Evrokratija i evropski narodi

Prve decenije XXI veka upućuju na narastajuće političke i ekonomske turbulencije u Evropi. Promene se dešavaju i u evropskom mišljenju i filozofiji, jer autori mlađe generacije napuštaju postmodernizam i liberalizam i stvaraju teorije koje izrastaju iz novog društvenog konteksta i vremena. Dr Bogdana Koljević, savremeni politički filozof, u saradnji sa italijanskim filozofom Dijegom Fuzarom pokrenula je projekat „Ustanak evropskih naroda“, čiji je cilj da široj javnosti približi refleksije o Evropi, kao i da postavi obrazac alternativnog kretanja u odnosu na mit o Evropskoj uniji. "Evrokratija i evropski narodi" prvi je od osam nastavaka, koji će biti publikovani u Pečatu, kao i u istoimenoj knjizi.

Bogdana Koljević

Da je nekim neverovatnim sticajem okolnosti starim Grcima neko predočio da odluke o uređenju njihovih polis-a, gradova-država, kao i o njihovom društvu i načinu života, treba da se donose mimo njih samih, bio bi proglašen varvarinom (βάρβαρος). Jer, u antičkoj Grčkoj, kolevci evropske filozofije, politike i kulture, princip civilizacije sadržan je u moći i sposobnosti da se odlučuje o sopstvenoj sudbini – i zato prava demokratija počiva u njenom temelju. “Grčko čudo” tako označava autentično preplitanje početaka teorije i prakse, mišljenja i delanja, čije je glavno određenje dijalog (διάλογος), javna rasprava, na osnovu koje se politički odlučuje o zajednici.

Autonomija pojedinca, intelektualna zrelost i etička svest, ovde su blisko povezani sa kolektivnom samostalnošću i samozakonodavstvom, te se stoga praxis (πρᾶξις) pojavljuje kao delatnost slobodnih građana. Politika, participativna demokratija i sloboda susreću se u jedinstvenoj evropskoj ideji istinske vladavine naroda, dok čovek postaje političko biće upravo iz razloga jer je biće koje ima razum. 

Kroz Vizantiju i srednji vek u celini, filozofsko-istorijski pojam Evrope poprima tri nove bitne karakteristike – hrišćanstvo, ideja ličnosti i pojava kulturnih i političkih razlika istočnog i zapadnog dela. Tu pronalazimo početke procesa u kojem se kroz vekove postepeno artikuliše zamisao o Starom kontinentu kao mestu susreta mnoštva tradicija. Jer izranjanje evropskih naroda - a zatim i njihovih država nakon propasti imperija - svoje korene ima u bogatstvu relacija između ideja uma, vere, pojedinca i posebnosti društva kojem pripada. Sa prosvetiteljstvom, evropska filozofija označava doba razuma in toto, ali, uprkos grešci ovakve isključivosti, sadrži poziv koji, sa političkog aspekta, čini srž evropskog duha: “Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!” Ovo istovremeno znači i početak oživljavanja najsvetlijih antičkih tekovina, jer imperativ koji glasi “Usudi se da znaš!” (Sapere aude), poziva na oslobađanje od tutorstva i na izlazak iz stanja koje Kant opisuje kao “samoskrivljenu nezrelost”.

Prosvetiteljska težnja o slobodi javne upotrebe uma, čini, međutim, polazište za rođenje dve oprečne evropske tradicije liberalizma i socijalizma, od kojih je prva – u transformaciji od liberalizma ka neoliberalizmu – Evropu zamalo koštala potpunog gubitka svog pojma, dok se druga, u smislu u kojem je Marks govorio o “pravoj demokratiji”, zapravo još nikada nije ni ostvarila. Jer sloboda, jednakost i bratstvo tj. liberté, égalité, fraternité Francuske revolucije, uz sve protivrečnosti, oslikavale su prostore na kojima su izranjali potencijali politike i etike koji - uz svest o bitnosti demokratije, nacije, kao i uz poštovanje i očuvanje različitosti - čine elemente i za promišljanje budućnosti Evrope.  

