Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Evropska unija: tiranija beznačajnih likova
Savremeni svet

Evropska unija: tiranija beznačajnih likova

PDF Štampa El. pošta
Tim Blek   
subota, 28. novembar 2009.

Posle nedelja spekulacija, vesti od četvrtka uveče o tome ko je dobio dve najviše pozicije u post-lisabonskoj Evropskoj uniji nisu mogle više da razočaraju. Za predsednika Saveta Evrope postavljen je šezdesettrogodišnji premijer Belgije, Herman van Rompaj; na mestu visokog predstavnika za inostrane poslove sa njim će sarađivati izvesna Keti Ešton. Odnosno baronesa Ešton od Apholanda, kako joj je puno ime otkako je 1999. dobila titulu od britanskog premijera Tonija Blera. Tako je: Belgijanac nepoznat izvan svoje domovine i Britanka jednako nepoznata u svojoj. Ne treba zato da začudi što se preovlađujuća reakcija sastojala od jedne reči: „Ko?“

Posle belih pogleda usledila je kritika. Žiskar Desten, bivši francuski predsednik i energični zastupnik Evropske unije, bio je vidno razočaran izborom dvoje očiglednih bezveznjakovića. „Kada su Amerikanci u Filadelfiji tragali za ličnošću koja će povesti njihovu novu državu, za predsednika su izabrali... osvajača u Ratu za nezavisnost.“[1] Budući da je briselski DŽordž Vašington malo teže spojiv sa vizijama evrokratije, na sve strane mogao se čuti argument da je na raspolaganju bilo boljih i pogodnijih kandidata da zastupaju 27 članica Evropske unije i skoro 500 miliona ljudi. Među kojima se, naravno, najviše izdvajao Toni Bler.

Britanski sekretar za inostrane poslove Dejvid Miliband forsirao je kandidaturu Blera za predsednika na osnovu argumenta da je on dovoljno važna ličnost da „zaustavi saobraćaj“. „Potreban nam je neko zbog koga će, kada sleti u Peking, Vašington ili Moskvu, saobraćaj morati da bude zaustavljen, i sa kim će razgovori počinjati na vrlo, vrlo visokom nivou. Mislim da je Evropa patila od nedostatka oštrine.“[2] Miliband nije bio usamljen u hvaljenju Blerovih sposobnosti po pitanju stvaranja saobraćajnih gužvi. Kako je pisalo u kanadskom „Nešnel postu“, „Bler bi predstavljao primer žustre ličnosti visokog nivoa, koja je sasvim prepoznatljiva na međunarodnoj pozornici.“[3] „Ajriš tajms“ je napisao kako je „vizija predsednika Saveta koju je ponudio Bler u skladu sa visokim ambicijama bloka da stoji rame uz rame sa velikim silama u svetskim pitanjima.“[4]

Nameštenje Eštonove kao ministra inostranih poslova EU dočekano je sa posebnom nevericom. Ne samo zbog toga što niko nije imao ni najblažu vezu ko je ona, čak ni u Britaniji, gde, po svemu sudeći, već nekoliko godina sedi u Gornjem domu. Kolumnista Gidion Rehman iz „Fajnenšel tajmsa“ bio je naročito slikovit: „Lejdi Ešton nije najbolji kandidat u Evropi za taj posao – nije čak ni najbolji kandidat u Britaniji. Ukoliko su lideri EU bili odlučni da uzmu nekog iz Britanije, bilo je mnogo kvalifikovanijih ljudi: Kris Paten, Mark Meloh Braun, Pedi Ešdaun, Piter Mendelson, Giog Hun, Kris Han, Keli Delgliš.“[5]

Gde god da se okrenete, glavna pritužba je da su Van Rompaj i Eštonova beznačajni likovi, nikogovići. Novokonstituisana EU, primetili su kritičari, zaslužuje Blera ili nekog boljeg od Blera. Ali, to je argument koji podrazumeva nešto što ozbiljno mora biti dovedeno u pitanje. Postoji dublji problem od onog koji vide frustrirani nadobudni evrofili, za koje bi u post-lisabonskom svetu sve bilo dobro samo da je izabrana neka velika zverka: a to su same fundamentalno nedemokratske institucije EU.

Puko kritikovanje Belgijanca i one kako-se-ono-zove jeste propuštanje poente. Naimenovanje Tonija Blera, čak i Nelsona Mendele ili DŽordža Vašingtona na mesto predsednika Saveta Evrope moglo bi sumornom svetu trgovinskih sporazuma i konvencija o ljudskim pravima koje se beskonačno umnožavaju dati malo političkog sjaja, ali ne bi moglo izmeniti činjenicu da ni jedan jedini tzv. građanin Evrope za njih nije glasao. Činjenica da nama vladaju institucije pune ljudi na koje naše mišljenje retko kada može da utiče, a koje se, čak i kada utiče, kako su Irci iskusili, ne toleriše – tim institucijama uskraćuje legitimitet. Slava, aura ili koja je već to osobina velikih imena odgovorna za zaustavljanje saobraćaja koja se ističe, ovo ne bi mogla da promeni. Kandidati od početka nisu bili problem; problem je u institucijama čije ustrojstvo je takvo da nam ne polažu odgovornost.

