Dvostruki aršini Vašingtona

(National Interest, 18.9.2012)

Reakcije Vašingtona na porast antirežimskih pokreta u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku bile su vrlo različite. Američki lideri se uopšte nisu ustezali da podrže takozvane pro-demokratske pokrete u državama koje su protivnice SAD.  Kako Obamina vlada, tako i Kongres su objavili oštre osude diktatorskih režima u Iranu, Libiji i Siriji zbog gušenja demokratskih težnji sopstvenih naroda, kao i zbog zverskog sprečavanja mirnih (a mnogih baš i ne tako mirnih) demonstracija. U slučaju Libije, Amerika i njeni NATO saveznici otišli su dalje od samih reči podrške pobunjenicima  i prešli na vazdušne udare i pružanje sve neophodne pomoći kako bi pomogli zbacivanje vlasti Moamera el-Gadafija. Takav tok događanja izgleda sve verovatniji i prema režimu Bašara al-Asada u Siriji.

S druge strane, reagovanje SAD na pokrete koji su upereni protiv onih diktatura koje su prijateljske prema Americi bilo je potpuno drugačije. Vašington se nećkao i oklevao da povuče podršku svojim štićenicima npr. u Tunisu, Jemenu i Egiptu. Slično oklevanje se zapaža i u odnosu na tinjajući konflikt u Bahreinu. Sada se gomilaju optužbe na račun američke hipokrizije – jer Amerika pruža podršku vladarskom domu, koji je sunitski, a ovaj sve više jača progon političkih protivnika, koji su većinom šiiti. Bahreinska vlada se sve ubrzanije pretvara u veliku nelagodnost Americi, pa i moguću geopolitičku glavobolju – a to nije ni malo beznačajno, jer Bahrein je domicilna luka američkoj Petoj floti.

Bahrein je perfektni pion u sunitsko-šiitskoj utakmici za dominaciju na Srednjem Istoku. Sunitska vladarska kuća te male ostrvske države u Persijskom zalivu vlada nad skoro 70% šiita – a oštra diskriminacija šiita se uočava u skoro svakoj oblasti života. Teheran otvoreno podržava bahreinske šiite, dok je [sunitska] Saudijska Arabija najvažniji pokrovitelj kralja Bahreina Hamada bin Ise al Kalife.

Kada su u bahreinskoj prestonici, Manami, početkom 2011. izbile snažne antirežimske demonstracije, vladine snage bezbednosti su na to odgovorile rafalima bojeve municije, ubivši nekoliko desetina demnostranata. Uprkos tom gušenju demonstracija, pobunjenici bi verovatno zbacili bahreinsku monarhiju da u martu 2011. nije došlo do intervencije 2.000 vojnika iz Saudijske Arabije i njenih zalivskih saveznika.

Mlaka reakcija Obamine vlade bila je sušta suprotnost njenim otrovnim i vatrenim osudama sličnih udara na demonstrante u Siriji i Libiji. Broj poginulih u prvim bahreinskim demonstracijama, kao i tokom sledećih meseci je bio relativno skroman: procenjuje se da ih je bilo između 60 i 100. Ali, stanovništvo Bahreina je vrlo malo – nekih 1.235.000 ljudi. Ako se broj poginulih meri prema broju stanovnika – onda ih je u Bahreinu možda bilo i više nego u ostalim državama Srednjeg Istoka. Štaviše, taj broj mrtvih i nije jedino merilo brutalnosti bahreinske monarhije. Bahreinske snage bezbednosti su pohapsile stotine protivnika režima, uključujući i domaće i strane novinare koji su se usudili da objave izveštaje sa kritikom vlade. Amnesti internešenel i druge organizacije za ljudska prava su zabeležile i brojne slučajeve mučenja.