Političke i ekonomske prakse EU najdirektnije se sukobljavaju i sa antičkim i sa hrišćanskim i sa modernim pojmom Evrope. Jer, celokupna evrokratija suprotstavlja se Aristotelovom jedinstvu politike i etike, odnosu razuma i politike i grčkom polis-u, kao i sećanju na različite hrišćanske tradicije Starog kontinenta, ali i vrednostima zasnovanim u Moderni.        

Savremena evrokratija – doslovno moć evra – pojavljuje se kao spoj monetarne i društvene vladavine birokratije i tehnokratije EU i, kao takva, udaljena je hiljadama svetlosnih godina od svega pomenutog ili, preciznije, od političko-filozofskog, istorijskog, kulturnog i civilizacijskog pojma Evrope. Evrokratija je novi oblik političke i ekonomske vlasti i moći, čije tehnike upravljanja proizilaze iz prihvatanja i širenja neoliberalizma SAD kao suštinski imperijalnog modela.

U tom svetlu, protekle tri decenije u Evropi - kojom je dominirao projekat EU – bile su obeležene postpolitikom, tj. konsenzusom kvazielita, čiji je cilj bio da eliminišu i politiku desnice i politiku levice, tj. za svrhu je imao da se iz javnog prostora proteraju pitanja o nacionalnom identitetu i državnom suverenitetu, kao i pitanja o pravdi i jednakosti. Po logici stvari i pojma, rezultat ovog poduhvata nije ni mogao biti drugačiji nego što jeste: evroskeptične nove desne i leve politike beleže ubrzan rast, a razlike između severa i juga kontinenta postaju sve radikalnije.

Suprotstavljanje evropskih naroda projektu EU dešava se, zapravo, na nekoliko različitih ravni, pošto se radi i o opoziciji prema Briselu, kao i prema vladama u pojedinačnim državama, koje ne izražavaju volju naroda koji predstavljaju. S obzirom na to da se evrokratija zasniva na principu sile, treba se prisetiti Hegelove dijalektike roba i gospodara, čiji rasplet se tiče sudbine svakog kolonizatorskog projekta po sebi. Jer, u trenutku kada rob postaje svestan da je rob, i da to ne mora biti, odnos gospodara i roba menja se u potpunosti. Tako je prvi uslov ostvarenja slobode u spoljašnjem svetu prepoznavanje njene mogućnosti i vrednosti, i kada se ovaj uslov ispuni javlja se perspektiva otpora. To je put na kojem čovek postaje subjekt u modernom smislu, autor sopstvenog života i put koji jednom narodu daje pravo da se zove narodom.

Projekat EU pojavljuje se kao brisanje Evrope koja postoji isključivo u množini, tj. kroz različite tradicije evropskih naroda. Kao projekat čija je jedina vrednost profit, odnosno materijalno blagostanje za manjinu koja služi njegovoj realizaciji, upravljački model EU isključuje većinu građanstva, odnosno demos. Prostiranje ovakvog obrasca kroz politiku, nauku i kulturu i bezmalo sve sfere teorije i prakse, stoga za ishodište ima ukidanje racionalnog odnosa prema stvarnosti putem izgradnje nerealnog mita o EU kao raju - superdržavi kao obećanoj zemlji u kojoj će svi problemi biti rešeni – uz istovremeno odbacivanje istinske hrišćanske onostranosti i uspostavljanje dominacije religije novca. Zato su neprijatelji evrokratije i građanska etika i hrišćanska etika, i filozofija kao kritičko mišljenje par excellence i kultura, čija je prva pretpostavka sloboda kao osnovna civilizacijska vrednost.

