Da li je vreme da se Vašington zabrine

(Forin afers)
Veliki deo debate o kineskom usponu u toku poslednjih godina fokusiran je na potencijalne opasnosti koje Kina može prouzrokovati kao eventualno jednaki takmac Sjedinjenim Državama, preuređujući postojeći međunarodni poredak. Ali jedna druga stvar je daleko opasnija. U najmanju ruku, u sledećoj deceniji, dok Kina ostaje relativno slaba u poređenju sa SAD, postoji stvarna opasnost da se Peking i Vašington nađu u krizi koja brzo može eskalirati u vojni konflikt.

Za razliku od dugoročnih rivaliteta velikih sila u strateškom pogledu koji mogu, ali i ne moraju da krenu nizbrdo, opasnost od krize koja uključuje dve države sa nuklearnim potencijalom jeste opipljiva, a događaji u proteklih nekoliko godina govore da se rizik možda povećava. 

Od kraja hladnog rata, Peking i Vašington su uspeli da izbegnu opasne obračune u nekoliko navrata: 1995-96. god. kada su Sjedinjene Države odgovorile na kineske probe raketnih projektila čija je svrha bila da se upozore tajvanski glasači na opasnost od insistiranja na nezavisnosti; 1999. god. kada su borbeni avioni SAD slučajno[1]  bombardovali kinesku ambasadu u Beogradu tokom vazdušnih udara NATO pakta na Srbiju; i 2001. kada se špijunski avion Sjedinjenih Država sudario sa kineskim lovcem, što je dovelo do pogibije kineskog pilota i do toga da je Peking zadržao američki avion i posadu.[2] Ali nedostatak ozbiljnije eskalacije tokom tih epizoda ne treba da probudi samozadovoljstvo. Nijedna od njih ne ispunjava kriterijume ozbiljne krize: konfrontacija koja preti vitalnim interesima obe strane i tako oštro pojačava rizik od rata. Ukoliko se Peking i Vašington nađu u takvoj vrsti obračuna u bliskoj budućnosti, oni će imati jake podsticaje da pribegnu sili. Štaviše, iskušenja i pritisci za eskalacijom najverovatnije će biti najveći u ranim fazama sučeljavanja, što će otežati diplomatiji da spreči rat.

Tanke crvene linije

Možda se čini da su izgledi za krizu ove vrste u kinesko-američkim odnosima umanjeni tokom proteklih godina kako su se tenzije oko Tajvana ohladile, smirujući bure baruta koje je vodilo kinesko i američko vojno planiranje u istočnoj Aziji od sredine 90-ih. Ali pojavila su se druga potencijalna krizna žarišta. Kako se Kina i njeni susedi spore oko ostrva i pomorskih prava u Istočnom i Južnom kineskom moru, SAD su obnovile svoje sporazumne obaveze da brane dve od zemalja koje osporavaju kineske zahteve (Japan i Filipini) i počele da neguju bliske veze sa trećom (Vijetnam). Oslonac Obamine administracije ili „povratak ravnoteže“ u Aziji jeste diplomatski potez koji su isplanirali vojni stratezi i predstavlja signal da je Vašington spreman da se umeša u regionalni konflikt. Kina će možda biti manje oprezna kada je u pitanju otpočinjanje krize i manje obazriva oko toga da prva povuče obarač ukoliko dođe do krize.  

Takođe, Sjedinjene Države insistiraju na tome da međunarodni zakon garantuje slobodu navigacije u međunarodnim vodama i vazdušnom prostoru, koji je određen da se nalazi dalje od 12 milja koje pripadaju teritorijalnim vodama države. Kina, nasuprot tome, insistira da vojni brodovi i avioni drugih zemalja nemaju slobodu da uđu u njenu, približno 200 milja široku, „ekskluzivnu ekonomsku zonu“ bez dozvole, odnosno zabrane, s obzirom na teritorijalne zahteve Pekinga koji uspostavljaju veliki deo vazdušnog prostora i Južnog kineskog mora zabranjenim za vojne brodove i avione Sjedinjenih Država. Neslaganja oko slobode navigacije već su izazvala konfrotacije između Kine i Sjedinjenih Država i one jesu mogući okidač ozbiljne krize.     

