Codex Alimentarius, iliti još nešto o teoriji zavere...

„Danas čitava jedna nacija može da bude izložena smrti kako bi se u nekoj drugoj naciji obezbedio opstanak. Princip moći ubiti radi života postao je sada vladajući princip međunarodne strategije, a opstanak sada nije legalni opstanak suvereniteta već biološki opstanak određenog stanovništva.“

Mišel Fuko

Tihi svetski rat

Iako sebe smatram više kolekcionarom raznovrsnih teorija zavera, a manje vernikom istih, stvar koju sam, pre neki dan, zatekao u Inbox-u me je naterala na zapitanost. Naime, radi se o jednoj organizaciji i jednom dokumentu poznatom kao Codex Alimentarius.

Šta je Codex Alimentarius?

Codex Alimentarius je, pre svega, organizacija, osnovana 1963. godine od strane Svetske zdravstvene organizacije (WHO) i Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO), pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija (UN). Codex je tada bio osnovan sa korisnom namerom da se zaštite potrošači i uvede kontrola sigurnosti hrane. Pod svojim krilom Codex ima više od 20 državnih komisija koje rade na tome da definišu standarde i smernice, koje na međunarodnom nivou kontrolišu proizvodnju i sigurnost hrane. Codex ima još jedan važan zadatak a to je rešavanje problema vezanih za genetski modifikovanu hranu i biotehnologiju. Drugim rečima, Codex Alimentarius, kao dokument, jeste skup pravila za regulaciju poljoprivrede i potpunu kontrolu hrane – od semena do konačnog proizvoda.[1]

Iako sve zvuči regularno i neproblematično, upravo je pomenuti dokument jedan od onih protiv koga se najžešće bore svetske antiglobalističke organizacije.

Iako sve zvuči regularno i neproblematično, upravo je pomenuti dokument jedan od onih protiv koga se najžešće bore svetske antiglobalističke organizacije. Prema njihovom tvrđenju, izgleda da je s vremenom ova organizacija pala pod uticaj i punu kontrolu velikih farmaceutskih i poljoprivrednih korporacija i proizvođača genetski modifikovanog semena i hrane. Treba reći, pri tome, kada je reč o farmaceutskoj industriji, da se radi o, uz duvansku industriju, najmoćnijem privrednom sektoru, po količini novca koji obrće i realnoj društvenoj moći koju poseduje. Borci protiv genetski izmenjene hrane optužuju Codex da umesto da štiti interese potrošača i zdravlje ljudi, što mu je bila prvotna namena, Codex Alimentarius predstavlja i zastupa interese ogromnih farmaceutskih korporacija i kompanija iz oblasti proizvodnje hrane. Codex Alimentarius nije, doduše, zdravstvena komisija, nego organizacija za trgovinu i kontrolu sigurnosti hrane. Ali je, prema antiglobalistima, današnji prioritet Codex-a postao zaštita interesa velikih kompanija za proizvodnju hrane i lekova, a ne kontrola sigurnosti hrane i zdravlje potrošača. Codex Alimentarius je, zbog prirode svojih obaveza, usko povezan sa Svetskom trgovinskom organizacijom (WTO), pa WTO koristi smernice, razrađene Codex-om, da bi uvodila nova pravila i standarde u međunarodnu trgovinu, a koji su u suprotnosti sa zaštitom potrošača.

I zaista, danas Codex Alimentarius sadrži obavezujuće odredbe o korišćenju veštačkog goveđeg hormona rasta i antibiotika u svim vrstama mesa namenjenih ljudskoj ishrani, što, prema tvrdnji nekih medicinskih i farmaceutskih stručnjaka, može imati nesagledive posledice po zdravlje sadašnjih i budućih generacija. Sve vrste prehrambenih namirnica se po odredbama Codex Alimentarius-a moraju zračiti da bi duže trajale, a ne postoje bezbedne doze zračenja za ljudsko zdravlje. U poljoprivrednoj proizvodnji Codex Alimentarius obavezuje upotrebu jedino genetski modifikovanog semena (najpoznatije je ono koje proizvodi zloglasna korporacija Monsanto, koja je poznata, između ostalog, po tome što je proizvela genetski izmenjen kukuruz, koji uništava sve useve oko sebe, a iza sebe ostavlja zemljište pretvoreno u pustinju, što se i desilo na hektarima parcela u Latinskoj Americi), a od 12 zabranjenih herbicida kao najopasnijih hemijskih sredstava za zaštitu poljoprivrednih proizvoda, Codex na listu dozvoljenih jedinjenja vraća sedam, kao DDT (čija je upotreba zabranjena u Srbiji zakonom iz 1973. godine), lindan, malation i druge otrove (sve ovo se može proveriti na zvaničnom sajtu ove organizacije, u rubrici Official Standards). Zvanične preporuke Codex Alimentarius-a su smanjile minimalne količine hranljivih materija u ljudskoj ishrani, tako da će se, prema tvrdnjama boraca protiv genetski izmenjene hrane, u zemljama koje prihvate Codex Alimentarius – vitamini, lekovite trave (čajevi), korisni minerali – zabraniti u slobodnoj prodaji.