Evrokratija je sa sobom donela misaonu, moralnu i egzistancijalnu pustoš – povećavajući jaz između bogatih i siromašnih do krajnjih tačaka ljudske izdržljivosti, potkupljujući intelektualce i rušeći obrazovanje, uz poseban fokus na zemlje poput Srbije, Grčke i Italije, tj. na sve populacije za koje je postojao najveći stepen verovatnoće da će pružiti otpor ovakvom projektu.

U slučaju Srbije, cilj je bio i da se, kroz prihvatanje nelegalne samoproglašene nezavisnosti Kosova, kao presedana, bitno doprinese koncepciji svetske hegemonije SAD, usmerene na trajnu suspenziju međunarodnog prava u celosti. Jer, nije bilo dovoljno suprotstaviti se smislu politike, filozofiji, etici i istoriji evropskih naroda – izuzetno relevantna karika u ovom lancu bila je da se poništi pravo, kako bi se savremeni imperijalizam realizovao bez ostatka. U tom svetlu, tzv. “humanitarno bombardovanje” Srbije poslužilo je ne samo kao demonstracija sile, već je trebalo da promoviše selektivnu primenu ideologije “ljudskih prava”, uz pomoć koje se “opravdava” intervencionizam, a sve u funkciji partikularnih interesa lažne elite.

Evropski narodi na počecima 21. veka suočavaju se sa jednom od najozbiljnijih kriza – sadašnji trenutak je njihovo biti ili ne biti. U pojmu krize, ipak, već je sadržana mogućnost ozdravljenja. Ovde se taj potencijal oslikava kroz činjenicu da evrokratija nije uspela u promovisanju hibridnog evropskog identiteta, te da se, posledično, jedini stvarni i istorijski utemeljeni tj. pojedinačni nacionalni identiteti, ponovo rađaju. Svest koja je na pomolu prati prisećanje na vrednosti pravde, slobode i dostojanstva, kao i povećana težnja za demokratijom koja bi značila originalni glas naroda i njegovo istinsko učestvovanje u umetnosti stvaranja sopstvene sudbine. Jer – sva pitanja države i društva postaju vidljiva na novom horizontu ustanka evropskih naroda. 

Dijego Fuzaro

Kao što sam nastojao da objasnim u studiji Minima Merkatalija, nalazimo se u novoj fazi kapitalizma koja se može direktno okvalifikovati kao „apsolutni kapitalizam“, epoha fanatizma ekonomije i monoteizma tržišta. Kapital je danas apsolutan, jer je „oslobođen od“ (lat. ab-solutus) svakog preostalog ograničenja, od svake kočnice koja je u stanju da ograniči njegov razvoj. Počev od 1968. godine – temeljni mit postgrađanskog kapitalizma – otklanja se građanska kultura, otklanja se njena vrednosna sfera (etička, kulturna, religiozna) nekompatibilna sa neograničenom ekstenzijom forme robe. Počev od 1989. godine, kapital ide ka integralnoj depolitizaciji (Šmit) sveta, ka uklanjanju političkih ograničenja, pa samim ka uklanjanju nacionalne države kao forme koja je u stanju da garantuje, iako u formama koje nisu lišene i kontradikcija, hegemoniju politike nad ekonomijom. Tako je nametnuta Depolitizacija ekonomije koja je naličje ekonomizacije politike: sirovo tehničko-administrativno upravljanje socijalnom sferom i biopolitičko upravljanje golog života svrgavaju političko odlučivanje suverene zajednice. Ekonomski ratio tržišne teologije ne prihvata druge razloge, uključujući i politički.

Ekonomija se održava, po svojoj prirodi, na prostoru bez granica koji je takav da može da proizvede anonimnu i bezličnu globokratiju, bezteritorijalnu i bez kulture, bez država i bez snage koja bi je zaustavila. Razdvajanje ekonomije od politike – ostvareni san danas trijumfujućeg neoliberalizma – znači da se ekonomija oslobodi od regulatornih intervencija politike uz neutralizaciju politike i pospešivanja današnjeg svetskog stanja u kome je suvereno samo tržište. U skladu sa svojom logikom absolutus razvoja, kapital koji korespondira sa sobom mora da neutrališe svaku političku moć koja je u stanju da ga koči tako da se ledeni odnos ekonomske sile bez ograničenja nametne u formi depolitizovanog reda: deregulacija i „minimalna država“ predstavljaju šifru tog programa depolitizacije čiji je cilj ukidanje svakog elementa koji je u stanju da disciplinuje autonomizovanu ekonomiju.