Istina je da Kina i Sjedinjene Države trenutno nisu protivnici, sigurno ne na način na koji su to bili Sovjetski Savez i Sjedinjene Države tokom hladnog rata. Ali rizik od američko-kineske krize je možda veći nego što bi bio da su Peking i Vašington u stanju borbe na život ili smrt. Kao vojni protivnici koji su bili na dlaku od okidača, Sovjetski Savez i Sjedinjene Države su razumeli da njihovi suštinsko suprotni interesi mogu dovesti do rata. Nakon nekoliko konfrontacija pogubnih po nerve oko Berlina i Kube, oni su shvatili obostrane vitalne interese - ne izazivati bez rizika za stvaranje krize, i razvili su mehanizme za izbegavanje eskalacije. Kina i Sjedinjene Države tek treba da dostignu slično zajedničko razumevanje vitalnih interesa ili da razviju pouzdane načine za upravljanje krizom.

Ni Kina ni SAD nisu jasno definisali svoje vitalne interese oko širokog područja zapadnog Pacifika. Tokom proteklih godina Kina je objavila različite nezvanične izjave o njenim „suštinskim interesima“ koje ponekada prevazilaze jednostavno osiguranje teritorijalnog i političkog suvereniteta matice i one govore o suverenitetu nad Tajvanom. Peking je predložio, na primer, da će možda razmotriti da sporne teritorije Istočnog i Južnog kineskog mora budu deo suštinskih interesa.

Vašington je takođe bio nejasan u vezi s tim šta smatra vitalnim interesima u regionu. Sjedinjene Države vagaju oko toga da li Tajvan potpada pod bezbednosni kišobran SAD. I stav koji imaju Sjedinjene Države u vezi sa pomorskim sporovima koji uključuju Kinu i njene susede je ponekada zbunjujući: Vašington je ostao neutralan u vezi sa rivalskim proklamovanjima suvereniteta i insistirao je na tome da sporovi budu rešeni na miran način, ali je takođe obnovio svoje obaveze da stane na stranu saveznika u slučaju da se dogodi konflikt. Takva kineska i američka dvosmislenost oko „crvenih linija“ koje ne mogu da se pređu bez rizika izbijanja konflikta povećava šanse da obe strane preduzmu korake za koje veruju da su bezbedni, ali to se pokazalo neočekivano provokativnim.   

Opasniji od hladnog rata?

Nejasnoća oko toga šta bi moglo da povede Peking ili Vašington da prihvate rizik od rata čini da kriza bude verovatnija, s obzirom na to da nijedna strana ne zna kada, gde ili jednostavno koliko snažno može da pritiska, a da druga strana ne uzvrati. Ova situacija poseduje određenu sličnost sa onom iz perioda ranog hladnog rata, kada je bilo potrebno da se dogode brojne ozbiljne krize da bi obe strane opipale puls jedna drugoj i da nauče pravila puta kojim su se zaputile. Ali današnje okruženje može čak biti opasnije.

Ravnoteža nuklearnog i konvencionalnog vojnog potencijala između Kine i Sjedinjenih Država, na primer, jeste mnogo više neuravnotežena nego ona koja je postojala između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država.[3] Ukoliko se Peking i Vašington nađu u konfliktu, ogromna prednost SAD u pogledu konvencionalnih snaga[4] povećaće iskušenje za Vašington da preti ili da zaista upotrebi silu. Prepoznajući iskušenje sa kojim se suočava Vašington, Peking može zauzvrat da oseti pritisak da upotrebi svoje konvencionalne snage pre nego što budu uništene.[5] Iako Kina ne može da promeni vojnu neravnotežu[6], ona može poverovati da može brzo podneti visoku cenu protiv SAD, što bi moglo da natera Sjedinjene Države da se povuku.  

Činjenica da obe strane poseduju nuklearni arsenal će pomoći da se situacija kontroliše, zbog toga što bi obe strane želele da izbegnu postupke koji bi izazvali nuklearnu odmazdu. Zaista, ukoliko uzmemo samo nuklearni potencijal u razmatranje američko-kineske krize bi bile veoma stabilne i ne bi zasluživale brigu. Ali konvencionalne snage obe strane komplikuju stvar i podrivaju stabilnost, koju obezbeđuje nuklearno odvraćanje. Tokom krize obe strane mogu poverovati da će upotrebom svojih konvencionalnih snaga obezbediti prednost kao strani u pregovorima, manipulišući strahom druge strane od eskalacije putem onog što ekonomista Tomas Šeling naziva „takmičenjem u preduzimanju rizika“. U krizi Kina ili SAD mogu poverovati da vrednuju ono što je u pitanju više nego druga strana i da će stoga biti voljni da tolerišu visok stepen rizika. Ali zbog toga što bi upotreba konvencionalnih snaga bila samo prvi korak u nepredvidljivom procesu koji je podložan pogrešnoj percepciji, pogrešnim postupcima i greškama u proračunu, ne postoji garancija da će se balansiranje na ivici rata okončati pre nego što dovede do nepredviđene nuklearne katastrofe.     

