Dobri momci loše prolaze

(Beograd, 5.10.2010)

Na dan 5. oktobra 2000. godine redovna procedura u vezi sa predsedničkim izborima u SR Jugoslaviji burno je prekinuta takozvanom „demokratskom revolucijom", kako su je zapadni mediji okarakterisali, izvedenom protiv „diktatora" predsednika Slobodana Miloševića. U stvari, „diktator" se upravo spremao da uđe u drugi krug predsedničkih izbora, sa verovatnoćom da će ih izgubiti od glavnog opozicionog kandidata Vojislava Koštunice. Umesto da podrže demokratsku izbornu proceduru, SAD su instruirale i podsticale aktiviste da izađu na ulice, i izbornu proceduru zamene televizijskim spektaklom narodne pobune. Najverovatnije je da su predstavu priredili isti scenaristi po ugledu na isto tako scenski režiran spektakl rušenja bračnog para Čaušesku u Rumuniji na Božić 1989. godine. Taj spektakl se završio njihovim ubistvom posle presude donete pred prekim sudom nakon jednog od najkraćih nameštenih suđenja u istoriji. Za svetsku javnost koja uglavnom i jeste neuka i neupućena, rušenje predsednika narodnom pobunom imalo je biti dokaz da je Milošević stvarno bio „diktator" kao Čaušesku. Poraz na izborima bi, naprotiv, ukazivao na suprotno.

Za razliku od Čaušeskua, Milošević je ubijan polako, indirektno i godinama. Ali 5. oktobar označava dan kad su se efektivne političke moći u Jugoslaviji dočepale strane velike sile, poglavito SAD. U konfuznim okolnostima proglašeni predsednik Koštunica bio je oslabljen od samog početka. Zapadni favorit Zoran Đinđić postavljen je za premijera, a par meseci kasnije prekršio je srpski ustav isporučivši Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine (ICTY) u Hagu – u kojem je održan jedan od najdužih nameštenih sudskih procesa u istoriji.

Samoproklamovani „demokratski" političari u Beogradu živeli su u iluziji da će isporukom Miloševića haškim vukovima osigurati naklonost „međunarodne zajednice". Međutim, ispostavilo se da to nije dovoljno i novi zahtevi nastavljaju da stižu i do današnjeg dana. Izručivanje Slobodana Miloševića, generala Nebojše Pavkovića, Sretena Lukića, Vladimira Lazarevića i Dragoljuba Ojdanića, admirala Miodraga Jokića, te Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja, između ostalih, nije ni na koji način doprinelo skidanju stigme sa Srbije. Ispostavilo se suprotno: saradnja sa Haškim tribunalom je na prvom mestu poslužila za potvrđivanje srpske kolektivne krivice. Napokon, ako sami Srbi svog lidera smatraju odgovornim za sve ratove u Jugoslaviji, ko bi drugi to osporavao? Nategnuta teorija o „udruženom zločinačkom poduhvatu" sa ciljem stvaranja „Velike Srbije" upotrebljena je da bi se svi aspekti uništenja Jugoslavije pripisali izmišljenoj srpskoj zaveri.

Na kraju se pokazalo da žrtveni jarac nije bio samo Milošević, već i sama Srbija. Srpska krivica za sve loše stvari koje su se desile na Balkanu bila je osnovna propagandna strategija opravdavanja NATO agresije 1999, a „demokratska" vlast je prećutnim potvrđivanjem te krivice potkopavala moralnu opravdanost srpskih zahteva u vezi sa Kosovom.

U junu 1999, u jeku bombardovanja i uništavanja mostova i fabrika, Milošević se predao pod pretnjom “tepih bombardovanja” koje bi uništilo celu Srbiju i dozvolio NATO-u da okupira Kosovo. Ali on je postavio određene uslove – koje su UN nadalje ignorisale.

Miloševićevi naslednici su se predali bezuslovno i pobegli iz daleko manje rizične bitke - bitke za informisanje međunarodnog javnog mnjenja o kompleksnoj istini u vezi sa Balkanom.

Ne samo „demokratski" lideri već i veliki deo Srba koji nisu razumeli zbog čega je NATO bombardovao njihovu zemlju, radije su se priklonili liniji koju zagovara NATO ne bi li se izvukli iz izolacije. Oni bi govorili kako je za sve što se desilo u Jugoslaviji kriv jedan čovek, Slobodan Milošević. “Ali mi nismo kao on, mi smo dobri. Otarasite ga se i sve će biti dobro.”

To nije uspelo upravo zato što je dijagnoza problema bila pogrešna.

