Bopal i dalje umire

Pana Lal DŽadav se probudio te ponoći zbog strašnih krikova mase ljudi koja je trčala. Osetio je da se vazduh «pretvorio u vatru», i da mu gore oči i pluća. Nije mogao jasno da vidi, ali je čuo da njegova dece ne prestaju da kašlju. Očajan, vikao je ženi, kao i njegove komšije, da treba da beže. «Na ulicama smo videli kako ljudi padaju kao muve poprskane gasom. Morali smo da trčimo između leševa», seća se još uvek potresen.

Pana i njegova porodica su u zoru 3. decembra 1984. doživeli jednu od najvećih katastrofa u istoriji sveta. U Bopalu, u centru Indije, i sasvim blizu njegove kuće, 42 tone jednog od najotrovnijih hemijskih sastava, izocijanit metil (MIC), izašlo je u formi gasa iz Union Carbide, američke fabrike pesticida.

Te noći je umrlo skoro 3.000 ljudi, a sledećih dana skoro 15 hiljada, prema najkonzervativnijim zvaničnim ciframa. Prema mišljenju više NVO i drugih aktivista, moglo bi da bude čak 25 hiljada mrtvih i oko 100.000 ljudi sa stalnim posledicama: rak, bolesti stomaka, jetre, bubrega, hormonalnim i mentalnim poremećajima... Posle 25 godina, Bopal i dalje strada.

Situacija je još uvek poražavajuća. Rukovodioci Union Carbide, na čelu sa svojim predsednikom Vorenom Andersenom, pobegli su iz Indije i izbegli krivično gonjenje. Fabrika je ostala napuštena i neočišćena. Danas u centru grada i dalje stoji 300 tona opasnih hemijskih sredstava (među njima DDT) u kontejnerima, koji su bili bez ikakve zaštite do pre četiri godine. 

Drugih 10.000 tona toksičnog otpada i dalje je zatrpano u blizini fabrike, prema NVO. Union Carbide je imao rezervoare za isparavanje kroz koje su prolazili toksični hemijski otpaci, i tu su još uvek sa tonama opasnih naslaga. Po njima mnogi ljudi ujutro vrše svoje potrebe, jer malo je obližnjih čatrlja koje imaju klozet.

«I da nije došlo do isticanja gasa, katastrofa je bila imanentna. Sa prolaskom godina i kišama, ti otrovi su se filtrirali pod zemlju i došli do vode koju pije oko 30.000 ljudi» tvrdi Rahna Dingra, koji je na čelu Međunarodne kampanje za pravdu u Bopalu, u kojoj su grupisane asocijacije žrtava.

Raspoloživa voda u nekim sektorima sadrži visoke procente štetnih hemijskih sastojaka, uključujući tu hloroform i ugljenik tetrahlor, poznat kao kancerogen – u skladu sa dokazima iz više studija. U blizini fabrike sa takođe nalaze teški štetni metali, kako tvrdi „Grinpis“. Sudski proces je dug, i prošle godine je ponovo otvoren slučaj sa zahtevom da firma očisti zonu i ekonomski obešteti hiljade ljudi koji su pili kontaminiranu vodu.

Vlada države kojoj je Bopal glavni grad, Madđa Pradeš, postavila je sistem cevi za pijaću vodu, koji je još uvek nedovoljan. U kvartu Sunder Nagar, stanovnici stoje u redu da bi došli do čiste vode. Rađu Raikvar, prodavac ribe, kaže da ponekad vode nema nedeljama. «Bar ne moramo da pijemo kontaminiranu svakoga dana. Imala je gorak ukus i oboljevali smo od stomaka. Boleli su nas pluća i grlo», žali se Raikvar.

Prema udruženjima žrtava, još uvek manji deo ljudi stalno ima pijaću vodu, a mnogi i dalje piju kontaminiranu. «Znamo da pijemo otrov, i dajemo je i našoj deci. Ali, šta drugo možemo da radimo?» žali se Kalpana Raharat, učiteljica.

