Globalizacija džihada - Rađanje "svetih ratnika" iz Hladnog rata

AVGANISTAN SE MOŽE SMATRATI KOLEVKOM FENOMENA KOJI SE NAZIVA "GLOBALNI DŽIHAD". AMERIČKO NESLAVNO POVLAČENjE IZ AVGANISTANA I PREPUŠTANjE VLASTI TALIBANIMA PRED DVADESETU GODIŠNjICU NAPADA NA SVETSKI TRGOVINSKI CENTAR U NjUJORKU 11. SEPTEMBRA 2001. POSLEDICA JE POLA VEKA DUGE EVOLUCIJE "GLOBALNOG DŽIHADA" KOJI SE PRILAGOĐAVA PROMENAMA U SVETU I ČIJI SE KRAJ NE NAZIRE

Kada govorimo o terorizmu u poslednjih četrdesetak godina, najčešće mislimo na jedan njegov specifičan oblik koji se kolokvijalno zove "džihad", odnosno islamski "sveti rat" protiv "nevernika". Iako se kod nas "džihad" odomaćio kao izraz koji pokriva islamski ekstremizam, radikalizam, fundamentalizam i nasilje, to je neadekvatan i nepotpun izraz kojim se jednim delom hotimično stigmatizuje islam kao religija, drugim delom se prosto prihvata iz površnosti, ali vodi ka istom zaključku.

AVGANISTAN U 25 GODINA: Talibanski vojnik na ulazu u dolinu Panjšir 1996...

Na arapskom "džihad" znači "boriti se". Islamski naučnici kategorizovali su "džihad" u najmanje 14 kategorija od kojih većina može da se podvede pod moralne imperative ili kao kredo samousavršavanja i uzdržavanja ili nacionalnog razvoja, duhovnog i materijalnog progresa. Jednom rečju, "džihad" može da bude borba za sve ono za šta se vredi boriti. U to se uključuje i vođenje rata kao jedna od formi "džihada", a koji se u arapskom navodi kao "džihad rukom". Ako se misli tačno na ovu vrstu džihada, na rat i nasilje, onda bi adekvatniji termin bio "borbeni džihad", ili još preciznije "ratnički džihad".

Stoga, kada kažemo "globalizacija terorizma", očigledno mislimo na "globalizaciju borbenog džihada". Rat u Avganistanu i "avganistanski džihad" potpuno opravdano mogu da se smatraju kolevkom današnjeg pokreta "borbenog džihada", uzrokom njegove globalizacije. Prvi akteri "globalnog borbenog džihada" bili su "avganistanski Arapi" koji su se borili kao "sveti ratnici" protiv Sovjeta. Motivi i porivi Arapa da se pridruže ovom pokretu važni su za dalje razumevanje toka i razvoja "borbenog džihada".

...i talibanski specijalci na kabulskom aerodromu 2021.

AL KAIDA I ISLAMSKA DRŽAVA

U Avganistanu je rođena Al Kaida, to je zemlja u kojoj su kasnije vođe borbenog džihada, poput Osame bin Ladena, počele svoju opskurnu karijeru. Mreža koja je stvorena u Avganistanu bila je kičma pokreta 1990. i 2000. godine sa avganistanskim Arapima koji su igrali ključne uloge u većini grupa. Avganistan je intelektualno bio životno važan jer je bio inkubator ključnih ideja za "supkulturu borbenog džihada" kakvu poznajemo danas. Veliki strateg borbenog džihada Abu Musab Al Suri kasnije je rekao: "To je bio preokret u muslimanskoj istoriji. Sreli su se ljudi, ideje i perspektive. Grupe su se borile sa svojim rivalima, a različite ideje i mišljenja su se takmičili. To je bila neka vrsta mesta rođenja. Većina onoga što vidimo danas, rezultat je tog perioda."

Uobičajena putanja radikalizacije kretala se od članstva u organizacijama političkog islama, najčešće u Muslimanskoj braći, zatim je sledio prelazak u borbene, aktivističke i radikalne organizacije u arapskim zemljama, i poto obuka u nekom od avganistanskih logora, pre nego što bi se formiralo jezgro džihadističke borbe u avganistanskim gudurama i špiljama.

Kada su Sovjeti napustili Avganistan, borbeni i radikalni islam u terorističkoj formi rasejao se u arapske države, u Afriku, na Balkan, u Evropu i SAD. Decenija koja je za nama, od 2011. do danas, stvorila je nove forme ratničkog džihada kojima je dominiralo stvaranje Islamske države, teritorije koja je bila veličine četiri Portugalije i na kojoj je živelo osam miliona stanovnika.