Delovanjem složenog sticaja okolnosti, Jugoslavija je poslužila kao eksperimentalni poligon za američki projekat prekrajanja sveta. Jugoslavija je bila eksperimentalni poligon za primenu tvrde sile, bombardovanje, ali takođe i još više za meku silu: propagandu i manipulacije. Tehnike isprobavane u Jugoslaviji kasnije su primenjivane u drugim zemljama – konkretno, „obojene revolucije" koje su sve započele u Beogradu tog čuvenog 5. oktobra. 

Srbija je bila i nastavlja da bude žrtva istorijske nepravde i predmet klevete. Razumljivo je, možda i neminovno, to što Srbi pokušavaju da pobegnu iz nepodnošljive stvarnosti projektujući se u mističnu herojsku prošlost ili u mitsku idiličnu budućnost unutar Evropske unije. Ovo donekle može ukazivati na generacijski jaz, pri kom starija generacija priziva mitsku prošlost, dok mlađa anticipira mitsku budućnost.

Međutim, moj utisak je da su srpski prozapadni lideri veoma zbunjeni u vezi sa sadašnjošću. Pogađa me što su ti lideri, toliko privrženi Zapadu, u potpunosti omanuli u razumevanju Zapada. Ponekad mi se čini da ga srpska buržoazija identifikuje sa ljubaznijom, pitomijom Amerikom koja je možda postojala u prošlosti, ali danas sigurno više ne postoji. Čini se da oni veruju, sasvim iskreno, da će ukoliko budu ljubazni prema Zapadu i Zapad biti ljubazan prema njima. Ne znaju s kim imaju posla. Kao da nisu čuli za poznatu američku izreku „nice guys finish last" (doslovni prevod: fini momci poslednji stižu na cilj, prim.prev). Među ovim nemoralnim svetom biti ljubazan prosto znači da si luzer, i da mogu nekažnjeno da nastave da te varaju i šamaraju.

Sjedinjene države i njeni NATO sateliti angažovani su na novoj strategiji osvajanja sveta. Ona je na delu svuda, a ipak je skoro nevidljiva. Groteskno uvećana američka vojna mašina nastavlja potragu za “punim spektrom” vojne superiornosti, kako bi kontrolisala sve što se kreće zemljom i svemirom, sa blizu hiljadu prekomorskih vojnih baza širom sveta i moćnim programima za transformaciju nekadašnjih odbrambenih snaga drugih država u specijalizovane „kutije za alat", spremne za upotrebu u bilo kom ratu za koji se SAD odluči bilo gde u svetu. Sjedinjene države svakodnevno su angažovane u zajedničkim vojnim vežbama sa državama-klijentima na jednoj ili drugoj tački zemljine kugle. Biti američki saveznik podrazumeva nesposobnost za sopstvenu odbranu, uz istovremenu spremnost da se pomognu SAD u napadu na bilo koju zemlju.

I tako dobri momci na kraju loše prođu.

Stigmatizacija Srbije se nastavlja. Zapadni mediji ignorišu Srbiju, osim ako ima nešto negativno da se kaže. U Francuskoj, u mapama sa vremenskom prognozom koje pokazuje temperature u glavnim gradovima sveta, preskače se Srbija – nepostojeća zemlja. Jedini koji uspevaju da probiju tu barijeru su teniske zvezde – očigledno svet sporta ima sopstvenu autonomiju. Ali ne mogu svi u Srbiji biti teniske zvezde. Van teniskih terena, Srbija nastavlja da nosi stigmu „ekstremnog nacionalizma", „etničkog čišćenja", „najgoreg masakra u Evropi od Drugog svetskog rata", čak i „genocida".

Istrajnost te stigmatizacije iziskuje objašnjenje. Samo nekoliko godina posle završetka Drugog svetskog rata, Savezna Republika Nemačka je primljena u NATO i prepoznata kao jedan od saveznika Zapada. Za brzinu rehabilitovanja Nemačke postoje dva razloga koji se ne mogu primeniti na Srbiju. Na prvom mestu, Nemačka je bila moćna industrijska sila, jedna respektabilna ekonomska mašina čiji je oporavak bio od suštinske važnosti za ekonomiju pobedničkih Sjedinjenih država. Na drugom mestu, postojao je zajednički neprijatelj: Sovjetski Savez.

Neki Srbi su se očito nadali da bi faktor „zajedničkog neprijatelja" mogao pomoći u rehabilitovanju Srbije. Zajednički neprijatelj bi u ovom slučaju bio islam. Neki od poštovanja vrednih prijatelja Srbije gajili su takvu nadu prilično iskreno. Međutim, sa svim dužnim poštovanjem, ja moram da stavim primedbu na takav pristup.