Sve vrste prehrambenih namirnica se po odredbama Codex Alimentarius-a moraju zračiti da bi duže trajale, a ne postoje bezbedne doze zračenja za ljudsko zdravlje.

Zbog svega navedenog, pre izvesnog vremena je osnovan Svetski ratni forum (ili štab) protiv genetski izmenjene hrane, koji predvodi Dr Rima E. Leibou[2], američka naučnica, koja je u Panami osnovala svojevrsnu zajednicu zdravog života i zdrave ishrane.[3] Ovaj forum okuplja mnoštvo antiglobalista i boraca protiv genetski izmenjene hrane širom sveta (upravo nedavno je primljen i prvi član iz Srbije).

...i u Srbiji?

Kakva je situacija kada je Srbija u pitanju?

Na srpskom tržištu su se nedavno pojavili prvi proizvodi sa oznakom CodexAlimentarius-a, pored kojih je nacrtana piramida (kao da je ispala iz najcrnjih teorija zavere). Ovi proizvodi su se pojavili na tržištu Srbije, iako je naša zemlja potpisnik Roterdamske i Kopenhaške konvencije, sa kojima su neke odredbe CodexAlimentarius-a u ozbiljnoj neusklađenosti. Doduše, na zvaničnom sajtu Codex-a, Srbija se nabraja kao jedna od članica (sve sa sedištem i odgovornom osobom), iako Srbija nikada zvanično (ili bar javno) nije potpisala ovaj dokument (nezvanično se tvrdi da je zakon u pripremi).

No, ovo nije prvi put da se na ovakav način krši zakon. U Republici Srbiji je zabranjen uzgoj i promet u komercijalne svrhe genetski modifikovanih organizama. Uprkos tome, jedna od naših najvećih korporacija je pre nekoliko godina sklopila ugovor sa korporacijom Monsanto, čime je postala zvanični distributer hibridnog semena kukuruza, suncokreta i uljane repice. Ovu vest o sklapanju ovog ugovora suprotnog zakonima Srbije prenela su sva sredstva javnog informisanja, a može se i danas skinuti s interneta.

Inače, korporacija Monsanto je najveći proizvođač genetski modifikovanih organizama u svetu i pored takvog semena proizvodi i herbicide koji trajno zagađuju zemljište i protivzakonito mu menjaju namenu. Ovih dana navedena korporacija je raspisala javni konkurs (u toku novembra i decembra, mogao se naći na sajtu Infostud-a) za zapošljavanje predstavnika prodaje njihovih proizvoda „na nivou seljaka“, po Srbiji, iako to zakon izričito zabranjuje. Treba još reći da je više od 800 najuglednijih naučnika iz 84 zemlje uputilo javno upozorenje svim vladama zemalja sveta, pa i našoj, o genocidnim posledicama genetski modifikovanih organizama po zdravlje ljudi i ceo eko-sistem.

Živeti u postprirodnom svetu

Entoni Gidens, u svojoj knjizi o globalizaciji Odbegli svet, kao jednu od temeljnih odrednica fenomena globalizacije, različitih od svih prethodnih epoha kroz ljudsku istoriju, imenuje ljudsku zabrinutost, koja je danas mnogo manje uperena na ono što priroda može nama učiniti, a mnogo više na ono što mi prirodi možemo učiniti. Tu je, prema Gidensu, nastupio prelaz sa dominacije spoljašnjeg rizika na dominaciju proizvedenog rizika.[4] Svet u kome mi živimo stoga se može nazvati društvom koje živi posle kraja prirode (postprirodni svet). Time se, naravno, ne misli na fizičku propast biosveta, nego na činjenicu da veliki deo onoga što je nekada bilo prirodno – više to nije, ili nije u potpunosti. Gotovo da je zanemarljivo mali broj onih aspekata našeg prirodno-materijalnog okruženja, koji nisu, na bilo koji način, pogođeni ljudskom intervencijom. Slučaj CodexAlimentarius to najbolje pokazuje. Ono što je karakteristično za sve slične slučajeve jeste to što mi u ovom trenutku ne možemo do kraja biti sigurni kako će se to odražavati na ljudsku populaciju.

