недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Геоекономија или „вођење рата другим средствима“
Савремени свет

Геоекономија или „вођење рата другим средствима“

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Николић   
недеља, 17. март 2024.

Термин „геоекономија“ – односно коришћење економске моћи од стране држава у циљу остваривања њихових геополитичких и економских циљева – ушао је на велика врата у дискурс данашњице. Истина, употреба економских инструмената за придобијање дипломатских савезника, кажњавање противника и форсирање оних између да бирају страну није нова пракса на кугли земаљској, али интензитет њене употребе јесте. Едвард Лутвак, кога многи сматрају оцем геоекономије, иако је већ 1990. тврдио да је након Хладног рата важност војне моћи уступила место геоекономској моћи, вероватно није ни слутио колико ће бити у праву.

Председник САД Доналд Трамп са потписаним указом о подизању америчких царина на увоз из Кине, Вашингтон, марта 2018.

Геополитичка компетиција, или „рат другим средствима“, овога пута економским, се драматично интензивирала са подизањем америчких царина на увоз из Кине средином 2018, да би пет година касније уследила забрана извоза софистицираних полупроводника и високих технологија у ту земљу (што су многи аналитичари описали као фактичку објаву рата Пекингу од стране Вашингтона).

Увођење свеобухватних западних санкција Москви повезано с ратом у Украјини од 2022, уз практично избацивање Русије из западом контролисаног међународног платног система (SWIFT) те замрзавање девизних резерви РФ у еврима (и у мањој мери у доларима, јенима, фунтама), такође је ставило у први план геоекономију.

Иако је геоекономија дуго била полуга америчке спољне политике, та земља је релативно лоше припремљена за ову нову еру геоекономског надметања. Наиме, и поред тога што САД (уз помоћ савезника), као глобални геополитички и економски хегемон, још увек највише користи своју доминантну моћ у међународном економском систему да би тај систем био што више усклађен с њиховим политичким и идеолошким циљевима, новина је појава новог геоекономског играча гигантских размера.

Наиме, стратегија Пекинга, који користећи своју изузетну позицију као водећег глобалног извозника и де факто „светске радионице“ (фабрике), посебно у оквиру свог мега-инфраструктурног инвестиционог пројекта „Појас и пут“ („Пут свиле“), такође се неретко своди на добијање жељеног политичког и економског понашања од стране држава којима нуди повољне извозне кредите или производе по конкурентним ценама. Тако Кина све фреквентније користећи економске алате, поред осталог улагањем у инфраструктурне пројекте, контролом ланаца снабдевања или лимитирањем понуде ретких минерала, врши релативно успешну пројекцију своје моћи на глобалном нивоу.

Лидери држава присутних на трећем Форуму за међународну сарадњу "Појас и пут", Пекинг, октобра 2023.

Поред већ поменутог „Пута свиле“, америчко царинско-технолошког рата против Кине, те западног трговинско-финансијског ембарага против Русије (и раније против Ирана или Венецуеле), постоје и друге релативно успешне геоекономске стратегије које обликују глобалну динамику моћи. На пример, стварање јединственог тржишта од стране Европске уније са слободним кретањем робе, услуга, капитала и људи било је изузетно геоекономско достигнуће. Интеграцијом економија Брисел је повећао своју економску моћ, чинећи ЕУ значајним играчем у глобалним трговинским преговорима.

Манипулација девизним курсевима да би се стекле конкурентске предности углавном се везује за Кину у ранијим фазама њеног драстичног економског успона, чиме је омогућен скоковит раст извоза и обесхрабриван увоз (супротна политика Јапана од 1980-их се повезује са анемичним економским растом те земље од 1990-их).

Руска контрола над гасоводима за Европу омогућила је снажан утицај Москве на европску енергетику. Међутим, унилатералан престанак испорука три четвртине течног природног гаса ка ЕУ, заједно са разарањем Северног тока, неутралисао је политичко-економску полугу Кремља, док су многе европске компаније постале ценовно неконкурентне.

Овај пример показује како се значај појединих геоекономских инструмената у случају ескалације сукоба може изгубити, иако је то нерационална стратегија за обе стране.

Украјински активисти прoтестују због изградње "Северног тока" испред немачке амбасаде у Кијеву, децембра 2021.