IDEOLOZI MEĐUNARODNOG RATNIČKOG DŽIHADA: Al Suri i Bin Laden

OD LOKALNIH POBUNjENIKA DO GLOBALNIH RATNIKA

Istovremeno, globalna mobilizacija za Avganistan bila je neka vrsta misterije zato što se ništa slično nije dogodilo pre toga. Ranije dekade obeležene su brojnim sukobima u muslimanskom svetu, od Alžira na zapadu do Filipina na istoku, ali nijedan nije privukao strane borce tako kao Avganistan. Postojali su islamistički strani borci u palestinskom ratu 1948, ali su oni uživali državnu podršku i dolazili su mahom iz susednih zemalja. Od svoje pojave početkom 20. veka, islamistički pokreti bili su preokupirani unutrašnjom politikom. Početkom 60-ih prošlog veka pojavili su se islamisti koji su bili spremni da otvorenije koriste nasilje, ali su oni bili usmereni na unutrašnje političke promene. Ukratko, do kraja 70-ih je celokupna radikalna islamistička politika bila lokalna, uz malobrojne izuzetke.

Avganistanski borbeni džihad proizveo je jedan od najvećih transnacionalnih pobunjeničkih pokreta u istoriji. Nijedna druga ideološka grupa nije uspela da stvori tako velike i pokretne borbene grupe poput borbenog džihada. Procenjuje se da je kroz Avganistan prošlo oko 30.000 stranaca koji su se borili na mudžahedinskoj strani. 

Godine 1969. i 1970. Egipat, Sudan i Alžir su pomogli Nigeriji da se bori protiv ustanika u Bijafri, koja je stvorena od nekoliko provincija na severu zemlje. Lider Bijafre Emeka Ojukvu ocenio je da ta pomoć dolazi otuda što su to muslimanske zemlje, a Bijafra hrišćanska. "Sada je evidentno zašto su fanatične arapsko-muslimanske države poput Alžira, Egipta i Sudana nastupile otvoreno da podrže i pomognu Nigeriju u njenom sadašnjem genocidnom ratu protiv nas. (...) Bijafra je jedna od nekoliko afričkih država neokaljana islamom", izjavio je Ojukvu. Ustanak je slomljen, ali uprkos jasnim verskim obeležjima, nije doveo do stvaranja značajnijih militantnih grupa.

A onda, ođednom, hiljade stranaca iz celog sveta pohrlilo je da se uključi u antisovjetski rat u Avganistanu. Avganistanski borbeni džihad proizveo je jedan od najvećih transnacionalnih pobunjeničkih pokreta u istoriji. Nijedna druga ideološka grupa nije uspela da stvori tako velike i pokretne borbene grupe poput borbenog džihada. Procenjuje se da je kroz Avganistan prošlo oko 30.000 stranaca koji su se borili na mudžahedinskoj strani. Levičarski marksistički revolucionari u 20. veku imali su veći uticaj jer su zauzeli velike države, ali marksistički ustanici nisu delovali van granica u toj meri kao borbeni džihadisti poslednjih decenija.

PANISLAMISTIČKA IDEJA

Terorističke grupe ekstremne levice u Evropi 70-ih i 80-ih bile su veoma pokretljive, ali mnogo manje i manje smrtonosne nego grupe poput Al Kaide i Islamske države. Borbeni džihadisti su velika anomalija u uglavnom "parohijalnim" pobunjeničkim pokretima.

Poslednje decenije su period širokog istraživanja i izučavanja borbenog džihada, ali ključni događaj, arapsko uključivanje u Avganistan, nije objašnjen, niti je bio predmet dublje i ozbiljnije pažnje. Ako se ne objašnjava kao događaj koji se jednostavno desio, uglavnom se objašnjenja svode na ohrabrivanje, pomoć i podršku određenih vlada, njihovih tajnih službi i vojski i na potrage za skloništem od unutrašnjih progona.

Najčešće se arapska mobilizacija u Avganistanu posmatrala kao prirodan nastavak ideja egipatskog ideologa Sajida Kutba koje su dominirale radikalnim islamističkim idejama tokom 60-ih i 70-ih prošlog veka. Kutbovi sledbenici, međutim, zastupali su ideje promene arapskih režima, ali ne drugih muslimanskih ratova za nacionalno oslobođenje.