Uprkos tome, reakcija Vašingtona na represiju u Bahreinu, pa čak i na vojnu intervenciju pod vođstvom Saudijske Arabije, bila je izuzetno blaga. Umesto toga, Stejt department je kao nešto “zabrinjavajuće“ kritikovao intervenciju “suseda“ kraljevine (pod kojom se, očigledno, podrazumevaju kako Iran, tako i Saudijska Arabija), uz upozorenje svim činiocima u regionu da “ne ubacuju sopstvene planove“ u sukobe između bahreinske monarhije i njenih protivnika. Takvo američko izjednačavanje odnosi se i na borbe u unutrašnjosti Bahreina. Uz upozoravanje monarhiji da siloviti nastup snaga bezbednosti nije pravi odgovor na zahteve za političke i ekonomske reforme, Stejt department je prekorio i upozorio opoziciju: „Ne smete koristiti silu. Treba da se vratite za pregovarački sto.“

Takav stav moralnog izjednačavanja je bio u oštroj suprotnosti sa držanjem SAD prema nemirima u Iranu, Siriji i Libiji. U maju 2012. su ti dvostruki aršini postali još očigledniji, kada je Vašington – uprkos dobijenim pouzdanim izveštajima o samovoljnim hapšenjima i mučenjima protivnika režima – najavio obnavljanje prodaje oružja vladi Bahreina. Majkl Hejvort (Michael Hayworth), predstavnik Amnesti internešenela kaže: „Tvrdnja SAD da se u Bahreinu pokušavaju reforme su uvreda bahreinskim aktivistima koji nastavljaju da vape i krvare za ljudska prava.“

Ubrzo se pokazalo da su neosnovane sve nade koje su zvaničnici Obamine vlade možda imali da će bahreinska monarhija postati bar nešto umerenija u ponašanju prema protivnicima režima. U septembru je bahreinski sud potvrdio zatvorske presude trinaestorici istaknutih vođa opozicije (od kojih su sedmorica osuđena na doživotni zatvor), koje je prethodno, u junu 2011, izrekao jedan specijalni i totalno neobjektivni tribunal.

Ova neprekidna represija i brutalnost bahreinske vlade stavlja Vašington u vrlo neugodan položaj. Očigledno je da američko rukovodstvo pridaje najveći značaj tome da se očuva glavna luka američke Pete flote. Analitičar Majkl Rubin (Michael Rubin), koji je “rođeni jastreb“[1], to otvoreno priznaje: „Domaćin američke Pete flote, Bahrein, jeste kamen-temeljac američke regionalne strategije. Obamina vlada je u pravu što je zabrinuta da bi zbacivanje bahreinske monarhije dovelo do izgona interesa SAD iz te male ostrvske države.“ Osim toga, američke vođe su i sigurno sumnjičave zbog podrške Irana bahreinskim antirežimskim frakcijama i zabrinute oko toga da bi promena režima u Bahreinu mogla da ojača moć i uticaj Teherana.

Pa ipak, neprikriveni dvostruki aršini Vašingtona su opterećeni i povelikim rizikom. Ne samo da je njegova hipokrizija zapažena – i koristi se [u propagandne svrhe] – u šiitskom Iranu, nego i u Iraku koji je većinski šiitski, kao i među šiitskim stanovništvom Sirije i Libana. A – ne bi bilo zgoreg i upitati se i o reakciji u šiitskoj manjini Saudijske Arabije.

Stalna američka podrška bahreinskoj monarhiji donosi sa sobom Americi dve vrste rizika. Jedan aspekt je da njeni upadljivi dvostruki aršini samo jačaju cinične poglede stanovnika Srednjeg Istoka i onih koji su još dalje od njega – da Amerika štiti i zastupa demokratiju i slobode čoveka jedino onda kada to odgovara opipljivijim interesima Vašingtona.

Druga opasnost je da Amerika tako postaje sve dublje upletena u prastari sukob šiitske i sunitske grane islama. Mešanje Vašingtona u probleme u Siriji izaziva slične zabrinutosti – a potencijal da situacija u Siriji i Bahreinu dovedu do ozbiljne štete po Ameriku je vrlo visok.

Problem Bahreina neće iščeznuti sam od sebe. Vlada kralja Hamada, uz podršku svojih saudijskih zaštitnika izgleda odlučna da zadrži vlast bez obzira na stepen brutalnosti koji za to bude neophodan, dok šiitska većina postaje sve nemirnija i ogorčenija pod takvom autokratskom i diskriminatorskom vladavinom.

Bahreinska glavobolja Vašingtona se neće smanjiti – ona preti da se samo pogoršava.

Sa engleskog posrbio: Vasilije Kleftakis