Zvanične preporuke Codex Alimentarius-a su smanjile minimalne količine hranljivih materija u ljudskoj ishrani, tako da će se, prema tvrdnjama boraca protiv genetski izmenjene hrane, u zemljama koje prihvate Codex Alimentarius – vitamini, lekovite trave (čajevi), korisni minerali – zabraniti u slobodnoj prodaji.

Postoji jedna paradoksalna teorija zavere, po kojoj će se korišćenjem genetski modifikovane hrane životni vek ljudi u proseku produžiti, što – izvesno – važi samo za najbogatije, budući da će opšti uslovi života bez zdrave hrane biti minimalni, pa time i broj oboljenja drastično veći. Tada bi, prema ovoj teoriji, usledila intervencija farmaceutske industrije i izbacivanje lekova na tržište do kojih bi mogli doći samo odabrani ili najbogatiji. U pitanju je tzv. teorija „zlatne milijarde“, prema kojoj svetski moćnici planiraju drastično, fizičko i brutalno uklanjanje većine svetske populacije i njeno svođenje na pomenuti broj. Naravno, ovo je samo jedna od teorija zavere.[5] No, slučajevi kao što je CodexAlimentarius, mora se priznati,ne doprinose razbijanju ovakvih mitova o kraju sveta. Možemo, npr. zamisliti da se u Srbiji pod izgovorom harmonizacije sa evropskim zakonima na mala vrata progura neki od standarda Codex-a. Tim pre, što je to upravo način njegovog funkcionisanja.

Naime, 1994. godine, odredbe CodexAlimentarius-a trebalo je da počnu da se uvode u SAD. Međutim, jake američke nevladine i antiglobalističke organizacije pokrenule su masovnu kampanju obaveštavanja i edukacije ljudi o ovom dokumentu, što je kao posledicu imalo činjenicu da su i veliki trgovinski lanci počeli da vode antikampanju za ove proizvode, jer su prepoznali mogućnost bojkota od strane svojih potrošača. Na kraju je zvanično stopirano usvajanje ovih odredbi ili, bolje rečeno, prolongirano, da bi 10. juna 2010. godine Barak Obama potpisao uvođenje nekih odredbi pomenutog dokumenta. Slično je bilo i u drugim zemljama. U Britaniji je, npr. i pored peticije koju je potpisalo skoro milion ljudi, ovaj dokument, takođe, na mala vrata usvojen (doduše tako da se u Britaniji samo proizvodi genetski izmenjena hrana, ali bez plasmana na britansko tržište. Ona se iz Britanije izvozi u druge države, među kojima je potencijalno i naša). Češka važi za jedinu zemlju u EU u kojoj još nije na snazi Codex, pa ipak – ona se nalazi na zvaničnom sajtu ove organizacije kao jedna od članica (isto, uostalom, kao i Srbija, u kojoj je bytheway, još uvek na snazi „Zakon o genetski modifikovanim organizmima“, koji izričito zabranjuje delovanje organizacija kao što je Monsanto).

Biopolitika

Gotovo da je priča o Codex Alimentarius-u i svim teorijama zavere oko njega, idealan primer onoga što jedan od najvećih savremenih filozofa, Mišel Fuko, naziva – biopolitikom.[6] Razume se, njegov termin se odnosi na mnogo širi aspekt od genetski izmenjene hrane, ali genetski izmenjena hrana bi se mogla tumačiti kao jedan od aspekata biopolitike. Jednostavno rečeno, biopolitika bi bila svojevrsna strategija politizacije i instrumentalizacije života. Paradoksalno, ona započinje upravo obrnutim postupkom. Naime, njen istorijski začetak nalazi se u XVIII veku, u doba početaka industrijskog društva, kada, na izvestan način, život po prvi put ulazi u istoriju. Pod ovim podrazumevam činjenicu da je do tada fenomen života bio van pravnih i političkih spisa (čak je u rimskom zakonu imao i negativno određenje, kao pravno regulisana moć glave porodice da, u određenim slučajevima, ubije bilo kog člana porodice, uključujući i muškog potomka). Do „veka prosvetiteljstva“ suverena moć vladara se ogledala, između ostalog, u tome da je mogao naneti smrt. Život nije bio u njegovom opisu posla.

