Balkan - prostor ograničenih suvereniteta

Tokom druge polovine osamdesetih godina 20. veka Mihail Gorbačov, poslednji predsednik Sovjetskog Saveza, započeo je reforme Perestrojku i Glasnost, čija je svrha bila demokratizacija i liberalizacija sovjetskog društva. U spoljnoj politici on je povukao nekoliko poteza koji će usloviti dugoročne promene u internacionalnim odnosima. Potpisao je Sporazum o nuklearnim raketama srednjeg dometa 1987. god, povukao je sovjetske trupe iz Avganistana 1988. godine, nastojao da smanji hladnoratovske tenzije. Na kraju, on je napustio Brežnjevljevu doktrinu ograničenog suvereniteta po kojoj se od 1968. godine nije dozvoljavalo zemljama Istočnog bloka izlazak iz Varšavskog pakta, kao ni ugrožavanje monopola komunističke partije na vlast u ovim zemljama.

Mihail Gorbačov je 1990. godine dobio Nobelovu nagradu za mir, a samo godinu dana nakon toga, zemlja čiji je predsednik bio, prestala je da postoji. Na ruševinama Sovjetskog Saveza nastalo je novih petnest država: Rusija, Belorusija, Ukrajina, Jermenija, Azerbejdžan,  Estonija, Litvanija, Letonija,  Kirgistan, Gruzija, Moldavija, Tadžikistan, Turkenistan, Uzbekistan, Kazahstan.

Napuštanje Brežnjevljeve doktrine ograničenog suvereniteta bio je jedan od faktora koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka  uslovio talas antikomunističkih revolucija u zemljama Istočne Evrope.  U rasponu od samo nekoliko godina komunistički režimi su padali jedan za drugim, dok su se istovremeno stvarale nove političke stranke koje će narednih decenija upravljati drušvenim procesima u ovoj potskomunističkoj fazi, odnosno, proizvoditi podršku reformama koje su jedni nazivali tranzicijom, drugi modernizacijom, treći evropeizacijom.

Sve bivše socijalističke zemlje imale su iste osobenosti proistekle iz činjenice da su delile isti politički, ekonomski sistem i istu ideologiju. Ali u odnosu na ostale delove Istočne Evrope, Balkan je ipak poseban. Kulturna istorija Balkana je fascinantna, dok je politička istorija tegobna.  Na tlu Balkana nastale su stare neolitske kulture poput vinčanske kulture, zatim klasična grčka, helenistička, pa vizantijska kultura. Pad Vizantije i otomansko osvajanje Balkana zaustavio je autonomni kulturni razvoj balkanskih naroda. Slabljenjem Otomanskog carstva, sa jedne strane, i Habzburškog carstva, sa druge strane, te promenom odnosa među velikim silama, dolazi do stvaranja nacionalnih balkanskih država. Ali tek što su stekli svoju državnost, samo nekoliko decenija kasnije, nakon završetka Drugog svetskog rata, balkanski narodi ulaze u sovjetsku zonu interesa, odnosno, ponovo gube suverenitet i autonomnost u vođenju državnih politika.

Svi balkanski narodi su imali velika očekivanja od postkomunističke tranzicije. Oni su, krajem osamdesetih godina 20. veka u procese promena sopstvenih društava ušli sa ogromnim nadama, ali i sa još većom naivnošću. Ova naivnost kao da je posledica samog života u društvima koja su, ne samo politički i ideološki, nego i vrednosno i kulturološki, bila oblikovana ideologijom komunizma, to jest, jednom utopijskom i antropološki optimističkom ideoligijom koja je bila jedna vrsta staklenog zvona pod kojom je živela većina stanovnika socijalističkih zemalja. Ovo stakleno zvono se polupalo istog onog trenutka kada je pao Berlinski zid.Ali, mentalitet koji je stvoren živeći pod njegovom zaštitom determinisao je olako davanje podrške raznim politikantskim obećanjima koja će uslediti narednih godina, pa čak i decenija.

