Genetski modifikovani organizmi i naučna sofisterija

Nesumnjivo da je gospodin Glišin stručnjak u svojoj oblasti, i da nastupa upravo sa pozicija autoriteta kada iznosi svoja gledišta. Sa tog položaja on je svakako veći autoritet od autora ovog teksta. Uprkos tome, čak i eksperti mogu koristiti loše argumente i zanemarujući intelekt svojih čitalaca iznositi razloge koje su problematični, čak sa nivoa elementarne školske biologije, zarad (skoro eksplicitnog) lobiranja.

Ta pseudoargumentacija gospodina Glišina se može videti iz strukture njegovih članaka, kao i načina na koji stvari koje su delimično istinitite on predstavlja kao potpuno istinite, iz njih izvodi zaključke koji ne stoje, i spadaju u domen sofisterije. Kombinovanjem istinitih i poluistinitih podataka on izvodi zaključke koji jednostavno ne slede iz njih, i pokazuje zabrinjavajući stepen neodgovornosti, zaslepljenosti i naivnog entuzijazma u svom stavu. Pogrešnost argumenata, kao i naivno ignorisanje mogućih negativnih posledica su time problematičniji što ih izriče stručnjak a ne laik. Sve ovo budi razloge za duboku zabrinutost oko prirode sadašnjih naučnih stručnjaka i pravca u kojem se stvari razvijaju. Nerazumnost stavova koje izriče gospodin Glišin mogu se lepo demonstrirati u nekoliko koraka. Ti stavovi će ovde biti dovedeni u pitanje.

GM organizmi kao sredstvo eliminisanja korišćenja pesticida

U svom članku „Oluja u kutiji žitarica“, gospodin Glišin se skoro u potpunosti bavi problemom korišćenja pesticida u poljoprivredi i štetnim posledicama koje oni imaju po zdravlje ljudi. On otvoreno kaže: „I da dodam: prema analizi Svetske zdravstvene organizacije svake godine tri miliona radnika u poljoprivredi u zemljama u razvoju (da li je tu Srbija?) izloženo je pogubnom trovanju pesticidima, od čega, bogami, 18.000 umre!“[3]. To su, moramo priznati, zabrinjavajući podaci. On takođe navodi da je korišćenje pesticida bilo problematično još pre pojave GM organizama. Ono što dalje govori Glišin protivreči svakoj logici, i upravo govori o onome što ćemo videti kasnije: „Nezavisno od toga, i mnogo ranije od genetski modifikovane poljoprivrede, organski farmeri su imali svoje trikove kako da zaobiđu upotrebu pesticida! Jedna od tih genijalnih metoda bila je zasnovana na toksinu neke bakterije, ili češće samoj bakteriji, a u pitanju je bila Bacillus thurengiensis (Bt), koja se, u stvari, posipa po usevima i kada dospe u crevca insekta ošteti ih do te mere da on ugine od gladi i oštećenja tkiva.“

Kombinovanjem istinitih i poluistinitih podataka on izvodi zaključke koji jednostavno ne slede iz njih, i pokazuje zabrinjavajući stepen neodgovornosti, zaslepljenosti i naivnog entuzijazma u svom stavu.

Iz ovoga napisanog se može videti da su farmeri „zaobilazili upotrebu pesticida“ tako što su koristili toksine iz bakterija koji su po svojoj prirodi pesticidi! Možda gospodin Glišin misli da su pesticidi samo ona sredstva napravljena veštačkim hemijskim putem, ali to jednostavno nije istina[4] i to kao stručnjak on sigurno mora da zna.

Dakle, da bi neko izbegao upotrebu pesticida, on mora da koristi pesticide. Kakve veze sve ovo ima sa GM organizmima? Po gospodinu Glišinu, ali i drugim pristalicama upotrebe GM proizvoda oni su stvoreni upravo da bi se izbegla upotreba pesticida i time izbegla mogućnost ugrožavanja zdravlja pesticidima. Čemu onda genetska modifikacija i šta ona radi?