Kina, štaviše, očigledno veruje da nuklearno odvraćanje otvara vrata bezbednom korišćenju konvencionalnih snaga. Pošto će se obe strane plašiti potencijalnog nuklearnog rata, Kinezi izgleda da misle da ni oni, kao ni Amerikanci neće dozvoliti da vojni konflikt previše eskalira. Sovjetski lideri su naglasili da će koristiti sva vojna sredstva koja su neophodna ukoliko počne rat. Što je jedan razlog zašto nikada i nije došlo do rata. Osim toga, kineska zvanična „ne koristiti prvi“ nuklearna politika, koja vodi kineske vojne pripreme i pripreme za konflikt, može ojačati ubeđenje Pekinga da ograničeni rat sa SAD neće dovesti do nuklearne eskalacije.[7] Kao rezultat sopstvenih verovanja, Peking može biti manje oprezan u preduzimanju koraka koji rizikuju započinjanje krize. I ukoliko dođe do krize, Kina može biti manje obazriva kada je u pitanju opaljivanje prvog hica.[8]

Takva verovanja su naročito uznemiravajuća s obzirom na najnoviji razvoj tehnologije koji je dramatično uvećao preciznost i efikasnost konvencionalnih vojnih kapaciteta. Njihova ubojitost može doneti dramatičnu prednost strani koja prva napadne, nešto što se nije moglo reći za konvencionalne vojne operacije na evropskom tlu u slučaju sovjetsko-američke konfrotacije.Štaviše, zbog toga što su sofisticirani kompjuterski i satelitski sistemi koji navode savremeno oružje veoma ranjivi na konvencionalne vojne udare ili na sajber napade današnje preciznije oružje može biti efikasno jedino ukoliko se upotrebi pre nego što protivnik napadne ili preduzme kontra mere. Ukoliko ograničenja u vreme mira služe tome da se potraži prednost tokom krize, ni Kina ni SAD ne mogu biti sigurne u postojanost sistema koji upravljaju njihovim naprednim konvencionalnim naoružanjem.

Kineski analitičari izgleda da precenjuju koliko je lako poslati signale kroz vojne akcije i potcenjuju rizik od grešaka u komunikaciji.

U takvim okolnostima i Peking i Vašington će imati podsticaj da iniciraju napad. Kina će osećati naročito snažni pritisak, s obzirom da je njeno napredno konvencionalno naoružanje više zavisno od ranjive kompjuterske mreže, fiksnih radara i satelita.9] Efikasnost američkih naprednih snaga manje zavisi od ovih najranjivijih sistema.[10] Prednost koju imaju SAD, međutim, može povećati njeno iskušenje da napadnu prve, naročito protiv kineskih satelita, s obzirom da će onda moći da se nose sa kineskom odmazdom.

Prekid komunikacija

Američko-kineska kriza takođe može biti opasnija od hladnoratovske zbog nepouzdanosti postojećih komunikacionih kanala između Pekinga i Vašingtona. Nakon kubanske krize sa projektilima, Sovjetski Savez i Sjedinjene Države su prepoznale značaj direktne komunikacije između njihovih lidera i uspostavile su vruću vezu između Moskve i Vašingtona. Tokom 1998. Kina i SAD su takođe uspostavile vruću liniju koja služi za direktnu komunikaciju između njihovih predsednika. Ali uprkos dostupnosti vruće linije Bela kuća nije bila u stanju da na vreme kontaktira kineske vrhovne lidere nakon bombardovanja ambasade u Beogradu 1999. ili u slučaju incidenta sa špijunskim avionom 2001. god. Kineski neuspeh da koristi vruću liniju za šta je namenjena možda je reflektovala odbojnost njenih lidera da odgovore dok ne postigni interni koncenzus ili dok se nisu opširno konsultovali sa svojom armijom. Odlaganje je možda takođe reflektovalo kineske poteškoće u koordinaciji politike, s obzirom na to da Kini nedostaje pouzdani pandan američkom Savetu za nacionalnu bezbednost. Bilo koji razlog da je u pitanju, iskustvo nagoveštava da frustrirajuća odlaganja u direktnoj komunikaciji budu verovatna tokom ključnih početnih trenutaka američko-kineske krize.  