Odlazak u Avganistan bio je mnogo drugačiji poduhvat od svrgavanja arapskih režima. Poziv na borbu u Avganistanu predstavlja promenu u islamističkom razmišljanju – od svrgavanja korumpiranih domaćih vlastodržaca ka borbi protiv neverničkih osvajača u inostranstvu. Zaokret od revolucionarnog ka panislamističkom pravcu zaslužuje objašnjenje.

Tomas Heghamer smatra da je džihadizam postao globalan zato što su islamisti bili isključeni iz unutrašnje politike prethodnih decenija. Onemogućeni kod kuće, oni su se okrenuli areni u kojoj su se suočavali s manje pritiska, transnacionalnom aktivizmu za panislamističke ciljeve. Ovo je delimično tačno, jer su zaista postojala specifična kretanja unutar islamskog pokreta koja su omogućila prerastanje unutrašnje u globalnu pobunu.

HOMEINIJEVA DOKTRINA

Homeinijeva revolucionarna doktrina je bila primer za čitav region. Prema njoj je trebalo da se sruši svaki postojeći oblik vlasti i zameni vladavinom islamskih mula (pravnika). U Iranu, gde su mule održavale sve vreme svoju nezavisnost od države, ova doktrina ih je transformisala u revolucionarnu klasu usmerenu na osvajanje i vršenje vlasti.

Homeini

Homeini (na slici desno) je takođe potvrdio antizapadnu i antiameričku prirodu fundamentalizma. Kutbova ideja o "krstaštvu" naročito dobro se primila u Egiptu i Levantu, gde je nasleđe krstaških ratova moglo da vaskrsne iz dubina kolektivnog muslimanskog pamćenja, ali nije bila u dodiru sa narodom Irana, zemlje netaknute krstaškim ratovima.

Homeini je tako izvukao upečatljivu metaforu da istakne istu poentu: Amerika, istorijski naslednik nevernika, bila je "Veliki sotona". Ovo je predstavljalo apsolut sukoba između Islama i Zapada, ne samo u istoriji već i u eshatologiji. Sunitske sumnje su se pojavile povodom primene normi islamske države u Iranu, ali tokom narednih decenija fundamentalisti će uložiti velike napore u pokušaje da se ponovi Homeinijev uspeh i ostvari druga islamska revolucija.

Pokušaji da se ostvari druga revolucija pokazali su da bi fundamentalisti svih vrsta koristili revolucionarno nasilje ako bi ono moglo da ih dovede na vlast. Frustrirani mukotrpnim osvajanjem podrške mase, puni opojnih ideja Mavdudija i Kutba, a inspirisani Homeinijevim uspehom, krenuli su napred. Sunitski fundamentalisti svih boja počeli su da kuju zavere. Mesijanska sekta zauzela je Veliku džamiju u Meki 1979. Grupa koja je usvojila Kutbovo učenje izvršila je atentat na egipatskog predsednika Anvara Sadata 1981. godine. Muslimanska braća proglasila su pobunu protiv sirijskog režima 1982. godine.

GEOPOLITIČKA BORBA ZA KONTROLU EVROAZIJSKOG PROSTRANSTVA

Nakon što je u decembru 1979. Sovjetski Savez izvršio invaziju i okupaciju Avganistana, američki predsednik DŽimi Karter je već u januaru 1980. poslao svog savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog na konsultacije sa pakistanskim liderima koji su već podržavali avganistanske pobunjenike

Panislamističku terorističku "metastazu", kako sada u svojim obrazloženjima za povlačenja iz Avganistana američki predsednik DŽozef Bajden naziva globalni terorizam, započela je simbioza američkih hladnoratovskih ciljeva u borbi sa Sovjetskim Savezom i instrumentalizacija muslimanskih verskih osećanja u ostvarenju tih ciljeva. U 20. veku, 80-ih i 90-ih godina, upravo je u Avganistanu, uz američku podršku i učešće arapskih ekstremista, počela globalizacija džihada i višedecenijska radikalizacija islama. Avganistan je bio retorta u kojoj se arapski politički radikalizam pretvarao u ratničko žtrvovanje i mučeništvo, ono o čemu sanja svaki fanatik koji je spreman da položi život za svetost neke buduće pobede.

Nakon što je u decembru 1979. Sovjetski Savez izvršio invaziju i okupaciju Avganistana, američki predsednik DŽimi Karter je već u januaru 1980. poslao svog savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog na konsultacije sa pakistanskim liderima koji su već podržavali avganistanske pobunjenike.

