Dajte šansu miru

(The National Interest, 15.3.2010)

Da li se to američki zvaničnici plaše mira? Barak Obama, nazovi mirovni kandidat iz 2008. godine, čak je proširio rat u Avganistanu, i odbija da isključi napad na Iran kao opciju. A protivnik predsednika Obame, DŽon Mekejn, tokom kampanje veselo je pripovedao o bombardovanju drugopomenute zemlje.

Što je najgore, predsednik DŽordž V. Buš i njegovi najviše rangirani saradnici, razmatrali su napad na Rusiju, ljutog hladnoratovskog neprijatelja, u ime zaštite Gruzije.

Ukratko, Bušova administracija je ozbiljno razmatrala da započne Treći svetski rat.

Jedno je kad SAD, skupa sa čitavim NATO-m, nasrnu da prebiju nesrećnu Srbiju. Nije čak ni mnogo velika stvar krenuti svom silom na oronulu Huseinovu diktaturu u Iraku, mada se okupacija ispostavila čupavom. Obaška, Amerikanci jedva da su primetili da su snage SAD izvršile invaziju na sitne zemlje kao što su Grenada, Haiti i Panama.

Ali otpočeti rat sa nuklearnom silom koja se nalazi uz granice gorepomenute [Gruzije], region za koji Rusiju vezuje istorijski interes? A to uraditi da bi se odbranio narod koji nema nikakav ugovorni odnos sa Amerikom, niti je ikada smatran nekim bezbednosnim zalogom SAD, a uz to koji je sam započeo neprijateljstva? Nema sumnje da bi ovakva politika, ako ne i sami njeni kreatori, bila prosto umobolna.

Međutim, kako izveštava Politico u svom tekstu povodom nove knjige Rona Asmusa, Mali rat koji je potresao svet (The Little War That Shook the World), visoki zvaničnici u Bušovoj Beloj kući su ozbiljno razmatrali upravo takvu politiku. Stvar je išla do predsednika, potpredsednika, i drugih „glavešina“ ili vodećih zvaničnika u kabinetu predsednika, uz predloge za „hirurške napade“ protiv Kremlja, uključujući i napad na tunel Roki od ruske Severne Osetije do Južne Osetije, koja se secesijom odvojila od Gruzije. Da li su kreatori američke politike ludi?

Kao prvo, Moskva ne predstavlja pretnju Americi. Nema sumnje da je Putinova Rusija krenula vrlo neprijatnim autokratskim putem. Ali ona je sila na zalasku, sa oslabljenom vojskom i sve manjim brojem stanovnika. Vašington se nekada bojao dobro opremljene sovjetske armije. Danas Moskva kupuje brodove od Francuske.

Rusiju čak ne možemo kriviti ni za rat u Gruziji. Putinova vlada je možda isprovocirala sukob sa Gruzijom, ali ona nije prisilila Sakašvilijevu vladu da ispali prvi metak. Rat u stvari vrlo podseća na invaziju Paname koju je sproveo predsednik DŽordž Buš stariji: jedan sumnjiv poduhvat na koji lakoumno poziva neodgovorni lokalni vođa.

Čak i da pretpostavimo otvorenu agresiju, Gruzija, kao granična država, a nekada deo Carske Rusije kao i Sovjetskog Saveza, predstavlja poseban geopolitički interes za Moskvu. Baltičke države nisu tako očigledne mete silovite pažnje Rusije.

Štaviše, rusko-gruzijski rat je u principu iscrpeo ruski potencijal za napad. Moskva i dalje zadržava nuklearni arsenal jedne supersile, ali malo toga još pride. Danas Kremlj jedva da može da maltretira Tbilisi. Čak je i Ukrajina veliki zalogaj. Evropska Unija ima triput više stanovnika i 10 puta veći BNP od Rusije.

SAD imaju jednu još veću prednost. Moskva neće odabrati rat sa Amerikom. Zašto bi Vašington odabrao rat s Rusijom?

Pod dva, i sama pretnja ratom od strane Bušove administracije teško da bi mogla da odvrati Rusiju od delanja. Neki zagovornici rata tvrde da se nuđenjem članstva u Akcionom planu Tbilisiju, na samitu NATO u aprilu 2008. godine, moglo da odgovori Moskvu od napada na Gruziju. U stvari, Kremlj teško da bi pretnju shvatio ozbiljno, s obzirom da Rusija razume koliko bi teško bilo za saveznike (čak i da su radi tome) da zaštite Gruziju. A one nacije koje imaju najveći interes da zaštite Gruziju, a nalaze se u istočnoj Evropi, najmanje su sposobne da išta učine za nju.

Štaviše, da je Rusija smatrala da će NATO postupiti u sladu sa svojim Članom 5 i obećanjem da će podržati Gruziju, Putinova vlada bi imala i veću motivaciju da preduzme neke korake pre nego što Gruzija uđe u savez. Bolje je promeniti situaciju na terenu pre nego što se Zapad i pravno obaveže da će braniti Sakašvilijevu vladu.

Treće, Gruziju nije bilo lako braniti. Logistika koja bi morala da podupre bilo kakve ekspedicijske snage bila bi vrlo teška, a vazdušni desant i/ili raketni napadi bi dramatično eskalirali sukob sa Rusijom.

Štaviše, SAD bi onda u principu morale delovati same. Zapadni Evropljani nisu spremni da se sukobe sa Moskvom oko Gruzije. Istočni Evropljani bi možda i bili spremniji da započnu Treći svetski rat, ali samo ukoliko bi ga vodili Amerikanci i zapadni Evropljani. Zamislite sada na koji način bismo Amerikancima kod kuće objasnili zašto njihovi zemljaci moraju da poginu u pucnjavi na Ruse.