On kaže: „Opet, blizu pameti bilo je da se umesto posipanjem bakterijama B. thurengiensis, u samu biljku putem genetičkog inženjerstva ubaci gen Bt i da svaka ćelija nosi otrov protiv insekata. Tako je urađeno, među prvima bio je „Monsanto”. Danas imamo poveći broj genetski modifikovanih poljoprivrednih biljaka na principu Bt gena: Bt kukuruz, Bt krompir, Bt soja, Bt pamuk, da navedem samo neke.“

Znači, putem genetske modifikacije svaka ćelija biljke sadrži toksin, tj. pesticid! Drugim rečima, izbegavamo upotrebu pesticida time što ćemo celu biljku pretvoriti u pesticid. Da li ovo ima bilo kakvog logičkog smisla?

Kako je to bolje rešenje od postojeće upotrebe pesticida? Tako što ćemo celu biljku učiniti toksičnom na ćelijskom nivou? Ne treba zaboraviti da takvi GM kukuruz i soja zauzimaju oko 80% useva u SAD i Kanadi.

Doduše, Glišin dodaje: „Princip pesticidnog dejstva sastoji se u tome što ova bakterija sintetiše jedan protein, tzv. Bt protein, sada već i toksin, koji u kiseloj sredini intestinalnog trakta većine životinja, pa i čoveka, nije toksičan, ali svoju otrovnost iskazuje u alkalnoj sredini u insektima!“. Toksin u GM biljci je, dakle, bezopasan za ljude i većinu životinja ukoliko se unese u intestinalni trakt (iako je toksin). Šta ukoliko se unese u organizam nekim drugim putem? Sa obzirom da je svaka ćelija GM biljke toksična, to znači da je i njen polen toksičan. Sa obzirom da u SAD, Kanadi i Argentini ti usevi zauzimaju ogromne oblasti, možemo samo zamisliti koliko toksičnog polena leti i širi se unaokolo. Kako na udisanje takvog polena reaguje naš organizam? Kako li tek ljudi alergični na polen? Sa jedne strane imamo biljke prskane pesticidima koje možemo oprati, a sa druge strane imamo biljke koje su pesticidi.

Zaboravimo na ljude za trenutak, i obratimo pažnju na činjenicu da je namera stvaranja tih organizama prvenstveno protiv insekata. Nisu svi insekti štetočine, a neki poput pčela su izuzetno korisni, pa i neophodni za poljoprivredu. Kakve posledice takve GM biljke imaju na korisne insekte i druge oblike života? Ne zaboravimo da je svaka ćelija takvih biljaka toksična. Kako pčele reaguju na GM polen? Kakve posledice na ekosistem imaju toksične GM biljke, čiji je genom trajno i neprirodno izmenjen? Dok sa jedne strane, upotreba hemikalija u poljoprivredi je geografski ograničena na područje njihove upotrebe, kako sprečiti širenje toksičnog ćelijskog materijala od GM biljaka koje se masovno uzgajaju? Da li ima smisla da se protiv jedne opasnosti borimo uz pomoć još veće opasnosti? Sa jedne strane nekima mogu da smetaju sintetički hemijski pesticidi u poljoprivredi; sa druge strane kao rešenje za to se nude sintetički organizmi-pesticidi.

Argumenti korišćeni ovde nalikuju predlogu da plamen gasimo benzinom. Gospodin Glišin u ovom članku ne samo da ne iznosi ubedljive razloge u prilog GM organizama, već dovodi u pitanje rasuđivanje i osećaj odgovornosti naučnika koji brane njihovu proizvodnju i korišćenje. Nažalost, na ovom se ne završavaju nelogičnosti i pogrešna argumentacija.

