Dalje ruke od Balkana

(The National Interest, 9.7.2010)

Kosovo ne treba da bude spoljnopolitički prioritet Vašingtona. E. Vejn Meri reaguje na predloge Abramovica i Hupera.

Gospoda Abramovic i Huper su vrlo dobro prikazali stanje na Kosovu za čitaoce kojima bi moglo biti oprošteno što godinama nisu ni pomislili na to mesto. Predstojeće savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde će ubaciti "kosovsko pitanje" na stranice zapadne štampe na dan ili dva, ali je malo Amerikanaca koji će to pitanje smatrati od čak i tercijarnog značaja. I dok Vašington polako okreće leđa Balkanu, valjalo bi razmotriti neke lekcije za naše ciljeve u južnoj Aziji kao i za razumevanje zbivanja na Kavkazu.

U svim ovim zonama sukoba, fragmentacija je suštinska opasnost za bilo koju vrstu efikasne uprave (bez obzira da li je pluralistička i predstavnička ili ne). Politika SAD je do sada imala tendenciju da u ovim državama razglavi bilo kakvu postojeću političku i socijalnu koheziju i da onda žali nad fragmentacijom istih. SAD je vodila rat protiv Srbije i sponzorisala nezavisno Kosovo u velikoj meri da bi kaznila Beograd za njegove stvarne ili izmišljene grehe, a ne zato što je Kosovu jemčila status državnosti. Klintonova administracija satanizovala je Slobodana Miloševića (a kako smo kasnije videli i njegovog iračkog pandana) i želela je da ga oslabi fragmentiranjem države kojom je vladao. Kosovo je bilo dovoljno loše (srpska uprava nad kosovskim Albancima svakako je izgubila svaki legitimitet), ali šta je s našim kratkovidim pokroviteljstvom nezavisnosti Crne Gore? Na koji način je to evropski sistem država profitirao deleći Srbiju, i to ne jednom već dva puta?

A sada nam govore kako će bilo kakva podela Kosova u korist većinskog srpskog stanovništva na severu, morati da bude izvedena tako da zadovolji maksimum zahteva vlade u Prištini, za koju se takođe priznaje da je leglo korupcije. Tokom poslednje decenije su Srbi bili ti koji su pokazali sposobnost za reforme, uprkos stavovima vašingtonskih srbofoba, a danas je Srbija regionalna država sa najviše kvalifikacija da nečim vrednim doprinese zajedničkom stolu Evrope.

Sjedinjene Države se udaljavaju sa Balkana, i to sa pravom. Nažalost, očigledna ljubav koju za SAD gaje kosovski Albanci velika je greška, zato što će Vašington moći da usmeri vrlo malo pažnje i još manje resursa za Kosovo, Bosnu ili Makedoniju, dok su mu na dnevnom redu ratovi u Iraku i Avganistanu. Dati prioritet Kosovu? Nemojte me zasmejavati.

Dakle, glavobolja ostaje Evropi, kako je oduvek i trebalo da bude. Da li su institucije EU dorasle tom zadatku? Možda i nisu, ali niko drugi nije spreman da to učini za njih. Zadaci su brojni, ali svi potiču iz fragmentacije bivše Jugoslavije 1990-tih. Do sada, Brisel nije bio u stanju ni da omogući Makedoniji upotrebu njenog odgovarajućeg imena. Takav ishod bi mogao da sruši grčku vladu, tako da ne očekujte previše popuštanja od strane Atine.

Može li podela Kosova da podstakne slične etničke podele u Makedoniji? Nema sumnje, ali opet ostaje pitanje zašto je Evropi bolje sa dve albanske države na mapi, a ne sa jednom. Prekrajanje političke granice bivše Jugoslavije verovatno nije gotovo, ali politika treba da ima za cilj da te granice budu od sve manjeg značaja.

Na kraju, zavaravanje američkih zvaničnika da naše pokroviteljstvo nezavisnosti Kosova nije kreiralo presedan za separatizam na drugim mestima je puka koještarija. Rusko priznavanje Abhazije i Južne Osetije, nakon rata iz avgusta 2008. je greška, ali za Abhaze i Osetine ništa manje nije moguće da se vrate pod vlast Gruzije nego što je to za kosovske Albance pod vlast Beograda. Abhazija, naposletku, ima mnogo više opravdanja da bude nezavisna država nego što to imaju Crna Gora ili Kosovo. I na Kavkazu i na Balkanu, ratovi imaju posledice, a mir je po pravilu privremen. Te igre nikada se ne završavaju.

E. Wayne Merry je službovao u Stejt departmentu i Pentagonu, sada je viši saradnik u američkom Savetu za spoljnu politiku u Vašingtonu.

(Prevod: Vasilije D. Mišković)