Добар пример геоекономске принуде било је и од Вашингтона оркестрирано спречавање изградње гасовода Јужни ток преко Бугарске. Сличан случај је и са лимитирањем кинеских инвестиција у ЕУ и САД, као и забрана улагања компанија из тих економија у Кину (истине ради, Пекинг је у већој мери примењивао политике диригованог приступа свом тржишту према корпорацијама из земаља Запада).

Спровођење економске принуде

Геоекономска моћ произилази из способности да се заједнички врше претње из одвојених економских активности, на пример претња да се ентитет (компанија или држава) лиши финансијских услуга и критичних производних инпута. Тако на пример хегемон, попут САД, примењује своју моћ на фирме и владе у својој економској мрежи, тражећи од ових ентитета да предузму скупе акције које манипулишу светском равнотежом у његову корист.

Те акције се отелотворују у маржама на робу, вишим каматама за кредите, увозним ограничењима и царинама. Мрежни (инпут-аутпут) ефекат чини контролу над неким секторима веома важним за хегемона, јер промене у алокацији тих стратешких сектора имају велики утицај на светску економију. Тако се лакше остварује економска принуда – као комбинација стратешког притиска и последичних акција „трећих“ корпорација и држава.

Шематизација међузависности америчке националне безбедности и кинеске 5Г инфраструктуре

Ствар се може свести на неколико битних примера, тренутно врло важних. С једне стране, Вашингтон је у могућности да притиска фирме и владе „трећих“ земаља, посебно савезничких, да прекину увоз 5Г телекомуникационе инфраструктуре кинеске компаније Хуавеј. Такође, Бела кућа злоупотребљава то што је глобални финансијски систем базиран на доминантном коришћењу долара, да би ојачала трговинске и финансијске санкције против Русије у покушају кажњавања Москве због рата у Украјини.

С друге стране, Пекинг користи позицију водећег глобалног извозника и „светске радионице“, односно изузетно високу конкурентност својих производа у оквиру своје иницијативе „Појас и пут“, како би добио жељено политичко понашање земаља којима нуди повољне извозне кредите или производе по повољним условима.

Претње и реализација

Хегемони граде моћ претећи реторзивним мерама против ентитета који не извршавају оно што доминирајуће силе сугеришу. На пример, циљана земља увози полупроизводе и страни капитал. Ако хегемон може да прети спречавањем датог ентитета да дође до обе ове ствари, онда реализација претње има снажније реперкусије јер производи веће губитке за циљану земљу или компанију.

Истина, многе претње или нису изводљиве или нису вредне. На пример, претња није изводљива ако хегемон не контролише тржиште полупроизвода. Такође, претња је безвредна ако таргетирана компанија може лако пронаћи замену за инпут који хегемон покушава да повуче са тржишта (тако су руске претње да ће драматично редуковати испоруке природног гаса постале мање релевантне како су проналажени алтернативни снабдевачи).

Танкер са течним гасом (LNG) стиже на новоотворени LNG терминал у Вилхелмсхавену, Немачка, децембра 2022.

Хегемон користи ове претње да изврши моћ над фирмама и владама у својој мрежи и тражи од њих да предузму одређене акције (на пример ограничења увоза-извоза кроз царине, тзв. КАП – ограничење цена руске нафте).

САД могу, на пример, сматрати да је корпорација који производи технологију за чипове у Холандији непријатељ уколико њено пословање индиректно повећава производњу непријатељске технологије у Кини. Наравно, означавање активности као „стратешке“, тј. „у националном интересу“ често се злоупотребљава у економској политици и може прикрити протекционистичке или националистичке циљеве.

Студије указују да како земље постају економски све више зависне од појединог трговинског партнера, оне и политички гравитирају према њему. У истраживању је утврђена таква врста узрочности коришћењем два различита извора квази-експерименталних варијација: појављивање Кине у глобалној економији и смањење трошкова путовања авионом током времена. У оба случаја, повећано економско пријатељство изазвало је побољшане политичке односе.

Шематски приказ кинеског утицаја кроз „Пут Свиле“

Неизбежност економске принуде

Дакле, коришћење економских алата као стратешких оруђа за пројектовање моћи је последица спознаје да та врста инструмената може бити утицајна, фактички као и војна сила, у обликовању међународних токова. Извесно је да поменуте геоекономске инструменте чини ефективнијим још увек висока интегрисаност глобалних производних и финансијских тржишта, те наставак успона Кине, која их све више користи за пројектовање моћи.

