Француска – цивилизација у распадању

Француска ће 13. новембра одати почаст жртвама терористичких напада из 2015. године. Шта се постигло за две године од напада?

Шпански антифашистички новинар Мануел Чавес Ногалес, побегао је 1939. године, у Француску, где је био сведок колапса француске републике услед немачког напада. Његова књига „Агонија Француске“, могла би да се напише о садашњости. Ногалес је писао, да док су немачки војници марширали кроз Париз, Французи су куљали из биоскопских сала, ,,баш у време за аперитив у бистроу“.

Након што је прошлог месеца у Марсеју један исламиста убио две француске девојке, коментатор Матје Бок-Кот  написао је, да Француска пролази кроз процес националног и цивилизацијског распадања, којег француске власти прате и ублажавају, без намере да се против њега боре и преокрену га, као да је неизбежан.

Претходни француски председник Франсоа Оланд није чак ни покушао да буде поново изабран; његов наследник Емануел Макрон одбија да говори о исламу, и прихвата капитулацију наспрам ситуације страха и ванредног стања. Француска армија није ослободила град Раку у Сирији, како је било обећано након напада. ,,Француска ће уништити Исламску државу“ рекао је Оланд, након покоља у Паризу. Међутим, овај de facto главни град Исламске државе, ослободили су америчке и курдске снаге. Француске безбедносне службе тренутно надзиру 15 хиљада француских исламиста. У међувремену, у последњих десет година, 40 хиљада Јевреја је напустило Француску.

Безбедност обичних француских људи више није загарантована. Исламистичко насиље може да избије било где, и да удари по онима који носе или пак не носе униформу. Сада су сви француски грађани мете, у рату у којем је исламским терористима све дозвољено.

У француском парламенту, „исламско-левичарски“ гласови постају све јачи. Политичка класа се занима са инклузивним писањем по школама, вантелесном оплодњом за самце и хомосексуалце, и казнама на лицу места за сексуално узнемиравање. Ниједан француски терориста који је отишао у Сирију да сече главе није изгубио држављанство. Лист „Шарли Ебдо“ примио је нове претње смрћу; ниједна већа француска публикација није изразила солидарност са убијеним колегама штампајући исламске карикатуре; ближњи жртава објављују књиге под насловом „Нећете имати моју мржњу“. Многи француски интелектуалци су доведени пред суд због наводне исламофобије.

У међувремену, ниједна исламистичка енклава унутар секуларне републике није укинута, и свега 19 салафистичких џамија је затворено.

Скоро је француски парламент сматрао за ургентно да укине Марин Ле Пен имунитет након што је твитовала фотографије жртава Исламске државе, укључујући и ону америчког новинара Џејмса Фолија. „Даеш је ОВО!“ написала је уз фотографије, користећи арапски акроним за Исламску државу. Тако је држава у којој је ИСИЛ убио 250 људи, скинула политичку заштиту лидерки која је већ под полицијском заштитом, због ширења слика жртава Исламске државе, омогућавајући тако њено судско гоњење.

Мученичка смрт свештеника Жака Амела, од руке исламиста, заборављена је; место масакра још чека посету папе Франциска, као знака саучешћа и поштовања. Француске судије сада имају пуне руке посла уклањајући хришћанске симболе из окружења; прошлог месеца, наређено је да се уклони крст изнад статуе папе Јована Павла Другог у месту Плоермел због наводног непоштовања одвојености цркве од државе.

Париска градоначелница Ан Идалго скоро је забранила најважнији градски божићни сајам јер није довољно елегантан. Француске власти и елите кидају, парче по парче, историјско, религијско и културно наслеђе земље, тако да ништа неће преостати. Али, нацији лишеној свог идентитета, унутрашња снага биће сломљена. Самјуел Пруве новинар „Хрићанске породице“ скоро је изјавио, да ће се хришћанство у Француској ускоро налазити у музејима.

Француска култура, последње две године, обележена је осећањем „краја света“. Интелектуалци и са левице и са деснице, објавили су есеје о „самоубиству Француске“, њеној „декаденцији“ и „несрећном идентитету“. То су изванредне и важне оцене тренутног стања у француском друштву. Француска сада треба да превазиђе оплакивање. Мора да покаже снагу – жељу да надјача.

Француска сада мора да започне вођење идеолошког рата – најважнијег након хапшења и заплене наоружања. Ако Француска то не уради, 13. новембар 2015. године, биће запамћен као дан у којем је она, како каже социолог Шмуел Тригано, „жртвовала страдале како би избегла да се бори против убица“.

Превео са енглеског: Небојша Вуковић

Извор: https://www.gatestoneinstitute.org/11336/france-decomposing