Ceo geopolitički kontekst u vreme početka tranzicije bio je drugačiji od sadašnjeg. Po čuvenom ruskom ekonomisti Kondratijevom, koji je streljan u jednom od Staljinovih logora, kapitalizam karakterišu ciklusi progresa i recesije, koji svakih pedeset godina smenjuju jedan drugog. Sledstveno njegovoj teoriji, krajem osamdesetih godina 20. veka trebalo je da se u kapitalističkom ekonomskom sistemu desi recesija. Smatra se da je ekonomska kriza tih godina izbegnuta zahvaljujući padu Berlinskog zida i slomu planske ekonomije u zemljama socijalističkog bloka, i pre svega, zahvaljujući talasu ubrzane globalizacije koja je usledila nakon toga. Tokom ovog talasa ubrzane globalizacije, između zapadnih društava, sa jedne strane, i onih zemalja u kojima je srušen komunizam, uspostavljen je složen sistem odnosa i međuuticaja kojim su posredovale razne transnacionalne organizacije i institucije, multinacionalne korporacije, najčešće sugerišući zemljama u tranziciji prihvatanje neoliberalnog modela reformi koji se svodio na tri stuba: liberalizaciju, deregulaciju i privatizaciju.

Svrha ovih reformi je bila stvaranje liberalno-demokratskog društva sa tržišnom ekonomijom. Sve političke stranke nastale u balkanskim zemljama nakon pada komunizma legitimisale su svoje postojanje pozivanjem na reforme, tranziciju, modernizaciju. Krajem osamdesetih godina 20. veka, na Balkanu je sve prštalo od vrednosno nabijenih parola i očekivanja da će ovaj region nakon određenog vremenskog perioda dostići standarde razvijenih evropskih zemalja.

Pre više od dve decenije, balkanski narodi su se kretali u okviru pretpostavki o tranziciji i njenim ishodima, pa ili su pretpostavljali da će procesi reformi dovesti do društvenog progresa i zaista verovali da će njihovi životi ličiti na živote u na primer skandinavskim zemljama, ili pak bili skeptični u odnosu na ceo model po kojem se sprovode reforme. Danas se više ne krećemo u okviru tih pretpostavki. Danas se krećemo o okviru činjenica koje same po sebi govore o rezultatima reformi koje su se odvijale prethodnih 25 godina. Drugim rečima, danas mi živimo tu nekada najavljivanu budućnost.

Slika Balkana u sadašnjosti se ne poklapa sa onom projektovanom slikom budućnosti kojom su razni reformatori dobijali podršku, legitimisali svoje učešće u politici ili svoju vlast. Kao da se slika Balkana u sadašnjosti poklapa sa onom slikom iz prošlosti. Balkan je ostao isti kakav je uvek i bio. Nesrećan i tužan. Prostor na kojem je život neizvestan. Prostor korupcije, nezaposlenosti, nepotizma. Prostor gde je stanje socijalne bede unapred namenjeno najmanje polovini stanovništva balkanskih država. Balkan je prostor na kojem države i dalje imaju ograničen suverenitet. Ta sadašnja limitiranost suvereniteta nije rezultat samo evrointegracionih procesa ili samo globalizacije. Ona je, takođe, rezultat unutrašnjih slabosti balkanskih društava.

Spomenik Bilu Klintonu u centru Prištine

Izgleda da je nemogućnost artikulacije osnovnog interesa balkanskog naroda, a to je interes da konstituišu pravne, demokratske i socijalno stabilne države, kao i nemogućnost efikasnog organizovanja privednog, političkog i kulturnog života, zajednički imenilac svih balkanskih društava. Uprkos razlikama i antagonizmima, Balkan je u prošlosti bio, a i danas je, nakon ovih tranzicionih procesa, prostor deljenja iste ili slične ''sudbine''.

Zašto balkanski narodi nisu u stanju da artikulišu svoj interes za stvaranjem pravnih, demokratskih i socijalno stabilnih država, odnosno, koji faktori i mehanizmi sprečavaju ovu artikulaciju? Odgovora na ovo pitanje je, kao što znamo, mnogo. Tačno je da su sudbinu Balkana uglavnom rešavale velike sile. Ali, pored jasne svesti o tome koliko su drugi determinisali našu ''sudbinu'', potrebno je biti svestan i sopstvene odgovornosti i uloge u kreiranju društava u kojima živimo.