Едуард Шеварднадзе (1928-2014) – одлазак старог лисца

Свет је напустио још један од политичара који су последњих деценија прошлог и првих година овог века имали запажену улогу на светској позорници. Заувек је отишао бивши совјетски високи руководилац, члан Политбироа КПСС и министар иностраних послова Совјетског Савеза, а затим и екс-председник Грузије Едуард Шеварднадзе. Умро је у 87. години у главном граду своје родне Грузије, Тбилисију, где је провео последње године свог нимало једноставног живота, испуњеног политичком делатношћу коју једни називају блиставом, а други поражавајућом. Нека историја оцени ко је у праву, кажу аналитичари у Москви. Али, у сваком случају, било да су у праву једни или други, он остаје историјска личност.

Рођен је у малом грузијском селу Маманти 25. јануара 1928. године. Политиком је почео да се бави у младости. Читавих десет година (1962-72) руководио је министарством унутрашњих послова Грузије. Од 1972. до 1985. био је први секретар ЦК Грузије, после чега је на предлог Горбачова постављен за министра иностраних послова Совјетског Савеза. Дао је оставку 1990. због ,,одступања Горбачова од демократских реформи’’, али се на тај положај, на веома кратко време (практично на мање од месец дана) вратио новембра 1991. Функција министра престала му је заједно са распадом Совјетског Савеза. Од 1995. до 2003. године био је председник Грузије када је срушен током ,,револуције ружа’’.

Као шеф совјетске дипломатије боравио је у званичној посети Југославији. Присећам се једног детаља. У то време, као дипломатски уредник Танјуга, извештавао сам о тој посети и разговорима. У паузи разговора са српским званичницима у Министарству иностраних послова, из сале излази тада заменик нашег министра иностраних послова Миливоје Максић и готово раздрагано саопштава: ,,Ово је друга песма. Совјети нам не држе лекције, него нас питају за мишљење и чак траже наше савете“. Максић је очигледно имао на уму дотадашњу праксу када су нам многи из круга ,,великих’’ држали лекције и давали ,,добронамерне савете’’.

Ово је детаљ који свакако не одсликава у потпуности лик Шеварднадзеа као политичара и министра, али може да упути на неке закључке.

Аналитичари у Москви кажу да су личност и судбина Шеварднадзеа толико разнолики да се не може рећи да ли је он Грузин или совјетски човек. Он сам је говорио: Мы сделаннные в СССР отајемо његови заувек. Шеварднадзе је ,,сделан’’ у Совјетском Савезу и по тој логици, требало би заувек да остане совјетски човек. Да ли је то и остао, питање је без чврстог одговора.

За совјетског грађанина, он је био десна рука првог и последњег председника Совјетског Савеза, Михаила Горбачова. Аналитичари у Москви констатују да је био министар иностраних послова у време слабљења Совјетског Савеза и на унутрашњем и на међународном плану. Тако слаб Совјетски Савез у својим последњим годинама настојао је да се спријатељи са светом, пружајући на сваком кораку уступке. То је подсећало, кажу аналитичари, на познату грузијску дарежљивост за богатом трпезом. У овом случају, та трпеза (совјетска држава) била је више него оскудна.

Док се он налазио на високим функцијама, СССР је извео војску из Авганистана, предао Сједињеним Америчким Државама добар ,,комад’’ совјетске територијалне воде у Беринговом мору, срушио Берлински зид, дозволио уједињење Немачке без иједног јединог обавезујућег услова. Чак и тада, крајем осамдесетих година прошлог века, на ту горбачовско- шеварднадзеовску дарежљивост совјетски грађани нису гледали благонаклоно. Током времена, репутација сувише попустљивог, дарежљивог човека није давала мира ни самом Шеварднадзеу. Познаваоци прилика кажу до последњег дана живота. Неки га упоређују са бившим руским министром иностраних послова Андрејом Козирјевим. Са тим поређењем се не бих сложио. Козирјев је намерно, плански и отворено радио против интереса Русије, што се за Шеварднадзеа не би могло рећи.

У једном од последњих интервјуа Едуард Амвросијевич говорио је да ,,није крив’’ набрајајући све за шта му се замера. Описивао је унутрашњу ситуацију. Говорио је да су одлуке које су донесене биле изнуђене, подсећајући на ситуацију коју сада многи заборављају. Али, указује да је за његово време хладни рат завршен. То сматра једном од својих највећих заслуга. Критичари пак кажу - да, хладни рат је завршен, то је заиста била велика ствар, али га је Совјетски Савез изгубио. То се не може сврстати у заслуге.

У Грузији су га звали лукави лисац, па стари лисац, па седи лисац због потпуно седе косе. Када је постао председник Грузије, покушавао је да балансира налазећи се на ивици понора. Изгубивши рат у Абхазији, настојао је да одржи добре односе и са Москвом и са Вашингтоном, добијајући финансијску помоћ и од једних и од других. Некако се одржавао да не потоне и када се у Грузији живело веома тешко, када су плате и пензије биле минималне, када је земља трговала само вином и металним отпадом јер су готово све фабрике ишле ,,под нож, у старо гвожђе’’ и када је електрична енергија повремено искључивана.

Крај његове политичке каријере дошао је, по сопственом признању, случајном грешком, за шта је од грађана затражио опроштај. Прихватио је младог политичара Михаила Сакашвилија за савезника, покушавајући да ,,култивише млађарију’’. Али, млади вук је убрзо надмудрио, победио старог лисца током ,,револуције ружа’’.

Шеварднадзе је чак и у условима кућног притвора остао доследан себи и политички веома утицајан. Његови интервјуи били су веома запажени, а обичне грађане интересовало је шта о овом или оном питању мисле грузијски патријарх Илија Други и бивши шеф државе Едуард Шеварднадзе. На крају, стари лисац политички је надживео Сакашвилија који се склонио у САД и тиме доказао да је ,,политички тешкаш’’, каквих је у свету остало веома мало.

Поводом смрти Шеварднадзеа, огласио се Михаил Горбачов рекавши да је то за њега тежак губитак. "Шеварднадзе је био мој пријатељ. Врло талентован, паметан, привржен својој земљи (СССР-у). Читаву ноћ смо шетали крај обале Црног мора, присећа се Горбачов. Рекао ми је: Михаил Сергејевич, све је труло, овако се више не може. Мора се нешто урадити.

Када сам му предложио да буде министар иностраних послова, рекао је: доста је један Грузин (мислећи на Стаљина). Узео сам га за министра и ни један једини пут се нисам покајао. Заједно смо донели одлуку о смањењу наоружања пошто је на то ишао огроман новац. Много је урадио на обнављању контаката са Вашингтоном, за његово време успостављени су односи са Кином. Између нас је било и спорова, али људи смо и то је сасвим нормално", каже у интервјуу Михаил Горбачов.

Руски новинар Алексеј Панкин каже да је Шеварднадзе био идол кога, када је отишао са овог света, нико није пожалио. Осликава га у веома негативном контексту. Присећа се ситуације од 21. августа 1991. током такозваног пуча (у основи чега је била борба за власт између Горбачова и Јељцина) и који и дан-данас изазива различите коментаре и оцене. Сви су очекивали напад на Бели дом у коме је одседао Јељцин. Радио ,,Белог дома’’ обавештава нас о ситуацији и да се ,,заштитницима демократије’’ прикључио и министар иностраних послова у оставци Шеварднадзе. Он каже да су они, који су срушили Горбачова, извршили државни удар. Но, ако је пуч организовао сам Горбачов, он је злочинац. Звучи лоше, каже Панкин, будући да га је Горбачов називао својим пријатељем.

Други детаљ везан је за новембар 1995. уочи председничких избора у Грузији. Тбилиси је у рушевинама због грађанског рата, старци са ордењем на грудима стеченим у ратовима просе по улицама, проститутке на улици нуде своје услуге, што је било незамисливо у патријархалном грузујском друштву. Управо у то време Шеварднадзе је разоружао снаге безбедности. Шетати по најпознатијој улици Тбилисија - Проспекту Руставели, било је опасно.

„Да ли је Шеварднадзе имао неку основну идеју, неки циљ због кога је ишао на компромисе или је каријера била његов основни циљ“, пита Панкин. Питање остаје без одговора.

Московски медији подсетили су на један интервју Шеварднадзеа дат 2008. године једном украјинском новинару, који задире у савремене односе између Русије и Украјине и баца сасвим одређену слику на политички профил совјетско-грузијског политичара. На питање да ли може доћи до сукоба између Москве и Кијева због Крима, Шеварднадзе каже да не жели да даје прогнозе. Уједно пита да ли је тачно да у Украјини постоји покрет за скраћивање рока боравка руске флоте на Криму. Ако је то истина, онда ја препоручујем да то радите брже. Када је Хрушчов предао Крим Украјини, то је једино добро што је урадио у политичком животу, рекао је Шеварднадзе.

Московски коментатор каже да је Шеварднадзе овом изјавом ,,отворио карте’’. То није просто екс-председник Грузије, већ и бивши министар иностраних послова СССР-а одговоран за имиџ совјетске империје пред светом крајем осамдесетих година прошлог века. И шта сада сазнајемо? Друг Шеварднадзе сматра да је главна корист од Хрушчова била та што је Крим поклонио Украјини. По тој логици, он, Шеварднадзе, јесте можда сматрао да је његова главна заслуга била развал Совјетског Савеза. А шта рећи за Михаила Горбачова који је, према својевременом писању московске штампе, на једном међународном скупу изјавио да му је током читаве политичке каријере главни циљ био уништење Комунистичке партије и комунизма уопште.

Лоше је то, констатује аналитичар, што сувише касно сазнајемо истинска убеђења наших бивших руководилаца.

И у закључку да поновим тезу коју сам већ поменуо и на коју упућују аналитичари у Москви: Едуард Амвросијевич Шеварднадзе био је несумњиво историјска личност. У позитивном или негативном смислу, тешко је рећи. Нека то просуди историја.