Čovek se od davnina bavio genetskim inžinjeringom

U svom članku: „Geni, pasulj i šef policije“, gospodin Glišin iznosi argumente koji se često mogu čuti i kod laika, proponenata GM hrane, da je genetska modifikacija prastara praksa, i da su sadašnje vrste poljoprivrednih biljaka proizvod genetskog inžinjeringa. Ispada da su stari poljoprivrednici, uzgajivači ukrasnog bilja i uzgajivači pasa ni manje ni više nego genetski inžinjeri. Ako su stvari tako proste čemu onda Monsanto i postojanje genetskih inžinjera, kada svaki seljak može da postigne iste rezultate bez potrebe GM tehnologije i miliona dolara? Stvari, naravno uopšte ne stoje tako, i gospodin Glišin iznosi poluistinu. Poluistina se sastoji u činjenici da selektivni uzgoj (koga Glišin izjednačava sa GM inžinjeringom) i genetski inžinjering imaju isti cilj - dobijanje organizma određenog fenotipa, koji odgovara nekoj našoj svrsi. Način postizanja tog cilja, kao i posledice koje proizilaze iz obeju praksi se drastično razlikuju i u tome se odlikuje neistina.

Glišin kaže: „I domaće životinje koje, kao izvor mesa jedemo, i žetvene biljke koje nam obezbeđuju žitarice, i voće i povrće, sve je to milenijumima daleko od onoga što su bile njihove divlje prethodnice. Modifikujemo ih genetski još od davnina, ne shvatajući da je i onda i danas to bilo samo genetičko inženjerstvo.“[5] Ovo što je rečeno je problematično za svakoga koji je barem malo slušao na času biologije u osnovnoj školi. Selekcija varijacija određenih fenotipa iste vrste koje nisu trajne, i trajna izmena genotipa jedne vrste kroz koju se u genotip ubacuje informacija iz druge vrste, menjajući drastično tu vrstu su dve različite stvari. Prilikom veštačke selekcije mi izdvajamo određene već date fenotipe, i selektivnim ukrštanjem naglašavamo njihove osobenosti (što zna svaki uzgajivač). Takav je primer uzgajanja određenih rasa pasa ili biljaka. Kada se na primer rasni pas pusti na slobodu, mešanjem sa drugim psima te specifične osobine se gube. Većina podivljalih pasa (ne mislim samo na lutalice) koji vode poreklo od domaćih se vraćaju na svoj prvobitni vukolik oblik. Ukoliko bi ukrštali međusobno samo albino ljude kroz nekoliko generacija, većina njihovih potomaka bi bili albino. Ukoliko bi ponovo ti albino potomci počeli da se ukrštaju sa ostalim ljudima, te osobine bi se postepeno gubile u njihovom potomstvu. Sve je to lepo objasnio Gregor Mendel[6].

Dakle mi ovde ne menjamo nikakav genetski materijal (što radi genetski inžinjering), već baratamo sa postojećim datim genetskim materijalom, njegovim datim varijetetima i fonotipnim varijacijama unutar iste vrste. Sa druge strane GM tehnologija vrši trajne i veštačke izmene genotipa jedne vrste uz ubacivanje materijala druge vrste koja nema apsolutno nikakve veze sa njom. Takva jedinstvena veštačka genetska kombinacija je nemoguća u prirodnom ekosistemu. Da ne zaboravimo već rečeno, da selektivno uzgajanje barata sa već postojećim varijacijama datim u prirodi. Dobijanje takvog organizma je takođe apsolutno nemoguće dobiti metodama koje gospodin Glišin izjednačava sa genetskim inžinjeringom. Drvo i plastika jesu ugljovodonični spojevi, ali iz toga ne sledi da je drvo isto što i plastika.

Iz ovoga napisanog se može videti da su farmeri „zaobilazili upotrebu pesticida“ tako što su koristili toksine iz bakterija koji su po svojoj prirodi pesticidi! Možda gospodin Glišin misli da su pesticidi samo ona sredstva napravljena veštačkim hemijskim putem, ali to jednostavno nije istina  i to kao stručnjak on sigurno mora da zna.