Umesto toga, komunikacije između dve zemlje mogu u početku biti ograničene ili na javne izjave ili na prećutne signale poslate putem akcija. Ali javne izjave su namenjene raznolikoj publici i nacionalnim strastima bilo u Kini ili u SAD, kao što i pritisak od strane saveznika može prisiliti obe strane da zauzmu agresivniji javni stav nego što u stvari osećaju da je opravdano. Nedostatak direktne i poverljive komunikacije može dovesti do toga da dve zemlje ne budu u mogućnosti da diskutuju o politički osetljivim predlozima. One takođe možda neće biti u mogućnosti da dele informacije koje bi pomogle da se spreči katastrofalna eskalacija, kao što su poverljive informacije o vojnim kapacitetima ili vojnim manevrima koji su već u toku.   

Komunikacija putem postupaka je takođe problematična, sa mnogim mogućnostima za smetnje u slanju poruka i pogrešno tumačenje prilikom njihovog primanja. Čini se da kineski analitičari precenjuju koliko je lako poslati signale putem vojnih akcija i potcenjuju rizik od eskalacije izazvane pogrešnim tumačenjem. Na primer, analitičari Endrju Erikson i Dejvid Jang su privukli pažnju na kineske vojne naučne radove koji predlažu upotrebu kineskih protivbrodskih balističkih raketnih sistema, koji su dizajnirani za napade na američke nosače aviona, za prenos poruka Pekinga tokom krize. Pojedini kineski vojni stručnjaci su predložili da Kina može poslati signal ispaljujući upozoravajuće projektile koji su namenjeni da se spuste u blizinu američkog nosača koji se kreće ili čak pažljivim ciljanjem na komandne mostove američkih nosača, pri čemu će se poštedeti ostatak plovila. Ali kao što je politički naučnik Oven Kote primetio, čak i veoma precizni protivbrodski balistički sistem će neizbežno imati određenu marginu ili grešku. Posledično, čak i najmanja salva ove vrste će povlačiti rizik od nepažnje, što će dovesti do rizika od ozbiljnog oštećenja i tako i do nenameravane eskalacije.

Poslednji važni faktor koji može američko-kinesku krizu da učini opasnijom od one tokom hladnog rata je geografija. Fokus hladnoratovskih konfrotacija primarno je bio na kopnu, posebno u centralnoj Evropi, dok bi se buduća konfrotacija između Kine i SAD gotovo sigurno dogodila na moru. Ova razlika će oblikovati američko-kinesku krizu na različite načine, posebno zato što će zahtevati da obe strane preduzmu određene sudbonosne korake u ranoj fazi. Kineska mala[11] flota podmornica koje su naoružane nuklearnim balističkim projektilima i njena mnogo veća flota podmornica sa konvencionalnim naoružanjem su najsigurnije ukoliko ostanu u plitkim vodama u blizini kineskog kopna gde slaba čujnost umanjuje efektivnost američkih podmorskih protivpodmorničkih operacija.[12] Njihova blizina kineskim vazduhoplovima koji su bazirani na zemlji i sistemima PVO takođe ograničava mogućnosti Vašingtona da se osloni na svoje vazdušne snage i površinske brodove u borbi protiv njih. Međutim, da bi kineske podmorničke snage igrale ulogu u konfrotaciji sa SAD, one bi morale da napuste te sigurne vode.   

Izgledi da kineske podmornice isplove dramatično će povećati nestabilnost krize. Iako će borbena protivpodmornička tehnologija SAD biti efikasnija protiv kineskih podmornica koje operišu u manje bučnim otvorenim vodama (gde SAD takođe poseduju vazdušnu superiornost), ona neće biti savršena: neke od preživelih kineskih podmornica će dovesti u opasnost određeni broj američkih plovila. S obzirom na to, u ranim fazama krize SAD će se naći u iskušenju da minimalizuju rizik tako što će potopiti kineske napadačke podmornice dok one pokušavaju da napuste svoje matične vode. Naročito zbog toga što one imaju na raspolaganju samo nekoliko uskih ruta kroz koje mogu dospeti do dubljih voda. Sjedinjene Države će biti na iskušenju da napadnu prve pre nego što prihvate rizik po mornaričke snage SAD. Bez obzira na američku odluku, svaka kineska napadačka podmornica koja uspe da stigne do udaljenih dubokih voda će se suočiti sa dilemom „iskoristi ih ili ih izgubi“ zahvaljujući njihovoj većoj ranjivosti od protivpodmorničkih snaga SAD, što je jedan od potencijalnih okidača eskalacije. 