Na putu iz Islamabada Bžežinski je stigao do obronaka Kiberskog prolaza, gde je nastala njegova čuvena fotografija sa kalašnjikovom AK-47 u ruci. Od tog trenutka, savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost postao je i u američkoj javnosti simbol za tu etapu američkog učešća u avganistanskoj epopeji.

Za Bžežinskog geopolitički kontinuitet u važnosti Avganistana bio je eksplicitan. U svom memorandumu koji je uputio Karteru odmah posle invazije, koji je odnedavno dostupan javnosti, on je upozorio: "Ako Sovjeti uspeju u Avganistanu (obrisan tekst) vekovni san Moskve da ima direktan pristup Indijskom okeanu biće ispunjen. Istorijski, Britanci su obezbeđivali prepreke za to kretanje i Avganistan je bio njihova ‘bafer’ država. Mi smo preuzeli njihovu ulogu 1945, ali je iranska kriza dovela do kolapsa ravnoteže snaga u jugoistočnoj Aziji koja može da dovede do sovjetskog prisustva tačno u Arapskom i Omanskom zalivu."

Ceo Hladni rat Bžežinski je definisao kao "geopolitičku borbu za kontrolu evroazijskog prostranstva". Na delu se pojavila konzervativna geopolitika koju su obe strane dobro razumele iza ideoloških vokabulara

Ceo Hladni rat Bžežinski je definisao kao "geopolitičku borbu za kontrolu evroazijskog prostranstva". Na delu se pojavila konzervativna geopolitika koju su obe strane dobro razumele iza ideoloških vokabulara. Ovo je jasno podsećalo na teritorijalnu imaginaciju lorda Kurzona koji je objašnjavao niz geografskih povezanosti odbrane zaleđa Indije do Mediterana.

SAVRŠENA OPERACIJA

Prema njihovom uvidu, "svi indikatori ukazuju da su Sovjeti odlučili da ostanu, da uključe Avganistan u sovjetsku vojnu strukturu i da razmatraju stvaranje stalnih baza za buduće akcije". Odmah je uočeno da su sovjetske snage došle samo na 200 milja od Persijskog zaliva (400 milja računajući povratno rastojanje) i kontrole tamošnjih naftnih polja. Baze u Avganistanu mogu da obezbede kredibilno pokriće za sovjetsku Pacifičku flotu i buduće snage u Golfskom zalivu. Osim toga, stvorili su jasnu bazu za "političke manipulacije na Bliskom istoku".

Zbog potencijalno ogromnog značenja izlaska SSSR na topla mora, a time i na globalnu scenu preko Avganistana, američko angažovanje u Avganistanu, što se malo ili nimalo zna, nije počelo posle, nego znatno pre sovjetske akcije. U intervjuu za "Nuvel obzervater", u broju od 15–21. janura 1998, Zbignjev Bžežinski je potvrdio da je u svojim zamislima o sabotaži sovjetskog prisustva u Avganistanu imao dalekosežnije ciljeve. I bivši direktor CIA Robert Gejts u svojim memoarima Iz senke navodi da su američke tajne službe počele da pomažu mudžahedine u Avganistanu šest meseci pre sovjetske invazije.

Na pitanje da li je to istina i da li je kao savetnik za nacionalnu bezbednost bio u to uključen, Bžežinski odgovara: "Prema zvaničnoj istoriji CIA, pomoć mudžahedinima je počela 1980, nakon ulaska sovjetske armije u Avganistan. Realnost koja je još neotkrivena bila je drugačija: predsednik Karter je u stvari prvu direktivu za pomoć protivnicima sovjetskog režima u Kabulu potpisao 3. jula 1979. Istog dana sam predsedniku napisao mišljenje da će ova pomoć izazvati sovjetsku vojnu intervenciju."

Sada imamo priliku da SSSR doživi svoj Vijetnam.’ Moskva je morala da ratuje deset godina, što ona nije bila u stanju da izdrži. To je izazvalo demoralizaciju, a na kraju raspad sovjetske imperije

Bžežinski objašnjava da "nisu baš hteli" da isprovociraju sovjetsku vojnu intervenciju, ali da su bili svesni "povećanja verovatnoće da će intervenisati". On potvrđuje da su tadašnje tvrdnje Sovjeta da intervenišu u Avganistanu jer se bore protiv tajnih operacija SAD "uglavnom istina", ali im se tada nije verovalo. Na pitanje novinara da li žali zbog toga, Bžežinski odgovara: "Zbog čega da žalim? Ta tajna operacija bila je savršeno zamišljena. Kao rezultat, Rusija je pala u zamku SAD. Šta u tome treba da žalim? Na dan kada je Rusija zvanično prešla granicu, napisao sam predsedniku Karteru: ‘Sada imamo priliku da SSSR doživi svoj Vijetnam.’ Moskva je morala da ratuje deset godina, što ona nije bila u stanju da izdrži. To je izazvalo demoralizaciju, a na kraju raspad sovjetske imperije."

SAMO DA SOVJETSKOG SAVEZA NEMA

On odbacuje prekor da su SAD tada podržale islamske teroriste i dale oružje i ideologiju budućim fundamentalistima, i postavlja pitanje: "Šta je važnije za svetsku istoriju? Talibani ili kolaps sovjetske imperije? Malo radikalniji muslimani ili oslobođenje Istočne Evrope i kraj Hladnog rata?"

Zbignjev Bžežinski

Bžežinski kao "glupost" odbacuje tvrdnju da je islamski fundamentalizam pretnja svetu, da je Zapad u globalnom konfliktu sa islamom, jer kako kaže "svet islama ne postoji". Ako se na islam gleda racionalno, bez demagogije i emocija, kaže Bžežinski, to je "jedna od religija u svetu koja ima pola milijarde vernika". "Šta je zajedničko fundamentalizmu u Saudijskoj Arabiji, umerenom Maroku, pakistanskom militarizmu i sekularizmu centralne Azije?", pita Bžežinski i odgovara: "Ništa više nego kod hrišćanskih zemalja."

Kada sam ga u jednom od razgovora podsetio na ove reči, Bžežinski je ostao pri svome da su okončanje Hladnog rata i povlačenje Sovjetskog Saveza iz Istočne Evrope bili istorijski superiorniji od bilo kakve promene u islamu.

Azamova fatva

AMERIKANKA IZ DŽET SETA DŽOAN HERING, KONGRESMEN, PIJANAC I ŠVALER ČARLI VILSON, "DUHOVNI OTAC ARAPSKIH AVGANISTANACA" ABDULA AZAM, KOMANDANT MUDŽAHEDINSKE ARMIJE DŽALALUDIN HAKANI ILI OSAMA BIN LADEN BILI SU NEKI OD PROTAGONISTA U AVGANISTANSKOM TRILERU KOJI JE DOVEO DO ŠIRENjA BORBENOG DŽIHADA PO CELOM SVETU. AMERIČKA "VELIKA IGRA" PROTIV SSSR IZ TOG VREMENA IZNEDRILA JE DANAŠNjE TALIBANE PRED ČIJIM NALETIMA SU SE AMERIČKE TRUPE POVUKLE POSLE DVADESETOGODIŠNjE OKUPACIJE AVGANISTANA

Dok je vrh američke administracije planirao svoju "veliku igru", podrška "mudžahedinima" stigla je sa sasvim neočekivane strane. Inicijalnu kapislu američkog uplitanja u Avganistan zapalila je američka starleta iz tog vremena DŽoan King Hering. Njoj je danas 93 godine i od kada je posle dvadeset godina američke okupacije 15. avgusta pala avganistanska vlada, njeni telefoni ne prestaju da zvone. Poruke i pozivi dolaze iz celog sveta.

DŽoan Hering je u svesti javnosti sa avganistanskim ratom povezana kada je DŽulija Roberts 2007. u filmu Rat Čarlija Vilsona glumila njen lik. To je biografska, dramska komedija o troje ljudi koji su pomogli da se raspali polutajni rat u Avganistanu. DŽoan je zajedno sa bivšim demokratskim kongresmenom Čarlijem Vilsonom i operativcem CIA Gustom Avrakotosom omogućila operaciju "Ciklon" i program koji je stvoren da podrži i organizuje avganistanske mudžahedine tokom sovjetsko-avganistanskog rata. Njihovi napori su promenili pravac istorije Avganistana, Sovjetskog Saveza i globalnog islamističkog pokreta.

Nakon što se udala za svog drugog supruga, naftaša Roberta Heringa, par je putovao po inostranstvu i dogovarao poslove sa naftom i gasom. Tokom dugih letova njen suprug joj je pričao o situaciji u Avganistanu, iznosio joj je činjenice, brojke i ubedljive argumente.

Do kasnih 1970-ih DŽoan Hering je imala tri počasna položaja: bila je počasni konzul Pakistana i Maroka, a takođe je pomagala i pakistanskim seljacima da modernizuju svoje ručno izrađene zanatske proizvode – od prostirki i tkanina do proizvoda od bakra i srebra – kako bi se svideli zapadnim potrošačima. Usput je pozvala uticajne prijatelje u modnoj industriji da dizajniraju haljine koristeći pakistanske materijale.

TAJNA VEZA: DŽoan Hering sa pakistanskim predsednikom Muhamadom Zia ul Hakom 1983.

DŽoan je bila i pripadnica hjustonskog konzervativnog društva, politički aktivista, poslovna žena i TV voditeljka – proizvod teksaske nafte i društva "DŽon Birč". Ovo društvo je organizacija političkih aktivista koje je sebe opisivalo kao antikomunističku organizaciju sa snažnim religiozno-hrišćanskim naglascima. Ostali je opisuju kao ultrakonzervativnu i radikalno desničarsku organizaciju. Osnovao ju je biznismen Robert Velč 1958. godine, a njegov bliski prijatelj i finansijer bio je otac Donalda Trampa.

Njeno prijateljstvo sa političarima, poput budućeg državnog sekretara DŽemsa Bejkera, uvećavalo je njen politički uticaj. Ona je možda najpoznatija po svom političkom odnosu sa bivšim predsednikom Pakistana Muhamedom Zijom ul Hakom, po njihovom dugotrajnom prijateljstvu koje je trajalo od ranih 1970-ih do 1980. Predsednik je jednom u Islamabadu organizovao večeru u njenu čast.

Po svom smelom i provokativnom oblačenju bila je poznata sa teksaskih i njujorških partija i društvenih događaja. DŽoan je u jednom intervjuu kroz smeh priznala da je nosila seksi odeću "jer je to bio jedini način da me muškarci saslušaju".

Sve je počelo erotskom vezom Heringove i ekstravagantnog hedonističkog kongresmena Čarlija Vilsona nakon jedne zabave 1980. godine. Afera je prerasla u nešto mnogo više, pa je Vilson u svojoj biografiji naveo da su planirali i venčanje.

ČARLI VILSON I NjEGOVI ANĐELI

Čarli Vilson (Charles Nesbitt "Charlie" Wilson, 1933–2010) bio je demokratski kongresmen uz Teksasa biran u dvanaest mandata od 1973. do 1997. Bio je spoljnopolitički "jastreb" i postao poznat kao vodeći kongresmen koji je odlučujuće uticao na Karterovu i Reganovu operaciju "Ciklon", kojom su mudžahedini u Avganistanu snabdevani naoružanjem i svim drugim vidovima pomoći za borbu protiv sovjetske armije. U parlament Teksasa izabran je prvi put sa samo 27 godina. Tokom cele karijere imao je snažne odnose sa Izraelom, najviše zahvaljujući prelomnom uticaju izraelsko-arapskog sukoba na početku njegove političke karijere 1973. Tokom svog angažovanja u pomoći mudžahedinima u Pakistanu tesno je sarađivao sa izraelskim obaveštajnim službama i vojskom. Vilson je direktno uticao na nivo američke pomoći, a posebno budžete CIA, zbog čega je dobio i počasnu medalju CIA.

KLjUČNA POMOĆ ZA MUDŽAHEDINE: Kongresmen Čarli Vilson

U privatnom životu bio je plejboj i to nikada nije skrivao. Dobio je zbog toga nadimak "Sladak život Čarli". Svoju kancelariju napunio je mladim i zgodnim devojkama koje su drugi članovi Kongresa nazvali "Čarlijevim anđelima".

Dovođenje žena u Pakistan bilo je 1987. uzrok napetosti između njega i CIA kada je agencija odbila da plati putne troškove njegove devojke. Vilson je, kao odgovor, smanjio budžet agencije za sledeću godinu

Tokom čitave karijere je veoma mnogo pio zbog čega je patio od depresije i insomnije. Opijanje je postalo posebno teško tokom njegovog angažovanja u Avganistanu. U jednom trenutku bio je primljen u bolnicu u Nemačkoj gde su mu konstatovane brojne srčane slabosti pa mu je naloženo da prestane da pije. Posle konsultacija je prestao da pije žestoka pića, ali je nastavio da pije vino i pivo. Bio je uvek u ženskoj pratnji, osim kada je bio za kongresnom govornicom. Priznao je da je bio u komitetu Kenedijevog centra samo da bi imao mesto za ljubavne sastanke.

Od svog drugog puta u Pakistan on je uvek imao žensku pratnju. U jednom trenutku naveo je jednu od njih da zabavlja njegove domaćine trbušnim plesom. Dovođenje žena u Pakistan bilo je 1987. uzrok napetosti između njega i CIA kada je agencija odbila da plati putne troškove njegove devojke. Vilson je, kao odgovor, smanjio budžet agencije za sledeću godinu.

Vilson je zaveo mnogo žena u svojoj karijeri, one su tvrdile da je bio romantičan i da je bio brižan na sastancima. Govorio je da je voleo život "kao jedan veliki parti", a živeo je po pravilu da "može da ozbiljno obavlja posao, a da ne uzima sebe za ozbiljno". Posle napuštanja kongresa nastavio je da bude pakistanski lobista. Kada je umro, sahranjen je uz sve vojne počasti. U oproštajnom govoru njegov saradnik DŽon Ving je rekao: "Nedostajaće svima, od Golanske visoravni do Kiberskog tesnaca, od Kaspijskog mora do Sueca", ukazujući tačno na područje njegovog delovanja koje se poklapa sa teritorijom "velike igre". Posle službe njegova udovica Barbara pozvala je u kuću mali broj bliskih prijatelja. U dnevnoj sobi, pored skulpture američkog orla, stajale su reči emira Avganistana od 1880. do 1901. Abdura Rahmana Kana: "Moj duh će ostati u Avganistanu, čak i kada moja duša ode Bogu. Moje poslednje reči tebi, moj sine i nasledniče: nikada ne veruj Rusima."

VELIČANSTVENE ZABLUDE

DŽoan Hering je zaslužna što su se upoznali Vilson i Zija ul Hak, a to poznanstvo je dovelo do finansiranja pakistanske antikomunističke politike. Ona je bila "američki savetnik od najvećeg poverenja u Zijinoj administraciji". Zija ju je imenovao za svog počasnog konzula u generalnom konzulatu Pakistana u Hjustonu i odlikovao je najvišim pakistanskim civilnim ordenom Tamgha-e-Kuaid-e-Azam. Zasluga za njeno imenovanje pripada generalu i pakistanskom ambasadoru u Vašingtonu Šahizbadi Jakubu Ali Kanu, nepopravljivom romantičaru koji je mogao da recituje stihove na mnogim jezicima.

U svojoj knjizi Veličanstvene zablude bivši ambasador i savetnik trojice pakistanskih premijera Husein Hakani opisao ju je kao "poznatu više po glamuru nego po političkoj mudrosti" i da "malo zna o zemlji".

"Ono što smo Čarli i ja radili nije uključivalo nijednog američkog vojnika. Sve što smo učinili da pomognemo Avganistancima jeste da ih naučimo da pomognu sami sebi", rekla je ona. Komentarišući sadašnje američko povlačenje iz Avganistana Heringova je izjavila da su oni tada Avganistancima "dali alate", a da su oni ostatak uradili sami.

Kao član Odbora za budžet, Vilson je u narednih 15 godina obezbedio stotine miliona tajnih sredstava CIA za naoružavanje mudžahedina u Avganistanu.

ŠEIK ARAPSKIH MUDŽAHEDINA

Kao što smo prethodno naveli, Bžežinski i američka administracija su želeli sukob Sovjeta i mudžahedina u Avganistanu, ali to još uvek ne objašnjava kako je došlo do promene u međunarodnoj mobilizaciji borbenih i radikalnih islamista. Ovaj zaokret i prvu globalizaciju džihada omogućio je palestinski univerzitetski profesor Abdula Azam koji je tokom 1980. iz svoje baze u Pešavaru u Pakistanu regrutovao Arape za borbu u Avganistanu.

Zbog toga ga nazivaju "duhovnim ocem arapskih Avganistanaca", "šeikom arapskih mudžahedina", "herojem arapskog džihada u Avganistanu". Dve godine pre smrti napisao je knjigu Priključiti se karavanu koja je postala bukvar za svakoga ko je želeo da se pridruži "karavanu", to jest "borbenom džihadu". Azam je bio univerzitetski profesor i mudžahedin od ogromnog značaja za razvoj savremenog islamskog radikalizma, posebno u stvaranju Al Kaide.