Konačno, kao što se čini da je i sama Bušova administracija konačno zaključila nakon mučne debate, po pitanju Gruzije ne postoji nikakav ulog koji bi uopšte mogao da opravda rat sa Rusijom. SAD su se izvukle iz Hladnog rata sa minimalnim brojem povređenih koji su se ticali Moskve. Bilo je brutalnih sukoba u Koreji i Vijetnamu. Bilo je straha od rata koji se odnosio i na Kubu. Bilo je povremenih incidenata. Ali dve nuklearne sile nikad nisu inicirale Treći svetski rat. Hvala bogu, do toga nije došlo ni avgusta 2008. godine.

Trebalo je da to bude laka odluka za Vašington. Činjenica da ipak nije bila navodi nas na to koliko su kreatori politike SAD bili zaslepljeni doskorašnjom geopolitičkom dominacijom Amerike. Kao prvo, naravno, Vašington je uveren da je uvek u pravu – bilo kakvo strano suprotstavljanje samo ukazuje na potpunu moralnu nakaznost, ako ne i na apsolutno zlo.

Štaviše, mnogi američki zvaničnici i analitičari kako se čini pretpostavljaju da se nijedna druga zemlja neće ni usuditi da ospori neki stav ili potez Amerike samo ako su kreatori američke politike prosto pokazali dovoljnu ’volju’. U malo verovatnom slučaju da je ta druga nacija dovoljno budalasta da se usprotivi, Vašington će brzo i efikasno nametnuti svoju volju.

Avaj, nijedna od ovih pretpostavki nije istinita. Ne treba isključiti da patriote iz drugih zemalja mogu doći do zaključaka koji se razlikuju od onih koje donose kreatori američke politike. Na primer, ne postoji nikakav suštinski i po sebi ispravan odgovor po pitanju nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije. Kao što je teško Vašingtonu dati bilo kakve zasluge sem orden za arogantno licemerstvo u slučaju zahtevanja nezavisnosti za Kosovo, a istovremeno zahtevane pokornosti za dve gruzijske pokrajine sa secesionističkim težnjama.

Slično tome, iskustvo nas uči sumnji u činjenicu da su samo Amerikanci ti koji veruju u svoj stav i spremni su da ga brane. „Popuštanje u odnosima“ je ružna reč u Vašingtonu. Zvaničnici u Moskvi, Pekingu, Pjongjangu ili bilo gde drugde, nisu nimalo naklonjeniji tom konceptu. Sve su šanse da će pokušaji Vašingtona da nametne svoju volju izazvati otpor, baš kao što su i pokušaji drugih naroda u prošlosti da nametnu svoju volju Americi takođe izazivali otpor.

Konačno, ako se već ispostavilo da je Irak daleko od ’mačijeg kašlja’, zamislite samo kako bi izgledao rat sa Rusijom ili nekim drugim državama. Rusija bi izgubila konvencionalno nadmetanje, ali bi mogla da se osloni na svoje nuklearno naoružanje.

Kina takođe daleko zaostaje za SAD po pitanju vojne moći, ali je u procesu razvijanja moćnih snaga odvraćanja koje mogu da potope nosače aviona, unište satelite, blokiraju nuklearne pretnje i preduzmu asimetrični rat. Bila bi luda smelost i arogancija pretpostaviti da će se građani Zhongnanhaija povući u slučaju sukoba sa SAD. Čak i Severna Koreja poseduje sredstva kojima bi mogla da napravi pustoš na Jugu, ako ne i da dobije rat. Nijedan američki predsednik se ne usuđuje ni da pomisli da bi „voljeni vođa“ Kim DŽong-il popustio pod pritiskom.

Zaista, istorija nas uči da relativna vojna dominacija Amerike nije ništa do istorijski intermeco. Većina ratova vrlo brzo poprimi sasvim drugačiji tok od onog koji se očekivao od strane onih koji su ga započeli. Mnogi sukobi se šire na nepredvidljiv način. Taktičke operacije retko teku po planu. Mnogi sukobi, od građanskih preko gerilskih do konvencionalnih, ispostave se daleko gorim nego što se očekivalo. Uopšteno gledano, Vašington je do sada imao sreću sa tajmingom i sa protivnicima. Ali ovo bi vrlo lako moglo da se promeni.

Sve ovo je dovoljan razlog da rat bude poslednje a nikako prvo ishodište. Dodajmo tome još i ljudsku i finansijsku cenu. Sama pomisao da bi Vašington rizikovao mogući nuklearni rat e da bi zaštitio Gruziju nakon što je ona sama inicirala rat po pitanju osporavanja teritorijalnih pretenzija, je naprosto ludost.

Vreme je da se spoljna politika SAD promeni. Rat je ponekad neminovan. Ali samo kao izuzetak. Vašington je pretvorio rat u pitanje izbora, u još jednu spoljno-političku opciju.

Ali ratni promiskuitet je mač sa dve oštrice, što se moglo videti u izvanrednoj spremnosti Bušove administracije da razmatra rat sa Rusijom po pitanju Gruzije. Sledeći put se može desiti da ne prevlada zdrav razum, a cena toga bi mogla da bude neizmerna.

Dag Bendou je stariji istraživač na Kejto Institutu. Bivši asistent predsednika Regana, autor nekoliko knjiga, uključujući i Inostrane ludorije: Novo globalno carstvo Amerike (Foreign Folies: America’s New Global Empire).

(Prevod: Vasilije D. Mišković)