Postoji jedna paradoksalna teorija zavere, po kojoj će se korišćenjem genetski modifikovane hrane životni vek ljudi u proseku produžiti, što – izvesno – važi samo za najbogatije, budući da će opšti uslovi života bez zdrave hrane biti minimalni, pa time i broj oboljenja drastično veći.

Od XVIII veka, jedna od obaveza države jeste i život njenih građana. Sada pravni i politički režimi uvode prve oblike socijalne i zdravstvene zaštite, brinu se oko uslova života svojih građana itd. Ovaj fenomen jeste „biopolitika“. No, ironično, kako upozorava Fuko, upravo je građansko i industrijsko društvo bilo poprište najmasovnijih razaranja u dotadašnjoj istoriji čovečanstva. Ratovi koji, kao po pravilu, počinju da se vode u ime (nečijeg) života, donose smrt u radikalnim ciframa.[7] Život (bios) i politika tada prestaju da se međusobno podrazumevaju (uprkos pompezno usvojenom dokumentu Francuske buržoaske revolucije: Deklaracija o pravima čoveka i građanina). U savremeno doba, biopolitika postaje neraskidivo vezana za ideju liberalizma. I opet paradoksalno, u doba depolitizacije javnog prostora, što nam donosi kao tekovinu liberalizam, biopolitika postaje svojevrsna antipolitika, u tradicionalnom smislu, koja funkcioniše kroz veoma difuzne fenomene i na različite načine. Drugim rečima, tamo gde se politika povlači iz života, ostaje samo goli život, kao biološka supstancija, nalik razodevenom čoveku. Goli čovek (uzet kao organska datost), umesto da bude čuvan kao humana vrednost po sebi, biva plen raznovrsnih manipulacija i igara moći, koje ovog puta nisu ograničene ni teritorijom, ni državom, niti sa bilo čim što je klasičan pojam suverenosti podrazumevao.

Jedan od najčešćih načina pomenute manipulacije jeste tzv. kvazimitijanstvo tj. politika „good guys – bad guys“, koju smo i sami iskusili.[8] Ovakva kvazipolitika upravo za posledicu ima tzv. „humanitarne ratove“, ali i „humanitarne intervencije“, pravdane najčešće razbijanjem terorizma. No, u pitanju su i daleko suptilnije strategije koje stvaraju kvazikulturu i radikalno obesmišljavaju svaki kreativni, stvaralački ili dijaloški potencijal, a time ukidaju i svako kritičko mišljenje.[9] Jedna od posledica toga jeste i fenomen uvođenja nečega kao što je genetski izmenjena ishrana.

Daleko od svake teorije zavere (koje i same najčešće mogu da budu deo opšte maskarade), filozofski termin „biopolitike“ je njegov osnivač Mišel Fuko više puta poistovećivao sa političkom doktrinom „neoliberalizma“. Ne treba, međutim, zaboravljati da je jedna od uobičajenih formi biopolitike – binarno mišljenje, gde se veštački stvara teza i antiteza, kao navodno suprotstavljeni polovi. Ovo kritički um ne bi smeo da previdi, jer u instrumentalizovanoj politici i opozicija je simulirana (bila ona skupštinska ili korporativna). U tom kontekstu možemo posmatrati raznovrsne teorije zavere, ali i ono protiv čega su, navodno, uperene.[10]

Britaniji je, npr. i pored peticije koju je potpisalo skoro milion ljudi, ovaj dokument, takođe, na mala vrata usvojen (doduše tako da se u Britaniji samo proizvodi genetski izmenjena hrana, ali bez plasmana na britansko tržište. Ona se iz Britanije izvozi u druge države, među kojima je potencijalno i naša).

Na taj način, u anksioznom savremenom svetu nastala je nova moralna klima, koju obeležava utrkivanje između optužbi i zastrašivanja, s jedne strane i zataškavanja, s druge. Ako neko neki rizik shvati ozbiljno, danas ima mnogo mogućnosti da ga objavi. Tome se pridaje određeni publicitet i nastaje galama, koja za posledicu ima širenje straha. Najbolji primer toga smo imali nedavno sa fenomenom vakcinacije protiv gripa H1N1. S druge strane, ukoliko se ne napravi galama, uvek postoji mogućnost da epidemija zaista bukne. Takav slučaj se desio u Britaniji, kada su nadležni ocenili da nema mesta panici, pa se pojavio fenomen „ludih krava“.

Bez ambicije da odgovaramo na pitanje postoji li zaista teorija zavere (to je pitanje koje prevazilazi obim i cilj ovog teksta) – ostaje činjenica da u anksioznom društvu najbolje prolaze velike korporacije, koje u takvim situacijama redovno profitiraju.