Porodica Pana Lal DŽadava gorko sažima posledice katastrofe u Bopalu. Nekoliko dana posle katastrofe umrla je mlađa ćerka, stara samo godinu dana. «Počela je da joj otpada koža u komadima», govori otac, sada šezdesetogodišnjak, a tada zaposlen u fabrici Union Carbide. Pokazuje papire koji dokazuju da mu još uvek duguju neke plate. Život mu je uvek bio težak: hronični zamor, nedostatak apetita i daha. Sada može samo da prodaje kikiriki, što mu donosi jako malo prihoda.

I njegova deca su slaba, imaju psorijazu i bolove u grudima. Do nedavno su pili kontaminiranu vodu. Jedan od sinova Pane je dobio dvoje dece sa cerebralnom paralizom: Vikas i Amana, od 10 i 8 godina, imaju žive i sjajne oči i prelep osmeh, ali njihovo telo ih ne sluša. Ne mogu sami da jedu, kreću se, kupaju, niti da sami idu u klozet. Majka se plaši da nikada neće biti sposobni da se brinu o sebi.

Vikas i Aman pripadaju drugoj generaciji žrtava Bopala, nazvanih tako zbog visokog broja slučajeva dece rođene sa nedostacima; to je čak deset puta više nego u zajednicama koje imaju pijaću vodu, prema studiji klinike Sambhava, koja besplatno brine o 30.000 pacijenata zahvaljujući privatnim donacijama.

Roditelji Vikasa i Amana su bili deca kada je došlo do katastrofe, i pili su otrov gotovo čitavog svog života. «Moja deca se uvek smeju, ali ništa ne shvataju, čak ni kad plačem zbog njih. To je tužno. Ne znam šta će biti kada ne bude nikoga da ih čuva». Njihova baba, Umvari DŽadav se žali: «Ono što me najviše ljuti je to što ni firma, ni vlada nisu preuzeli nikakvu odgovornost».

Slepa deca, gluva, sa mentalnim poremećajem ili sa telima sa krutim ekstremitetima, groteskno spletenim, na rehabilitaciji su u Čingari Trastu, NVO koja brine o 320 dece. «Ima mnogo više bolesne dece u Bopalu zbog ispuštanja gasa, ali samo brojimo one kojima možemo da pomognemo i za koje smo sigurni da su im roditelji bili žrtve ispuštanja gasa», kaže član NVO Tarun Tomas.

Mnogi dečaci su niži nego njihovi mlađi susedi; Suraj od 12 godina, visok je kao njegov komšija od šest. Studija Journal of American Medical Association pokazala je 2003. da dečaci od roditelja izloženih gasu, teže manje. Zaostaju u rastu, a gornji deo tela im je proporcionalno mnogo manji od donjeg.

Deca koja se sada rađaju nisu priznata kao žrtve od strane vlade i, prema tome, ne dobijaju nikakvu državnu pomoć. «Nema žrtava druge generacije. Dece rođene sa nedostacima ima svuda. Zar ih nema u vašoj zemlji?» u svom raskošnom bungalovu pita ministar za rehabilitaciju i olakšanje posledica ispuštanja gasa, Babulal Gaur. Ovaj osamdesetogodišnji političar, bivši guverner ove države, tvrdi da nije dobio ni jednu žalbu žrtava: «Bila je to velika tragedija, ali žrtve su mrtve. Pogođeni nesrećom su obeštećeni, a sada rehabilitacija teče dobro. Više nema toksičnih materija u fabrici, jer je to sprala kiša u toku ovih 25 godina», kaže ministar. Čemu onda njegovo ministarstvo? «Zato što smo obećali ljudima da ćemo uvek biti ovde uz njih i brinuti o njima», tvrdi.

Ali, ovo mišljenje je sasvim suprotno od onoga koje izražavaju žrtve i aktivisti. «Ni posle četvrt veka od tragedije, ljudi u Bopalu nisu dobili pravdu, niti su uspeli da žive dostojanstveno. Union Carbide je odbio da prihvati odgovornost, a vlade, kako nacionalna tako i lokalna, ništa nisu uradile; korumpirala ih je ta firma. Imamo bezbroj dokaza o mitu od hiljade dolara koje su primili političari». Ovu optužbu iznosi predstavnik žrtava Rahna Dingra, koji govori o intenzivnoj trgovini uticajem. Među mnogim perverznim stvarima ističe to da je advokat kompanija na sudu, ujedno i portparol vladajuće Kongresne partije, Abišek Manu Singva.

