Богате газде и сиромашни рођаци

За неколико месеци (првог маја) навршава се десет година откако је Европска унија попунила своје редове са десет нових чланица. Тог датума 2004. године нове чланице Уније постале су Мађарска, Кипар, Летонија, Естонија, Литванија, Малта, Пољска, Словачка, Словенија и Чешка. Три године касније, чланице Уније постале су Румунија и Бугарска, а првог јула прошле године Хрватска. Ради се, дакле, углавном о земљама бившим чланицама такозваног совјетског блока, а три нове чланице су чак биле у саставу Совјетског Савеза (Естонија, Летонија и Литванија).

Овај округли датум, а и крајње актуелне прилике у Украјини, које последњих дана опасно ескалирају, били су један од повода да се поједини коментатори у Москви осврну на јубилеј и подведу под црту шта су ове земље добиле, а шта изгубиле чланством у Унији. Закључак није нимало охрабрујући, чак је разочаравајући за грађане ових земаља. Наде у бољи живот, значајан пораст дохотка, у раст привреде и других користи од интеграције са западном цивилизацијом су се углавном изјаловиле - оне ће остати само машта. А земље које су кандидати за чланство или које се припремају да закључе споразуме о придруживању, што се пре свега односи на Украјину, и даље се уљуљкују у обећања припремљена специјално за њих.

И тако, почнимо редом. Бивше совјетске балтичке републике Естонија, Летонија и Литванија које су се самим почетком деведестих година прошлог века ,,ослободиле руске окупације’’ примљене су у чланство иако нису испуњавале све економске и друге критеријуме које ЕУ прописује. Требало је трајно ,,откачити’’ ове земље из загрљаја великог источног суседа и тако наставити растакање ,,империје зла’’.

Аналитичар ,,Комсомолске правде’’ каже да је индустрија у овим државама престала да постоји и да се земље сада оријентишу на пружање транспортних услуга и туризам. Бивше фабрике и заводи претворени су у складишта и трговачке центре. У Летонији је обим производње у односу на преткризни период опао за 77 процената, у Литванији за 44, а Естонији за 43 одсто. Онда није ни чудно што су и плате опале за десет до петнаест одсто.

Али, ове балтичке републике не живе ван света, окружене су ,,савезницима’’ и ,,пријатељима’’ који им помажу. Додуше, та помоћ има своју цену. Државе се задужују и тако настављају да животаре, али по коју цену? У поређењу са 2003. годином спољни дуг Литваније у односу на бруто национални производ порастао је са 40 на 78 одсто, Естоније са 64 на 98, а Летоније са 73 на 145 одсто. И што је најтрагичније, излаз из тог ћорсокака се не види. Сада многим грађанима постаје јасно да су у доба ,,руске окупације’’ живели боље.

У Мађарској, каже аналитичар листа, држави са десетак милиона житеља, скоро 40 одсто живи испод границе сиромаштва. Спољни дуг попео се на 80 процената бруто националног производа. Од индустрије остале су само успомене. Некада моћни аумобилски гигант, понос мађарске индустрије ,,Икарус’’, продат је концерну ,,Волво’’. Некада је производио 14.000 аутобуса годишње, а сада само неколико возила.

Аграрни сектор Мађарске некада је био моћан. Сем сопственог становништва, земља је могла да храни још 30 милиона људи. Од читавог аграрног комплекса сада је на гласу остало само токајско вино. У поређењу са ранијим периодом, пољопривредна производња сада је мања 9,5 пута. Банкротирало је десетине хиљада фармера. Европска унија снабдевала је тржиште релативно јефтиним прехрамбеним производима и држала такве цене док домаћи произвођачи нису пропали. После тога цене су почеле да скачу. Незапосленост међу младима износи 28 одсто.

А стране инвестиције? Данас у Мађарској дејствује 30.000 страних предузећа које имају пореске оклакшице током десет година, тако да се од њих у државну касу не слива говото ништа. После истека десетогодишњег периода, компаније ће рећи ,,адио’’ и престаће да постоје. Московски лист констатује да поједине политичке снаге у Мађарској постављају питање спровођења референдума о изласку земље из ЕУ.

Руски аналитичар констатује да је у аграрној и сунчаној Бугарској још горе. Последњих година број становника у овој земљи смањен је са 9 на 7 милиона. Око 80 процената тржишта прехрамбених производа снабдевено је увозном робом лошег квалитета због ограничења које је прописала ЕУ на домаћу произодњу. Као резултат тога, уместо сочног и укусног домаћег, у Бугарској се сада продаје ,,пластични’’ парадајз из Турске, лук из Кине, сир из Француске. ,,Бугарска паприка’’ (тако се у Русији зове црвена месната паприка) увози се из Холандије. Прошле године Бугарска је остала без готово 40 одсто сеоских насеља. Стопа незапослености износи 20 одсто, на северу земље чак 60 одсто. Због тога није чудно што готово 50 одсто становништва живи на граници сиромаштва. Демографи процењују да ће 2060. године у Бугарској живети мање од 5 милиона становника од којих ће милион и по бити Роми (у Русији се за ову етничку групу употребљава назив Цыгане, што се не сматра увредљивим или понижавајућим). То је у Бугарској једини народ чији се број увећава.