Kineske podmornice sa nuklearnim projektilima predstavljaju druge rizike. Pod svojom politikom „ne napadati prva“, Kina je jasno objavila da će svaki napad na njene strateške nuklearne snage poslužiti kao opravdanje za nuklearnu odmazdu, što će učiniti malo verovatnim američki napad protiv pomenutih podmornica sa nuklearnim projektilima. Stoga, u početnim fazama krize Peking će verovatno smatrati da bezbedno može da pošalje svoje nuklearne podmornice u udaljene dublje vode, gde će biti pozicionirane da izvrše naređenje o lansiranju. Takav razmeštaj u dubokim vodama će doneti nove opasnosti. Jedna je mogućnost da američke mornaričke snage mogu greškom zameniti kinesku podmornicu sa nuklearnim projektilima za konvencionalnu napadačku i da je potope, što bi izazvalo kinesku nuklearnu odmazdu. Druga opasnost je da kineska podmornica sa nuklearnim projektilima eskalira konflikt bez eksplicitnog naređenja iz Pekinga, usled ograničenih komunikacija kakve podmornice održavaju sa kopnom kako bi izbegle otkrivanje.  

Kontrola rizika

Šanse za američko-kinesku krizu u bliskoj budućnosti su niske, ali one nisu zanemarljive i one su samim tim što nose rizik od eskalacije konflikta zabrinjavajuće. Najvažniji koraci koje Peking i Vašington mogu preduzeti su oni koji mogu pomoći da se spreči nastanak krize na prvom mestu. S obzirom da će nejasnoće oko opsega vitalnih interesa obe strane biti okidač za takve krize, dve zemlje treba da prodube političke i vojne razmene koje se blisko fokusiraju na ovaj problem. Čak iako ne mogu da postignu potpuno razumevanje, diskusija bi pomogla da se privuče pažnja na ono što svaka strana veruje da predstavlja najveće rizike.

Iako će biti teško eliminisati mogućnost od američko-kineskih konfrontacija obe strane mogu učiniti više kako bi locirale izvore potencijalne nestabilnosti i da unaprede svoju mogućnost da se nose sa rizikom s kojim će se suočiti tokom krize. Lideri u Vašingtonu bi mogli da podele svoje bogato iskustvo u kontroli kriza sa svojim kineskim kolegama, naglašavajući značaj političke koordinacije. Osim toga, Sjedinjene Države bi mogle da ukažu za potrebom da Kina koristi postojeću vruću liniju radi brze, direktne komunikacije između vrhovnih lidera zemalja tokom krize.

Kina i Sjedinjene Države bi trebalo takođe da prodube svoje trenutno skromne vojne razmene informacija. Bez otkrivanja suštinskih tajni, porasta međusobnog znanja o vojnim sistemima i vežbama će smanjiti rizik od nepažljive eskalacije tokom sučeljavanja. Obe strane bi bile mudre ukoliko bi ubrzale poznanstvo sa komandujućim oficirima obe zemlje, koje bi u slučaju krize, uspostavilo malo poverenja koje bi pomoglo ukoliko bi politički lideri želeli da konflikt eskalira.   

Prinuditi Peking i Vašington da se pozabave sa teškim zadatkom ograničenja buduće krize neće biti lako. Na kraju, možda će biti potrebno iskustvo koje je doneo život pod strašnim okolnostima nuklearnog rata koje je obeležilo rani hladni rat. Ali do toga ne bi trebalo da dođe.

Ejveri Goldštajn je Dejvid M. Knot profesor globalne politike i međunarodnih odnosa i direktor Centra za studije o savremenoj Kini na Univerzitetu Pensilvanija. Ovaj esej je adaptiran iz njegovog teksta „ Najpre prve stvari: prisutna opasnost od nestabilnosti krize u američko-kineskim odnosima“, Međunarodna bezbednost, proleće 2013.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić