbija da prihvati. Čak je i EU po tom pitanju podeljena, jer njenih pet članova odbija da prizna nezavisnost Kosova.

S tim slomom međunarodnog konsenzusa o legitimnosti političke i sigurnosne strukture Balkana, uticaj Vašingtona je na Balkanu postao u suštini beznačajan i bezvredan; što se Amerike tiče – ne posedujući više diplomatska, ekonomska, ni vojna sredstva pomoću kojih bi mogla propagirati pozitivne promene u tom regionu – ona uz amatersku diplomatiju i zastarela shvatanja o regionalnim problemima u Jugoistočnoj Evropi u stvari može praviti samo više problema nego što ih može razrešiti.

Ono što pogoršava stvar oko gubitka američkog vođstva u Jugoistočnoj Evropi jeste da se on podudario sa krizom evrozone – a posledica toga bila je da Brisel nije više u stanju da regionu nudi jasnu putanju buduće integracije, niti podsticaje i mamce za duboke i korenite političke i ekonomske reforme. BJRM, tako, još od 2005. uzaman iščekuje da dobije datum za početak pregovora o pristupanju, a širom tog regiona vlada veliki strah da će, posle ulaska Hrvatske u EU 2013, dalje proširenje EU biti odbačeno najmanje za jednu deceniju. Rečiti primer gubitka uticaja EU u tom regionu predstavlja nedavna odluka Bugarske da ne ulazi u evrozonu.

Kraj balkanskog “Pax Americana“, kao i preokupiranost EU sopstvenim problemima,  doveli su do nastanka vakuuma u Jugoistočnoj Evropi i – pošto politika nikada ne podnosi neki vakuum – više sila hrli da ispuni tu političku i bezbednosnu prazninu. Tokom nekoliko poslednjih godina, uticaji Rusije, Turske, pa čak i Izraela, bili su u porastu, dok su poluga moći SAD i EU u padu. Štaviše, ponavljani ciklusi slobodnih i fer izbora pružili su lokalnim političarima, političkim procesima i institucijama neizmerno više legitimnosti – a sa njom i nezavisnosti za odbijanje proizvoljnih diktata međunarodnih birokrata.

Kancelarija visokog predstavnika (OHR) u Bosni, koju su otvorile strane-učesnice u Dejtonskim dogovorima, prevashodni je primer smanjenog uticaja Zapada.

Čak i velikodušna i širokogruda procena delatnosti OHR-a bi pokazala da je ona već odavno postala irelevantna u Bosni. Realnija procena bi morala da otvoreno prizna da je neokolonijalna OHR postala glavni kamen spoticanja na putu Bosne u tranziciju, demokratiju i međuetnički konsenzus.

Na Kosovu, odgovarajući parnjak OHR-a, Međunarodni civilni predstavnik (the International Civilian Representative) je nedavno potpuno ukinut, pokazujući (što je, možda, i pohvalno) da međunarodna zajednica ne želi čak ni da se pretvara da je i dalje prisutna na Kosovu.

Vakuum u jugoistočnoj Evropi se sada popunjava uglavnom dvema susednim silama – Rusijom i Turskom. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan je odlučio da prigrli agresivni islamističko/neo-otomanski program, što ide na štetu ambicija Turske da postane članica EU (nije baš da su te ambicije preterano realističke kada se u obzir uzme bedna reputacija Turske u pogledu ljudskih prava, njeno proganjanje manjina – hrišćana i Kurda, kao i produžena turska okupacija Severnog Kipra). Turska je pružala sve veću podršku svojim muslimanskim jednovercima u tom regionu – jednovercima na koje ona gleda kao na baštinike otomanskog nasleđa. Kako je i rekao sâm Erdogan, posle pobede njegove stranke u junu 2011: „Sarajevo je danas dobilo isto toliko, koliko i Istambul.“ Tokom leta, Erdogan je čak izneo tvrdnju da mu je iz svoje bolničke postelje pokojni lider [bosanskih muslimana] Alija Izetbegović ostavio Bosnu u amanet.

U međuvremenu, Rusija krči sopstvene staze. Bilo da nudi Kipru vađenje iz njegove finansijske bule, ili Grčkoj da se Pirej koristi za rusku flotu – tokom poslednjih nekoliko godina uticaj Rusije na Balkanu je u značajnom porastu. Rusija je danas najvažnijih izvor stranih investicija – kako u Bosni, tako i u Srbiji (za poređenje: glavni američki investitor u tom regionu, U.S. Steel, prošle godine je odlučio da proda svoje aktivnosti u Srbiji). Kamen temeljac rastućeg uticaja Rusije na Balkanu biće gasovod “Južni tok“, koji će se pružati do većine zemalja Jugoistočne Evrope. Očekuje se da i lično predsednik Putin učestvuje u ceremoniji otvaranja radova na njemu u decembru ove godine u Srbiji.