У Румунији, од уласка земље у Европску унију 2007. године, спољни дуг је порастао 5,5 пута и данас износи 101 милијарду долара. Ниво животног стандарда два и по пута је нижи од просека у ЕУ. Око 40 одсто грађана живи на ивици сиромаштва, а око 3 милиона грађана отишло је из земље и нема намеру да се враћа. Иако има нафту и друге енергенте, Брисел је одредио високе цене овог горива и забранио субвенције за пољопривреду. Од момента ступања у ЕУ, Румунија је у фондове Уније уплатила 8,4 милијарде евра, док је истовремено из тих фондова добила у виду помоћи 3,67 милијарди. И када је ситуација постала критична, ММФ и Брисел указали су Букурешту на финансијску помоћ, али истовремено обавезали румунску владу да снизи плате у јавном сектору за 25 одсто, а пензије за 15 одсто, затим да смањи низ социјалних програма и укине стотине хиљада радних места у државним службама.

Аналитичар није мимоишао ни Хрватску, чији је спољни дуг 40 милијарди долара. Увођење виза на захтев ЕУ за грађане ван шенген зоне смањило је број иностраних туриста за 25 одсто. Осим тога, Хрватска не може да тргује без царина са традиционалним партнерима, а у земљама Уније њени производи нису потребни. Крах хрватског агросектора већ је почео. Млади људи, међу којима је незапосленост достигла бројку од 50 одсто, пакују кофере и одлазе из земље.

Руководиоци наведених земаља покушавају, са мање или више успеха, да обезбеде макар привидно и релативно подношљиву ситуацију, узимајући све нове и нове кредите, сваљујући тако терет на будућа поколења и остављају своје земље такорећи без будућности.

Због свега овога, оне земље Европске уније које себе сматрају ,,газдама’’, старијим и успешнијим, гледају на новајлије из источних земаља као на бедне рођаке које за сада треба држати на грбачи. Али у коначном свођењу рачуна, дугорочно гледано у геополитичком смислу, ,,газде’’ ће ипак бити на добитку. А новајлије, припадници ,,младе демократије’’ нека гледају шта ће и како ће. То већ неће бити њихова брига

О ситуацији и перспективама новајлија из источне и средње Европе можда се најбоље изразио бивши министар привреде и финансија Румуније Варужан Возгањан, кога цитира московски аналитичар. После тога како смо ушли у ЕУ, рекао је Возгањан, схватили смо да нисмо конкурентно способни. Такође сматрам да је много теже бити сиромашан унутар ЕУ него изван ње. Гладна Румунија треба у ЕУ да седи са осталим земљама чланицама за постављеним столом, али да не пружа руке ка тањиру.

То се не односи само на Румунију него и на друге земље ,,младе демократије’’. ,,Европски сто је заиста богат и ломи се од ђаконија, али чак ако теби за тим столом и нађу место, то не значи обавезно да ће ти дозволити да једеш. Желео си да седнеш за сто? Пустили су те. Али ништа више од тога нису обећали. Седи и гутај пљувачку док други кусају великим залогајима’’.

Интересантно је, а за неке коментаторе и индикативно, да је аналитичар московског листа добро ,,закачио’’ и Црну Гору, оптужујући је за жестоку антируску кампању. Он констатује да у Европи готово да нема земље у којој је руски бизнис последњих година толико инвестирао, али да Црна Гора више није рај за инвеститоре као ни за грађане Русије. Процењује се да више од двадесет хиљада грађана Русије има некретнине у Црној Гори, а у ту земљу само прошле године Русија је инвестирала око 1,1 милијарду долара. И управо захваљујући инвестицијама из Русије, Црна Гора је постала једна од релативно просперитетних држава на простору Балкана.

Међутим, црногорска државна елита пожелела је да се приближи Европској унији, а Брисел се томе није успротивио. Иако је Црна Гора држава- патуљак, за Запад је важно да браћа Словени са Балкана престану да гледају на Русију. Зато су тако љубазни и предусретљиви према Подгорици

Аутор пише о јачању антируске кампање у Црној Гори, о криминалним радњама у односу на власнике некретнина руских држављана, о провалама и крађама, при чему судови редовно пресуђују у корист домаћина. Неки руски држављани главом без обзира напустају ову државу.