Kao što se vidi ovde se iznosi poluistina uz korišćenje sofističkog izjednačavanja dve različite prakse zbog par površnih sličnosti i radi opravdavanja jedne. Genetika je nauka koja se bavi nasleđivanjem, a selektivni uzgoj i genetski inžinjering zaista utiču na nasleđe, ali tu svaka sličnost prestaje. To je poput izjednačavanja ljubavnika i silovatelja, radi opravdanja silovatelja, jer jedan i drugi praktikuju seks. Tako se to, nažalost, koristi ovde (namerno ili nenamerno) u svrhu opravdavanja silovanja prirode.

Otpor prema GM hrani je iracionalan

U već citiranom članku: „Geni, pasulj i šef policije“, Glišin izjednačava otpor prema GM hrani sa tabuima koji su postojali prema određenim vrstama hrane u prošlosti. On svakako želi da izjednači zabrinutost zbog GM hrane sa predrasudama koje su postojale prema nekim vrstama hrane u prošlosti. Da li on pravi pravu analogiju? Kao što smo videli na početku, imamo sve racionalne razloge da budemo zabrinuti zbog GM organizama. Problem je što Glišinove analogije mogu da se koriste za opravdavanje bilo čega. Tako zbog toga što je alkohol nekad bio zabranjivan u prohibicijama a sada ne, neko može da pravda korišćenje heroina jer se i on sada proganja kao i alkohol nekada.

On još kaže: „Dobar primer je paradajz u Americi. Sve do 1820. smatran je nezdravim, čak i otrovnim. I za krompir je do te mere govoreno da poguban da je, recimo, u gradu Bezansonu u Francuskoj doneta sledeća zabrana: „Zbog činjenice da je krompir smrtonosna supstanca koja može da izazove leprozu, ovim dekretom se zabranjuje njegovo kultivisanje pod pretnjom kazne.” Problem je što te tvrdnje nisu uopšte bile toliko iracionalne. Paradajz je većinom otrovna biljka, i jedini njegov deo koji nije otrovan je sam plod, što je tek kasnije otkriveno. Krompir je takođe prilično otrovan, sem krtole, koja je sama škodljiva ukoliko se termički ne obradi. Te činjenice su poznate i laicima, o stručnjacima da ne govorimo.

Nevezano za te primere, kakve veze imaju tabui prema određenim proizvodima u prošlosti sa opravdanom zabrinutošću zbog upotrebe GM organizama? Iz toga što su ljudi imali (neopravdan) strah prema nekim biljkama, ne znači da je i zabrinutost prema GM biljkama takođe neopravdan. Pravljenje analogije između te dve stvari govori samo o Glišinovom stavu, nego što on pravi suvisli argument.

Cilj te analogije nije da pruži argument, nego da ismeje protivnike GM hrane.

I na kraju da li je sam Glišin racionalan? On tvrdi: „Hraniva bazirana na genetski modifikovanim organizmima biće široko prihvaćena, a nesumnjivo hoće, tek kada se javnost sama uveri u njihovu vrednost, kao što se to desilo s kafom, paradajzom i krompirom.“ On na osnovu činjenice da su krompir, paradajz i kafa prihvaćeni i što su konačno otkrili da nisu opasni po zdravlje to takođe tvrdi i za stvari oko kojih se vodi velika kontroverza i za koje to ne znamo. Da li je to racionalan stav? Zamenite reč „genetski modifikovan organizam“ sa reči „kokain“ pa ćete videti koliko takva argumentacija nema smisla.

Sa jedne strane, imamo vekovno proverenu hranu od koje znamo šta očekujemo, a sa druge kontraverzne proizvode iza kojih stoje interesi velikih kompanija, i za koje ne znamo kakve sve zdravstvene i ekološke posledice izazivaju. Da li je racionalna rezervisanost prema istima ili naivni entuzijazam?