Mora se imati u vidu uloga koja je dodeljena Srbima u ratnim igrama: da su rasni neprijatelji muslimanima. Taj stereotip se samo pojačava kad Srbi kažu nešto protiv muslimana. Amerikanci su igrali na kartu iskorišćavanja podrške muslimanima u Bosni i na Kosovu, u želji da se dodvore liderima u islamskom delu sveta. Bivši kongresmen Tom Lantoš, koji je bio i predsednik kongresnog Odbora za spoljnu politiku je 2007. u vezi sa nezavisnošću Kosova izjavio da „samo podseća uticajne vlade muslimanskog sveta (...) da SAD utabavaju put za stvaranje većinski muslimanske zemlje u samom srcu Evrope."

Ideja je da naspram mita o srpskom „genocidu" protiv Muslimana američki i izraelski ratovi protiv muslimana skoro da liče na humanitarno delovanje. Razumevanje događaja u kategorijama sukoba između hrišćanskog Zapada i muslimanskog sveta ide na ruku upravo onima koji su iskoristili Jugoslaviju kao svoju eksperimentalnu laboratoriju za dalja osvajanja. Ova teorija ne uspeva da objasni celovitu sliku. I ukazuje na pogrešnog neprijatelja. Nije muslimanski svet bio taj koji je uništio Jugoslaviju, to je učinio NATO. Nije muslimanski svet otcepio Kosovo od Srbije, niti je to mogao da učini – i to je učinio NATO.

U nešto ličnijem tonu, moram reći da sam prilikom posete Alžiru i Libiji sretala intelektualce čije su simpatije bile uz nekadašnju Jugoslaviju i Srbiju. Tako je i sa Turskom, što može biti još čudnije.

U kontekstu NATO projekta osvajanja sveta, izbori koje je napravila Srbija imaju širi značaj nego što se može zapaziti na prvi pogled. Tek kad je Srbija okrenula leđa ostatku sveta u svojoj prostodušnoj želji da se dodvori NATO sili koja joj je otela Kosovo, pokazalo se da se agresija isplatila.

Srbija neće biti tretirana kao ravnopravna sve dok ne uzvrati na polju propagande. Sve dotle dok nacija bude stigmatizovana kao „genocidna", ona ne može zahtevati Kosovo niti bilo šta drugo. Izopšteni narod, parija, može samo da moljaka na kolenima.

Šekspir je o tome pisao,

„Onaj ko ukrade moj novčanik, ukrao je smeće, (...) Ali onaj ko mi ukrade dobar glas, oteće ono što ga neće obogatiti, a od mene će napraviti pravog siromaha."

Dozvolite da kažem da je gubitak Kosova, ma kako bio brutalan i nepravedan, minoran u poređenju sa gubitkom dobrog glasa o Srbiji i njenog obraza. Srpski lideri su postavili pogrešne prioritete baveći se besplodnim pokušajima da povrate Kosovo, umesto da u prvi plan stave ponovnu izgradnju izgubljenog ugleda Srbije.

Srbija nema vojnu snagu da preotme Kosovo od NATO. Ona ne može uspešno da se bori u areni tvrde sile. Ali ona može bar da pokuša da se bori na bojištu reči, slika, ideja.

Apsolutno pristrasna suđenja u Hagu koncipirana su da bi opravdala NATO agresiju ustanovljavanjem srpske krivice. Ipak, ni dugim suđenjem Miloševiću, ni tekućim beskrajnim suđenjem Vojislavu Šešelju, nisu uspeli u tome. U svakom slučaju, to je skriveno od svetskog javnog mnjenja. Stvarne greške tih političara su beznačajne u poređenju sa implikacijama njihove demonizacije. Srpske patriote trebalo bi da iskoriste svedočanstva na tom sudu kako bi se utvrdila istina i povratila čast Srbije. Oni treba da vrše istraživanja, pišu knjige, snimaju filmove, govore svetu. I ne samo svetu, čak i više napora treba usmeriti prema mlađim generacijama Srba kojima treba omogućiti da shvate tragediju - ne da oplakuju, niti da traže osvetu, već da znaju istinu i žive u slobodi, nezavisnosti i dostojanstvu. Samo istina vas može osloboditi.[1]

Tekst Dajane DŽonston “Nice Guys Finish Last” napisan za međunarodnu konferenciju „Peti oktobar - deset godina kasnije", održan 5. oktobra 2010. godine u beogradskom Centru „Sava"

(Prevod: Vasilije D. Mišković)

[1] Dajana DŽonston parafrazira Isusovu reč: “I upoznaćete istinu i istina će vas osloboditi” Jovan 8:32 (prim.prev.)