Izvršena depolitizacija ekonomije je danas otelotvorena u Evropskoj uniji, smernom imenu kojim se naziva evrokratski lager u kome suvereno vlada kapital. Evropa je danas ujedinjena isključivo na temeljima Centralne evropske banke i njoj posledične evrokratije, u kojoj se ostvaruje, putem tihog ekonomskog nasilja, ugnjetavanje naroda koje je vršeno, u dvadesetom veku, tenkovima i pukovima vojske, a kojim se nalaže državama lišenim suverenosti da za 48 sati, kao u slučajevima klasičnih političkih ultimatuma, usvoje odgovarajuće mere rasta.

Evro kao jedinstvena evropska moneta je takođe jedan od temelja apsolutnog kapitalizma: on je doprineo eliminisanju političke hegemonije nad ekonomijom i pomogao da vlast preuzmu ekonomisti, „specijalisti bez inteligencije“ (Veber) i puki agenti finansijskog fanatizma u špekulativnoj fazi. Egzodus iz sadašnje Evrope, odnosno evrokratije koja ujedinjuje evropski kontinent samo na monetarnom nivou, omogućavajući putem jedinstvene monete forme ugnjetavanja koje su eliminisane 1945. godine, mora da bude prvi korak koji treba učiniti da bi se povratio nacionalni suverenitet kao osnova za garanciju postojanja communitas-a, tj. zajednice koja je danas rastvorena u svetim zakonima zaduživanja i finansija. Ulazak u EU je bio plod izbora nezavisnog od volje naroda, ali zato čin te nezavisne volje može biti egzodus.

Treba se suprotstaviti sadašnjoj karikaturi Evrope, tog plemenitog imena koje se pripisuje današnjoj evrokratiji koja nas vuče u društveni i politički ambis, i to u scenariju u kome se Italijanima i Špancima nameće, kao na nekoj Gernici društvenog tipa, da bezuslovno podržavaju evropsku politiku (uz sledujuće žrtve) čak i kada su prinuđeni da otpuštaju građane, bez ikakvih pravila, i da ih lišavaju bilo kakve garancije, uz jasno pribegavanje prinudi i obmani (makar to bilo služeći se, na prevaru, i opštim pravom glasa).

Evrokratski projekat se iskazuje kao organski u dinamici post-1989. godine kroz: a) strukturalno razaranje nacionalnih država kao samostalnih političkih centara, i pod b) kroz integralnu depolitizaciju ekonomije. Od Mastrihtskog (1993) do Lisabonskog sporazuma (2007), kroz stvaranje evrokratskog režima izvršeno je uklanjanje političke hegemonije, a otvoren je put nezadrživom ciklusu privatizacija i smanjenju javne potrošnje, ubrzanom povećanju nezaposlenosti i sve većem smanjenju socijalnih prava. Reč je o pravom pravcatom finansijkom državnom udaru po osnovu koga su transnacionalne finansijske institucije preuzele pravo da neometano diktiraju pravila namećući državama koje nisu više suverene da ih bespomoćno prihvataju.

Ideja o Evropi demokratizovanih nacionalnih država, slobodnih i jednakih, u kojima se poštuju nacionalne kulture i tradicije, etničke i religiozne zajednice, danas je postala nemoguća zbog finansijalizacije starog kontinenta, zbog nametanja isključivo kulture tržišta i podređivanja suverenih naroda vojnoj hunti ekonomskog tipa koja je svojstvena finansijskoj diktaturi.