Zahtevi za istraživanjem odgovornosti su otežani od 2001. kada je Union Carbide kupila takođe američka firma Dow Chemicals, i odlučno odbila da prihvati bilo kakvu odgovornost. Dow Chemicals nije bila vlasnik pogona, niti je u njemu imala proizvodnju, a kupila ga je 16 godina posle tragedije. Ali, ima interese na potkontinentu, gde proizvodi i prodaje insekticid Dursban, čija je komercijalna upotreba u SAD zabranjena zbog njegove toksičnosti.

Nadoknada žrtvama se za sada ograničila na ugovor između Union Carbide i indijske vlade iz 1989: 470 miliona dolara odštete, mali deo od 3 milijarde dolara koliko je na početku traženo. Teoretski, svaka od žrtava je primila u više rata po 50 hiljada rupija (oko 720 evra), ali mnogi tvrde da ni ovu sumu nisu dobili.

Porodica Pane Lala je to dobila za svakog obolelog člana. Tako su mogli da sagrade skromnu kuću od cigala u kojoj sada žive. Za više nisu imali. «Lečenje dece je jako skupo, a osim toga, zahteva mnogo brige oko njih», kaže baba. Porodica ne ide u državne bolnice, jer tamo je tretman očajan.

Ne žale se samo žrtve na ove bolnice; po izveštaju nezavisnih istraživača koji su podneli Vrhovnom sudu ove godine, osoblje u bolnici je nedovoljno, lekovi slabog kvaliteta, informacija pacijenata oskudna, a higijena minimalna.

Kao i u mnogim drugim pričama iz Indije, i ovu siromaštvo otežava. Posle katastrofe, zemlja u okolini fabrike pesticida je pojeftinila, i zauzele su je čatrlje od plastike, dasaka i aluminijumskih folija. Uz sve to, tu je i kontaminacija. Upravo zbog ovoga, prema jednom izveštaju državne bolnice, u zoni tragedije, stepen smrtnosti je jako visok. «Ne možemo da ih oteramo odavde, iz njihovih čatrlja. Ovo je demokratska zemlja i ljudi mogu da žive gde žele», kaže ministar Gaur.

Širenjem grada, mesto tragedije je postalo njegov centar, a prema državnim procenama, grad će 2011. imati 2,1 miliona stanovnika.

Teoretski, niko ne može bez dozvole da uđe u fabriku, ali iako je jedna njena strana ograđena i čuvaju je čuvari, na drugima je dovoljno samo preskočiti ni metar visok zid i ući. Deca tu obično idu da igraju kriket, a porodice ulaze da nakupe suvu travu za loženje vatre.

U centru prostora, uzdiže se stari pogon pesticida. Liči na napuštenu scenu posle biološkog napada iz naučno fantastičnih filmova. Malo po malo, čelične gigante su prekrili rđa i korov.

Lokalna vlada je nameravala da otvori fabriku za narod na 25. godišnjicu katastrofe. «Radilo se o tome da ljudi vide da više nije opasna», tvrdi ministar. Ali, protesti žrtava su sprečili ovu nameru. «Vlada hoće da potvrdi da je sada sve čisto, da nema problema, kako bi time sa sebe skinula posao dekontaminacije tog mesta, a sa druge strane, da oslobodi odgovornosti firmu i njene rukovodioce», kaže portparol žrtava.

Za to vreme, u Bopalu i u još nekim gradovima Indije i sveta, počeo je niz kampanja radi podsećanja na katastrofu i traženja pravde. Međunarodna amnestija u svojoj kampanji drži da je «Bopal ismevanje ljudskim prava. Legat Bopala traje, jer njegovi stanovnici nikad nisu uspeli da zadovolje svoje prava. I još teže, negativne posledice ispuštanja gasa pogađaju i nove generacije».

Ali uprkos svog tog međunarodnog pokreta, žrtve u sve malo veruju. Četvrt veka čekanja im je oduzelo nadu. Pana Lal i baba Vikasa i Amana su sasvim jasni: «Možde je bilo bolje umreti na dan katastrofe. Oni koji su mrtvi, bar sada nisu ovde. A mi patimo već 25 godina».

Preveo Branislav Đorđević