Антируска расположења званичника у Црној Гори су разумљива. Они желе да угоде Европској унији, а бољег начина од подстицања антируске хистерије нема. Обичним црногорским грађанима од тога неће бити ништа боље. Напротив, биће им горе. Одлазак руских инвеститора је већ почео и тешко је да ће се тај тренд зауставити. А њихов одлазак тешко ће погодити привреду и туризам земље. Руски инвеститори и туристи неће долазити тамо где их очекују непријатности.

Аутору московског гласила би се могло замерити да у својој анализи износи само негативне стране чланства у Европској унији. Зар нема ни једног јединог позитивног аспекта тог чланства? Тешко је сагласити се да нема и они би се могли пронаћи на примеру Чешке, Словачке, Пољске, па чак и земаља које се помињу у изразито негативном контексту. Међутим, чињенице на које аутор указује више су него убедљиве и свакако упућују на јасне закључке.

И друго. Као и у свим сличним случајевима, редакција најтиражнијег московског гласила категорички се ограђује од констатација аутора истичући да колумна (ова и све друге) изражава искључиво лично мишљење аутора и да се увек не саглашава са његовим ставовима. То дакле није став редакције (иако може бити), а још мање званичан став Москве (иако такође може бити). Тај ,,другачији’’, односно званични став, Кремљ је износио више пута и он је садржан у тумачењу да свака суверена земља сама одлучује о чланству у међународним организацијама, уз све консеквенце које такво чланство прозрокује.

Све горе речено има директну везу са садашњим догађајима у Украјини, који попримају драматичне размере. Двадесетак мртвих и неколико стотина повређених само у једном дану – то је трагичан биланс пред којим нико не може да остане равнодушан. А сукоб је управо избио – бар формално гледано – око придруживања Европској унији. Кажем формално јер су у питању много дубљи разлози, узроци и поводи.

ЖИ док Запад оптужује Русију за збивања у Украјини, Москва тврди да се иза свега крију западни центри моћи. Званични представник руског министарства иностраних послова Александар Лукашевич изјавио је да САД ,,великодушно дају савете украјинској влади и покушавају да наметну тој земљи западни правац развоја. ,,Још једном констатујемо да САД, скривајући се иза позива на немешање у слободан избор украјинског народа, у ствари покушава да наметне западни правац њеног развоја као ,,једино исправан’’, диктирајући властима суверене земље шта и како треба да раде’’.

Московски медији објавили су изводе из телефонског разговора заменика америчког државног секретара Викторије Нуланд и америчког амбасадора у Кијеву Џефрија Пајета којим саговорници практично састављају нову владу Украјине. Не дакле народ Украјине, не чак ни кијевски ,,Мајдан’’ него – Вашингтон. Госпођа Нуланд се извинила Европској унији што је у том разговору на адресу Уније изговорила ружне речи ,,fuck EU’’ (ј... ЕУ), али не и Украјини због мешања у њене унутрашње послове. ,,Слугама се не извињава’’, саркасично примећују аналитичари у Москви.

Саветник руског председника Сергеј Глазев изјавио је ових дана да амерички извори троше недељно 20 милиона долара за финансирање опозиције, укључујући и набавку оружја. Постоје информације да се на територији америчке амбасаде у Кијеву спроводи инструктажа демонстраната, где се они и наоружавају.

У Кијеву је погинуло више десетина људи – демонстраната и полицајаца. Министарство унутрашњих послова саопштило је да су убијени вероватно жртве радикалних елемената који за остваривање својих циљева не презају ни од чега. Органи реда не употребљавају оружје – категорички тврди украјинско министарство унутрашњих послова. Украјина је на прагу грађанског рата са несагледивим последицама – кажу поједини аналитичари у Кијеву и Москви.

Политиколог Сергеј Марков тим поводом каже да Америци и западу Украјина уопште није потребна и да у ствари не желе да је интегришу у ЕУ из истих разлога као и Турску. Обе земље су сувише велике, сувише сиромашне и сувише ,,другачије’’. Американци не желе да плаћају за украјинске реформе. Они имају само један циљ: да одвоје Украјину од Русије. Амерички естаблишмент држи се теорије Бжежинског по којој ,,заједно са Украјином, Русија постаје светски ценатр моћи, а без ње остаје само регионална сила’’. При томе, Вашингтон се меша у послове Украјине без пардона, оптужујући за такво мешање Москву.

Марков сматра да је тешко предвидети како ће се ситуација у Украјини даље одвијати. То ће зависити од тога која ће линија у Вашингтону победити – присталице председника Обаме, који су изгледа оријентисани на компромис, или друга група, која је повезана са обавештајним службама и која машта о разбуктавању новог хладног рата.

А ситуација у Украјини је, по мишљењу Маркова, за то идеална.