Jedno od najinteresantnijih balkanskih događanja poslednjih godina bila je sve aktivnija uloga Izraela u tom regionu. Kao kompenzacija opadanju izraelsko-turskih odnosa, Izrael je sve aktivnije tragao za novim balkanskim saveznicima. Njegova vojna saradnja sa Grčkom se, na primer, poslednjih godina proširila i ubrzala, čemu je impuls dobrim delom dao zajednički interes obeju zemalja za razvijanje korišćenja velikog [podmorskog] gasnog nalazišta “Levijatan“ u Istočnom Mediteranu. Takođe, Izrael je započeo i da razvija bliske odnose sa srpskim entitetom u BiH, Republikom Srpskom (RS). Očekujte da u bliskoj budućnosti vidite da Izrael produbljuje svoje veze i sa Bugarskom, Rumunijom i Srbijom.

Nažalost, tu je i znatno zlobnija sila koja komplikuje bezbednosnu jednačinu Balkana: to je rastuća islamistička i vehabistička pretnja u Jugoistočnoj Evropi. Onaj teroristički napad od 18. jula na autobus pun izraelskih turista u bugarskom grtadu Burgasu jeste samo jedan, najnoviji primer. Navodno su islamisti oni koji su u aprilu ubili i petoro ljudi u predgrađu glavnog grada BJRM, Skoplju. U oktobru 2011. jedan vehabista je napao američku ambasadu u Sarajevu. Po volji napravite izbor iz niza terorističkih akcija tokom poslednjih 15 godina: rušilački napad [u Njujorku] 11 septembra, bombaški napad na oblakoder u Kobaru [Saudijska Arabija], napad na američki ratni brod “Cole“, bombaški napad na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji, eksplozije u madridskom vozu, itd. – a svi oni imaju svoje veze sa Balkanom. Nažalost, i Vašington i Brisel su uporno odbijali da shvate veliku ozbiljnost tog problema.

I tako, bez međunarodnog konsenzusa o odgovarajućim smernicama za bezbednosnu strukturu Balkana, uz Vašington koji se sve više usredsređuje na probleme na Bliskom Istoku i izazove na ivici Pacifika, uz EU koja se rve sa sopstvenom egzistencijalnom krizom i uz regionalne igrače koji pružaju podršku sopstvenim lokalnim saveznicima, balkanski problemi će trajati duže i biće ih teže regulisati no što je to bilo u periodu od 1995. do 2008. godine.  

Bosna se još uvek nosi sa istim onim političkim i ustavnim dilemama kao i pre 20 godina, i postaje sve očiglednije da je njen glavni problem Vašingtonski dogovor iz 1994 – stvaranje federacije muslimana i Hrvata, koja je u svojoj osnovi nefunkcionalna. Kosovo ostaje interno podeljeno i spolja nepriznato od strane velikog dela međunarodne zajednice (uključujući tu i dva stalna člana SB UN i zemlje BRIK-a). Međuetnički odnosi u BJRM se pogoršavaju, a spor oko njenog imena sa Grčkom i dalje guši nade Skoplja na potpunu integraciju u različite evroatlantske strukture. Nova vlada Srbije ima mnogo toga da dokazuje svojim skeptičnim susedima, kao i Vašingtonu i Briselu. A i da ne pominjemo da sve zemlje tog regiona pate od nivoa nezaposlenosti koji se kreće između 20% i 50%.

Izazov politici SAD kod posete američkog državnog sekretara Hilari Klinton Balkanu jeste da li će oni koji definišu politiku Vašingtona shvatiti promene koje se odigravaju u Jugoistočnoj Evropi, i da li će adekvatno tome uskladiti i svoju politiku? Strateški cilj SAD tokom većeg dela prethodne decenije bio je da postigne da se Jugoistočna Evropa čvrsto ukotvi u EU i NATO. Mada je taj cilj još uvek moguće postići, za njegovo postizanje je potrebno mnogo više od povremenih poseta američkih zvaničnika sa praznim džepovima ili od glasnih i oštrih lekcija koje američki diplomati drže lokalnim političarima. Za to je potrebna mnogo sofisticiranija i suptilna američka politika sa shvatanjem da stabilnost Balkana iziskuje regionalni konsenzus i kompromise između sve većeg broja međunarodnih igrača, od kojih svaki ima svoje važne interese u tom regionu.

Gordon N. Bardoš (Gordon N. Bardos) je njujorški ekspert za balkansku politiku i bezbednosna pitanja

Sa engleskog posrbio: Vasilije Kleftakis