Повећан значај геоекономије проистиче и из јачања улоге државе у привреди, пре свега растућа улога јавних и државно контролисаних предузећа, што имплицира да владе имају на располагању више економских ресурса. Индикативно је да се значај геоекономских инструмената мења – док су неки били веома важни у прошлости (страна помоћ), недавно су се појавили нови (сајбер).

Померање ка мултиполарности значи и да се доминантне државе такмиче користећи економске инструменте, док регионалне силе играју све већу улогу. Мултилатералне институције се све више виде као инструменти пројекције моћи, док се истовремено смањује заинтересованост за решавање заједничких глобалних проблема, попут питања загревања планете.

На исти начин на који су државе развиле низ споразума и конвенција које регулишу вођење конвенционалних ратова између земаља, аналогни принципи би требало да се примене и у економској сфери, што растућа регионализација свакако отежава.

Велики базар у Техерану, Иран, фебруара 2023.

Чини се да би Бела кућа требало да делује проактивно и предложи нове принципе глобалног управљања, будући да Америка може највише да изгуби, имајући у виду интензитет с којим супарничке силе поткопавају постојећи глобални економски систем. 

Извесно је да треба пронаћи баланс између „laissez-faire“ и „интервенције“, посебно након Глобалне финансијске кризе 2008. године, када се државе појачано укључују у постављање оквира за економске активности. Како Кина обезбеђује алтернативне изворе капитала и зајмова, то остале земље у развоју чине мање спремним да усвоје строге економске и политичке реформе од којих зависи помоћ ММФ-а под контролом Запада.

Бизнис би, супротно постојећим трендовима, требало да тежи отвореној глобализацији, односно либерализацији трговине и страних инвестиција (тј. редуковању протекционизма), јер би то свакако био фактор ублажавања ризика гео-економске конкуренције, односно фрагментације.

Председник Кине Си Ђинпинг на сусрету са афричким лидерима током самита БРИКС-а у Јоханесбургу, Јужна Африка, августа 2023.

Најистакнутији светски практичари геоекономије су, поред САД и Кине, ЕУ и Русија. На пимер, Пекинг је више пута смањивао увоз аутомобила из Јапана или обустављао извоз кинеских ретких минерала у Јапан у настојању да ослаби одлучност Токија у погледу суверенитета Сенкаку острва у Источном кинеском мору. Поред тога, пружајући помоћ Африци, Кина награђује оне земље које сходно интересима Пекинга гласају у ОУН.

Русија користи своје енергетске ресурсе да унапреди стратешке циљеве, као 2008. или 2022. Пример понашања ЕУ према земљама Западног Балкана у контексту условљања приступа заједничком тржишту и чланства у тој интеграцији, само је један од примера геоекономије на делу.

Ипак, убедљиви „шампион“ је Вашингтон, који годинама предводи напоре тзв. међународне заједнице по мноштву питања (нпр. ирански нуклеарни програм), а који се по правилу своде на претње санкцијама.

Демонстрације против санкција испред амбасаде САД у Харареу, Зимбабве, октобра 2022.

Оно што охрабрује је да је изражена економска компетиција свакако пожељнији начин конфронтације супротстављених интереса водећих сила данашњице него врући конфликт. Повезано с конфликтом, остаје питање да ли идемо или сe већ налазимо у Другом Хладном рату. Одговор је нијансиран и не нужно пуно објашњавајући, будући да зависи од тога како третирамо поједине ствари.

Међутим, оно што јесте неоспорно је да је термин „геоекономија“ – односно коришћење економске моћи од стране држава у циљу остваривања њихових геополитичких и економских циљева – ушао на велика врата у дискурс данашњице.

Истина, употреба економских инструмената за придобијање дипломатских савезника, кажњавање противника и форсирање оних између да бирају страну није нова пракса на кугли земаљској, али интензитет њене употребе јесте. Едвард Лутвак, кога многи сматрају оцем геоекономије, иако је већ 1990. тврдио да је након Хладног рата важност војне моћи уступила место геоекономској моћи, вероватно није ни слутио колико ће бити у праву.

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер