Ердоган и ЕУ - борба иза паравана

Ердоган и ЕУ: борба иза паравана[1]

Било би занимљиво видети, како на ванредном самиту у Бриселу, водећи функционери ЕУ постављају мучна питања председнику Турске Ердогану, око рушења руског авиона и раскринкавању праве улоге Турске у Сирији, које је после тога уследило. Ипак су сви ти догађаји посредно или непосредно везани за избегличку кризу, због које су се лидери Европске уније и окупили у Бриселу. Здрава логика налаже да било којим договорима са Турском, морају претходити одговори Анкаре на таква неугодна питања.

Не ради се само о избегличкој кризи. Целом свету постаје јасно да Турска није дорасла ни чланству у НАТО алијанси, нити статусу кандидата ЕУ, преко тога се не може тек-тако прећи. Међутим, вештина дипломатије, а нарочито европске, своди се управо на правовремени и олаки прелазак преко грозних чињеница. А ако је тих грозота много, лакше је скрити се иза паравана и продужити преговоре.

Овога пута су баш тако поступили у Бриселу. Састанак лидера ЕУ, на ванредном самиту одржаном 29. новембра, с Ердоганом веома је личио на борбу иза паравана. Тојест створена је намерна забуна и нико заиста не зна да ли је борбе уопште и било, али је сигурно било много буке. Ова представа се одиграва у тренутку када је свет доведен на руб војног сукоба, па би најприродније било да су водећи функционери чланица ЕУ поставили питање Ердогану, да ли он одиста жели да увуче Европу у рат са Русијом.

То нипошто није хипотетичко питање. Немачка опозиција захтева да се спроведе међународна истрага рушења СУ-24. Притом, Ангела Меркел не може лако да занемари те захтеве, јер јој популарност убрзано пада. А и Ердогана неко мора да заустави. Већ смо сведоци нагомилавања турске војске на граници са Сиријом.

Праве намере Ердогана нису да затвори границу са Сиријом, већ се он спрема да изврши инвазију на север Сирије под изговором заштите "етничких Турака" (Туркомана). Његов једини проблем је што у тој области дејствују сиријска армија и руско ваздухопловство. Зато је крајње време да НАТО партнери упитају Ердогана да ли он мисли да даље ескалира конфликт, који је започео, јер ће последице тога осетити сви, а не само Турска.

Зато је Европљанима и угодна борба иза паравана, јер нико тачно не зна шта се ту скрива.

А ту је и питање сарадње Анкаре са "Исламском државом". Овде је упутно подсетити на конвенцију УН о борби с корупцијом, по којој су све државе подписнице обавезне да спроводе и разрађују политику борбе против корупције, а такође и да развијају међународну сарадњу по том питању. После многих навода о криминалним активностима породице Ердогана, лидери ЕУ би могли и да поставе питање, како се то Турска бори против корупције. Да ли се та борба састоји у куповини нафте од терориста, или се она очитава у трговини оружјем са разбојницима ИД, или пак у изнуди новца од сиријских избеглица? Да ли су то велика достигнућа, с којима Турска намерава да постане члан Европске уније?

Борба под параваном не дозвољава нам да сазнамо да ли се Ердоган суочио са таквим незгодним питањима. Аналитичарима, блогерима и коментаторима на интернету остаје само да спекулишу на ту тему. На руским форумима већ је покренута расправа шта би се десило када би син неког руског лидера, радио исто што и Ердоганов. Вероватно би га ЦИА затворила у тајни затвор на 40-50 година и обелоданила податке како је он својим активностима подривао интересе САД и борбу против тероризма.

И у области заштите људских права Ердогану следују озбиљна питања. Сасвим недавно убијен је опозициони курдски адвокат Тахир Елчи. Сумња се да је у томе учествовала турска тајна служба МИТ. С друге стране, Ердоган је ставио иза решетака ауторе чланка, из турског листа "Cumhuriyet", који су писали о његовој умешаности у трговину оружјем са терористима. Демонстрације које су потом уследиле разбијене су уз коришћење водених топова и сузавца.

Под велом тајне је и најважније питање које муче Европљане, а то је избегличка криза. Читав план решења кризе, који је обелодањен, се састоји у том да се основни ток избеглица креће кроз турско-сиријску границу и да је неопходно затворити тај пролаз. Ипак, није све тако просто. Вашингтон је послао молбу Анкари да на један дан затвори границу према Сирији, како би били пресечени канали пребацивања бораца ИД са Блиског истока у Европу. Ердоганов одговор је био да Американци не могу да се мешају у његова питања, или ће изгубити базу у Инџирлику.

Европска унија нема никакве базе у Малој Азији, али је обузета паничним страхом пред навалом избеглица, па прећуткује кршења људских права у Турској.

Тај страх превазилази све границе, Европа је толико уплашена да је вољна да поновно оживи преговоре о пријему Турске у ЕУ. Када имамо у виду Ердоганово изругивање над европским принципима у сфери људских права и корупције, преговори о приступању Турске у ЕУ делују јако интересантно. Председавајући Европског савета Доналд Туск говорећи о турској перспективи у ЕУ додао је: "да је ту реч о уважавању европских вредности и поштовању људских права", тако да цела ситуација делује надреално. Европска унија тргује својим вредностима наочиглед свих. За продају "европских вредности" очекује се да ће бити прекинут ток избеглица, који у Европу улази преко Турске.

По речима Туска: "постигнут је договор између ЕУ и Турске, по коме ће обе стране спровести у дело активности, које ће привести крају избегличку кризу", а за то ће Турска добити 3 милијарде евра. Чин купопродаје тако је завршен.

Али да ли ће та трговина бити успешна? Турски премијер Ахмет Давутоглу већ је изјавио како те 3 милијарде евра нису гаранција да ће број избеглица бити смањен. Он је рекао како је на издржавање 2,2 милиона сиријских избеглица, турска већ потрошила 8 милијарди долара. "На данашњем самиту, ЕУ је обећала да ће са нама поделити то бреме", јасан је Давутоглу. Другим речима турски премијер је поручио лидерима ЕУ, да држе језик за зубима.

Чак и када те 3 милијарде евра не би завршиле у џеповима турске корумпиране елите, тај износ није довољан да се реши тренутна хуманитарна катастрофа.

Кристално је јасно да су европски лидери кренули путем уступака, уместо да испоставе рачун Ердогану за сву штету коју је нанео усмеривши избеглице ка Европи. То је био кукавички потез ЕУ. На европске молбе Ердоган је дао обећање да ће већ нешто предузети, али његова обећања мало значе, онолико мало колико му значе и људска права кад ставља новинаре у затвор. А и зашто би се турски председник другачије понашао према Европљанима, када зна да они само симулирају борбу против "Исламске државе"?

На питање шта су постигли челници ЕУ на самиту у Бриселу, одговор је једноставан. Бацили су 3 милијарде евра у ветар, а проблем избеглица нису решили. 

[1] http://www.fondsk.ru/news/2015/11/30/erdogan-i-es-seans-borby-pod-odejalom-37111.html

(Дмитрий Седов - Фонд Стратегической Культуры)

Превод: Александар Ђокић