Savremeni svet | |||
Država u potrazi za nacijom |
sreda, 06. novembar 2013. | |
Sekularni praznici u Rusiji, osim Nove godine i Dana pobede, više razdvajaju nego što ujedinjuju. Ironija je da je 4. novembar, prozvan Danom nacionalnog jedinstva, verovatno kontroverzniji od bilo kog drugog. Za komuniste i njihove simpatizere, on uzurpira mesto koje je decenijama držao 7. novembar, godišnjica Oktobarske revolucije. Za liberale, on obeležava drevnu pobedu nad evropskim susedom Poljskom i slavi čuvenu pravoslavnu ikonu: odbojnu kombinaciju nacionalizma i konzervativizma. Politički, 4. novembar je najpoznatiji po godišnjim „ruskim marševima“ koje organizuju nacionalistički pokreti u zemlji. Danas je u Rusiji prisutan jasan porast radikalnog nacionalizma i ksenofobije unutar njenog etnički većinskog stanovništva. Pobuna protiv novih imigranata sa Severnog Kavkaza i iz Srednje Azije je reakcija na odsustvo jasne imigracione i integrativne politike vlade, te uporno opstajanje korupcije među zvaničnicima u ovoj oblasti. Fascinantno je da vlasti zasad uspevaju da upotrebe narodne proteste protiv njihovih grešaka i nedela u sopstvenu korist. No, teško da mogu da izbegnu da čuju poruku: ukoliko postimperijalna Rusija ne pronađe način da se prilagodi obilju raznolikih etničkih i verskih grupa, neće moći da opstane u svojim sadašnjim granicama. Narugavši se neuspehu evropskog multikulturalizma, Kremlj se sada muči da napravi rusku verziju istog. Novi ruski obrazovni standardi izbegavaju staru mantru o „tatarsko-mongolskom jarmu“ i umesto toga govore o „sistemu zavisnosti ruskih kneževina u odnosu na Zlatnu hordu“. Ruski nacionalni TV programi emituju sadržaje posvećene muslimanskim festivalima. Kulturni poslenici sugerišu ugledanje na holivudske i američke televizijske serije u njihovom pažljivom tretiranju osetljivih rasnih i etničkih pitanja. U isto vreme Rusija, željna bezviznog režima sa EU, javno razmatra uvođenje viza za posetioce iz Srednje Azije. Problem s ovim naporom Kremlja da izgradi naciju je u tome što se nacija ne može izgraditi odozgo. Mogu se razviti nove politike, nametnuti moderni standardi, proveravati poreklo posetilaca, ali dogod ljudi u Rusiji ne počnu da tretiraju državu kao svoju sopstvenu, Rusija će biti država, ali ne i nacija. U neposrednom postkomunističkom periodu pojedinačne strategije su obezbeđivale opstanak i više od toga, ali oni koji su preživeli i prosperirali sada shvataju da njihov pohabani individualizam više nije dovoljan. Da bi stvorili bolje okruženje za sebe, moraju da dopru do svojih suseda, kolega, naposletku i do svojih sunarodnika. Ujedinjavanje neće biti lako. Radikali svih vrsta će ceniti svoje ideološko čistunstvo i odbijati da pruže ruku. Međutim, umerenije snage u konzervativnom, socijalističkom i liberalnom taboru moraju da se uključe u diskusiju u toku o budućnosti Rusije i njihovoj ulozi u njoj. Ovo ne bi trebalo da bude okrugli sto između „civilnog društva“ i „vlasti“: prekasno je i ujedno prerano za ovo. Pre bi ovo trebalo da bude dijalog unutar civilnog društva o onome što, posle svega, ujedinjuje Ruse danas – uprkos svim njihovim razlikama. Svi bi morali da se odreknu nečega važnog. Socijalisti bi morali da prihvate socijalne i ekonomske promene koje su se zbile nakon 1990, konzervativci da otvore i olabave autoritarni „ruski sistem“, a liberali da prigrle rusku državu u kojoj bi dobili svoje mesto. Izvorni 4. novembar, vekovima unazad, bio je povezan sa širokim narodnim pokretom predvođenim aristokratijom, finansiranim od strane trgovaca i inspirisanim od strane patriotskog sveštenstva. Ovo je rezultiralo ne samo oslobođenjem Moskve i izborom novog cara iz dinastije Romanova, već i stvaranjem političkog sistema koji je sadržao elemente narodnog predstavljanja. Ovo nije potrajalo, te je naposletku utrlo put sve autoritarnijoj vladavini. Jednu lekciju treba naučiti iz ruske istorije: ukoliko autoritarnu vladavinu ne ukine osvešćena nacija, naslediće je druga vrsta autoritarizma – ili haos, što je obično još gore. Autor je direktor Karnegi centra u Moskvi. |