Ukoliko išta oličava tajnovitu, otuđenu i elitističku post-lisabonsku EU, to je upravo proces postavljanja predsednika i ministra inostranih poslova. Nedeljama su kolale glasine o tome koga je koji državnik gurao. Vodeći igrači nadmetali su se za poziciju. Braun je želeo Blera, nemačka kancelarka Angela Merkel želela je bilo koga osim Blera. Francuski predsednik Nikola Sarkozi pomalo je želeo Blera, a pomalo da se ne zameri Merkelovoj. I tako se nastavilo, svaka klika na EU dvoru nudila je svoje nelegitimne naslednike za novostvoreni tron. Nema sumnje da su obavljani pozivi, održavani sastanci, slana pisma, sve dok konačno, na privatnoj večeri u četvrtak uveče, odluka nije pala. Na nekoga ko će zadovoljiti svakog, ali neće usrećiti nikog – Van Rompaja.

Međutim, ono što je najupadljivije u čitavom procesu naimenovanja jeste njegova zaštićenost od nadzora javnosti. Na osnovu onoga što smo mi znali, mogli su da izaberu i DŽordža Vašingtona. To je bila predstava iza zatvorenih vrata, proizvod prikrivenih mahinacija nacionalnih elita, naročito Francuske, Nemačke i Britanske. To što su predsednik i ministar spoljnih poslova postavljeni a ne izabrani, oslikava elitističko zaobilaženje samih onih ljudi čije interese bi Van Rompaj i Eštonova trebalo da zastupaju.

Što se tiče belgijskog veterana, on je makar u nekom trenutku svog života bio izabran, iako ne za premijera. Ta pozicija mu je pripala zahvaljujući pozivu princa Alberta II, koji je strahovao da bi finansijski skandal iz 2008. mogao da razbije krhko flamansko-valonsko jedinstvo. Eštonova se, s druge strane, nikada nije suočila sa britanskom javnošću i bila izabrana. Njen životni put bio je put dobijanja pozicija, činjenja usluga i poslovanja sa pravim ljudima. Od 1983. do 1989. bila je direktor organizacije „Biznis u zajednici“ koju su na vladinu inicijativu osnovale privatne korporacije poput Ej-Bi-Ema i Barkleja kako bi se podstakla obnova urbanih sredina. Krećući se lagodno kroz svet konsultanata za menandžment i slobodnih savetnika, njena sledeća značajna stanica bila je predsedavanje lokalnom Zdravstvenom komisijom od 1998. do 2001. 

Njenom usponu sigurno je pomoglo i to što je bila Braunov i Blerov prijatelj iz Laburističke stranke, pa je 2001. dobila funkciju i, što je još važnije, političku moć. Zahvaljujući tom zgodnom izboru, Eštonova je postala parlamentarni zamenik sekretara za obrazovanje. U junu 2007. postavljena je za predsednika Gornjeg doma, u Braunovom prvom kabinetu. Sa tog mesta pomogla je čak i da se Lisabonski sporazum progura kroz Gornji dom. Tako da je, kada je njen neizabrani kolega iz laburista Lord Mendelson povučen sa pozicije Komesara za trgovinu EU u jesen 2008, Eštonova bila očigledan izbor za to mesto. Stići do tako visoke pozicije a nijednom ne imati posla sa biračkim telom – bilo kojim biračkim telom – zapanjujuće je. Ipak, eto nje kako upravlja sa 5.000 službenika i preuzima odgovornost za međunarodne odnose i bezbednost EU.

Kombinujući vanserijski talenat za uglavljivanje na pozicije moći sa urođenom averzijom prema demokratskim procesima, Eštonova bi u svojoj novoj ulozi u Savetu Evrope trebalo da se oseća kao kod kuće. Budući da institucije EU pružaju priliku da se odluke donose bez ičeg tako problematičnog kao što je uvid javnosti. Tu se sve sastoji u zatvorenim vratima, tajnovitom donošenju zakona i sklapanju dogovora krišom. Za nacionalne elite koje pate od nedostatka legitimiteta na domaćem terenu zahvaljujući stalnom smanjivanju odziva na glasanjima i osipanju partijskog članstva, EU pruža priliku da se vlada bez legitimiteta. To što su se profesionalni političari poput Van Rompaja i Eštonove, poznati po svojim veštim operacijama i taktičkim manevrima, dočepali visokih pozicija nije krivica onih koji su strahovali od Blera. U pitanju je kulminacija savremenog depolitizujećeg raison d’être Evropske unije. Od EU se ni ne očekuje da pruži vođstvo, a kamoli kontroverzne lidere; ona je zapravo zamišljena kao utočište za one nacionalne lidere koji nisu sposobni da vode. Rezultat je kasta anonimnih administratora i bledunjavih birokrata.

Kakva god bila lica koja predstavljaju EU, problem ostaje. Bilo da je u pitanju Blerov kez ili Rompajeva jajasta glava, arbitrarna moć je arbitrarna moć. To je ono što je skandalozno u dolasku Van Rompaja i Eštonove na vrh vlasti EU – ne činjenica da su u pitanju beznačajni likovi, već što su u pitanju beznačajni likovi koje nismo izabrali i koje ne možemo pozvati na odgovornost.

Prevela Jovana Papan

(Tekst preuzet iz magazina „Spajkd“  http://www.spiked-online.com/index.php/site/article/7739/)


[1] Baroness Ashton: EU couldn’t make it up, The Times (London), 22 November 2009

[3] Herman Van… who?, National Post, 21 November 2009