Kantovski san ustupa pred evrokratskom morom, pred ludilom – koje se metodično sprovodi – prinudnog nametanja one neoliberalne politike koja nužno mora da se razreši kroz neutralizaciju preostale snage političkog bića. Proces amerikanizacije Evrope ide u tri pravca: a) nametanje anglosaksonskog modela tržišta u znaku neograničene privatizacije i planetarnog laisser faire; b) geopolitička podređenost „univerzalnoj monarhiji“ (sila koja je pobedila u hladnom ratu) i c) kulturna homologacija imperije koja se ispoljava u sveopštem nametanju operacionalnog i tržišnog engleskog jezika, u american way of life, u napuštanju nacionalnih kultura i bilo kakve forme koja može da predloži modele koji su alternativa pustošenju tipičnom za današnjicu. U ime teologumenona „Evropa to od nas traži“ ukidaju se sva socijalna prava u korist divlje liberalizacije koju promovišu jedina ispravna neoliberalna misao i finansijska hegemonija. Evro, kao element dinamike kapitala, nije moneta, već precizan metod vladavine u kojoj je politika potpuno podređena ekonomiji. Nasilje kapitalizma ostvarenog u apsolutnoj formi je čisto ekonomsko nasilje nametnuto bankarskim kamatama umesto tenkovima i javnim dugom umesto topovima.

Van retorike za naivne, jedinstvena evropska moneta je poslužila da se odjednom izbriše 150 godina socijalnih tekovina i prava osvojenih borbama i zahtevima. Pored toga, uspostavila je pravo pravcato dužničko ropstvo kojim lukavo upravljaju EU i njen Pakt o evropskom bilansu, takozvani Fiscal Compact, koji je stupio na snagu 2013., a zasnovan je na svetim dogmama o uravnoteženju bilansa i obaranju duga. Zbog toga se današnji problem ne javlja kao čin spasavanja evra, već kao čin spasavanja od evra. A jedini put spasenja je povratak monetarnom suverenitetu nacionalne države koji je kompatibilan sa welfare state i takav da pretpostavi demokratsku zajednicu ekonomskom poretku.

Teolozi globalizacije i čudotvorci ekonomije su korektno uočili da je mediteransko područje Evrope, ono što bismo mogli definisati, sa Lenjinom, kao „slabu alku na lancu“ evropskog kapitalizma, tačka na koju treba vršiti pritisak da bi se lanac raspao i da bi se uvela američka paradigma. Zato se na mediteransko područje sručila „žestina nestanka“ (Hegelov izraz – prim. prev.) svojstvena evropskoj ekonomskoj politici, kojom upravljaju logike globalnog finansijskog kapitala. I to ne samo na Grčku, prvu žrtvu žrtvovanu kapitalističkom Molohu, već i na Španiju Indignados-a i Italiju pod stalnom ucenom. Bez preterivanja, zato je moguće obratiti se narodima koji ulaze (ili će ući) u evrokratski kriminalni projekat, rečima iz Danteovog Pakla: „Vi što ulazite, ostavite svaku nadu“.

Predlažem da se kvalifikuje kao „evropska ideologija“ današnja retorika koja neutrališe mogućnost da se razmišlja o alternativama evrokratiji što je u stvari današnja EU. Očekivanja koja se pretvaraju u pustoš i prinudno uklanjanje mogućnosti projektovanja drugačijeg bića su proizvodi i, istovremeno, sinergično, tvorci magije fatalizma i ideologije nepovratnosti koji apsolutizuju sadašnjost koju je kolonizovala robna forma.

Iz raščlanjenja te evropske ideologije treba da proiziđe agregacija efektivne političke formacije u formi prihvatanja izbornog terena koja preuzima, kao temelj svog delovanja, suverenitetske zahteve nacionalne države, čiji je primarni cilj ponovno uspostavljanje demokratskog suvereniteta naroda nad pogubnim automatizmima ekonomije. 

(Pečat)