Ono što je trenutno korisno je dobro

Da se videti, da gospodin Glišin posmatra vrednost GM hrane u njenoj korisnosti u ispunjavanju određenih zadataka. Tako navodi primer (u gore navedenom tekstu) GM „bezgasnog pasulja“ koji ne izaziva nadutost kod konzumenta. Veoma plemenit cilj, možemo reći, ali on na najbolji način pokazuje tzv. „specijalističko slepilo“ koje je obeležje mnogih naučnih radnika. Oni u svom traganju za kratkoročnim rešenjima i ciljevima, zaslepljeni svojom strukom i entuzijazmom nisu više u stanju uzmu u obzir moguće posledice i celinu situacije. Možemo reći da „od drveća ne vide šumu“. Možda toksični GM soja i kukuruz jesu korisni protiv insekata, možda „bezgasni pasulj“ ne izaziva nadutost, ali kakve su dugoročne posledice njihovog uzgoja na ekosistem, druge organizme i na zdravlje ljudi?

Cilj pravljenja atomske bombe je bio skraćivanje Drugog svetskog rata, i smanjivanja mogućih žrtava pri iskrcavanju na Japan. Radi se o cilju koji je prilično jasnog,“humanog“ i ograničenog opsega. Ali kakva je posledica tog čina? Otvaranja mogućnosti uništenja celokupnog života na zemlji? A ovo nije jedini slučaj da su posledice nekog čina mnogo užasnije od dobre namere koja se krila iza njega.

Tako je Talodimid uveden kao sedativ pedesetih godina prošlog veka, što je bila njegova dobra strana. Problem je što on takođe izaziva urođene defekte kod fetusa, i mnoštvo dece rođeno je unakaženo. Posledice su opet bile gore od navodne koristi.

Postoji izreka: „put u pakao je popločan dobrim namerama“, a mnogo puta se ona pokazala istinitom. U velikom broju slučajeva naučnici i naučni eksperti su se pokazali neodgovornim u mnogim stvarima koje su činili.

Naše zdravlje, ishrana, planeta i životna sredina su mnogo bitnije od kratkoročnih uskih interesa i ne mogu biti opitni poligon za nečije eksperimente i neodgovorna poigravanja. Eksperimenti uvek uključuju mogućnost neuspeha i havarije, a uvlačenje čitave planete i prirode u takve eksperimente, zbog kratkoročnih ekonomskih ciljeva ima nesagledive posledice.

Naše zdravlje, ishrana, planeta i životna sredina su mnogo bitniji od kratkoročnih uskih interesa i ne mogu biti opitni poligon za nečije eksperimente i neodgovorna poigravanja. Eksperimenti uvek uključuju mogućnost neuspeha i havarije, a uvlačenje čitave planete i prirode u takve eksperimente, zbog kratkoročnih ekonomskih ciljeva ima nesagledive posledice.

Zaključak

Čitanje tekstova gospodina Glišina u prilog GM tehnologiji budi više razloga za zabrinutost, nego neki laički tekstovi protiv. Činjenica da jedan takav stručnjak iznosi veoma zabrinjavajuće podatke kao nešto pozitivno, da koristi nelogične argumente i pri tom olako prelazi preko mogućih opasnosti pa da ih i potpuno ignoriše. Ovo po svemu sudeći govori i o savremenoj nauci, gde postoji velik stepen neodgovornosti, površnosti, odbijanja uzimanja u obzir posledica pa i iracionalnosti. Kao posledica uske specijalizacije velik broj njih je postao odvojen od realnosti kao celine, i mogućnosti uviđanja posledica svojih dela.Takođe je veoma jak i uticaj institucija moći, poput velikih korporacija na naučni rad, kao i kobnih posledica koje iz takve delatnosti mogu da proisteknu. Mnogi su te posledice, pogreške i zablude osetili na sopstvenoj koži. Očigledno je nauka previše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena samo naučnicima, jer mnogi naučnici ne pokazuju potrebnu ozbiljnost.

Mnogo je razumnije na vreme sprečiti upotrebu nečega čije posledice mogu biti kobne za samu prirodu i čovečanstvo, nego ga naivno podržavati. Ukoliko se pokaže da nismo bili u pravu, u prvom slučaju gubimo jako malo, a u drugom slučaju gubimo sve.