Rođen je 1941. na Zapadnoj obali Jordana. Pridružio se palestinskom Muslimanskom bratstvu pre nego što je postao punoletan i bio je uključen u akcije protiv Izraela. Azam je doktorirao fikh (islamska jurisprudencija) na univerzitetu Al Azhar u Egiptu 1973. godine, gde se sprijateljio s liderima muslimanskog radikalizma tog vremena: porodicom Kutb, šeikom Omarom Abd el Rahmanom i Ajmanom al Zavahirijem. Zbog pisma Gamalu Abdelu Naseru u kojem je kritikovao egzekuciju Sajida Kutba bio je pod nadžorom egipatske policije. Postao je predavač na univerzitetu u Amanu, ali je zbog radikalnih stavova morao da ode, pa je svoju akademsku karijeru nastavio kao predavač na univerzitetu Abdulaziz u Saudijskoj Arabiji, gđe je uticao na čitavu generaciju Saudijaca, uključujući Osamu bin Ladena.

Budući da je njegova ideologija oblikovana antiamerikanizmom, antizapadnjaštvom, antinacionalizmom i panislamizmom Sajida Kutba, Azam je uzrok problema muslimanskog sveta video u negativnoj ulozi "kufra" (nemuslimana) koji su bili deo zavere kako bi se "umma" (muslimanska zajednica) sprečila da ostvari potencijal transnacionalne islamske države.

Njegov vatreni antikomunizam i antizapadnjaštvo iskristalisali su se u dve knjige koje je objavio: Crveni kancer, u kojoj je detaljnije objasnio zla komunizma i njegove manifestacije u arapskom svetu, i Arapski nacionalizam. Obe ideologije, komunizam i nacionalizam, smatra uvozom sa Zapada i jevrejskom smicalicom za slabljenje islama.

RAT PROTIV JEVREJA

"Boljševička revolucija je bila jevrejska u ideologiji, planiranju, finansiranju i izvršenju", tvrdi Azam. "Njen filozof i mislilac bio je Marks, unuk jevrejskog rabina Mordehaja Marksa, a isto tako i Lenjin, koji je promenio Marksove reči u stvarnost i revoluciju." On dalje nastavlja: "Što se tiče finansiranja [revolucije], bilo je jevrejsko; Bruklin u istočnom Njujorku bio je okosnica zavere; Trocki je bio otuda. Ovo područje je i dalje centar za jevrejske zavere za uništavanje čovečanstva." Pošto su, ukratko, "sve komunističke revolucije u svetu jevrejske", ne čudi da su "Jevreji orkestrirali organizaciju i formiranje Komunističke partije u arapskom svetu; oni su njeni vođe i planeri." U knjizi se na nekoliko mesta osvrće i na Jugoslaviju, kao zemlju koja je počinila pokolje muslimana i koja truje islamske države komunizmom i nacionalizmom.

Neko vreme nakon objavljivanja Crvenog kancera, godinu ili dve kasnije, Azam je napisao sličan, ali kraći tekst, pod naslovom "Arapski nacionalizam". On povezuje i arapski nacionalizam i panturcizam sa stranim uticajima koje opet kontrolišu Jevreji. "Oba nacionalizma su podignuta u stranim zemljama; arapski nacionalizam je nastao u američkim umovima i na američkom univerzitetu, dok je panturcizam nastao u masonskim i jevrejskim krugovima pod nadžorom španskih, poljskih i italijanskih Jevreja." On dodaje da su "svi arapski nacionalistički lideri bili nemuslimani... hrišćanskog porekla".

Ovi stavovi ga nisu omeli da više puta boravi u SAD, gde je prvi put 1977–1978. sreo studenta Osamu bin Ladena, ni da tokom 1981. održi preko pedeset predavanja kojima je propagirao borbu protiv judeo-komunističkog zla koje preti islamu.

Nakon što je isključen sa predavačkog mesta na Univerzitetu u Jordanu 1980, kratko vreme je proveo u tadašnjem centru panislamizma u Zapadnoj Saudijskoj Arabiji, u trouglu Meka–Medina–DŽeda, gde je odlučio da se uključi u vojnu borbu, ali nije bio siguran koju. On je na kraju suzio izbor na dve opcije: Jemen ili Avganistan, pošto se u obe zemlje vodila borba protiv komunizma koji je mrzeo. Hteo je da ide na bojište da počne da "praktikuje svoj poziv, džihad".

Kada je u septembru 1981. doputovao u Pešavar, prizori sa avganistanske granice ostavili su na njega dubok utisak: "Kad sam stajao na vrhovima Avganistana nisam mogao da verujem! Bio sam Palestinac, trpeo sam uvek nanovo poraze u arapskom svetu. Tu sam video pobede i video sam sebe na vrhu. Nisam mogao verovati." Avganistanski džihad, bio je sada ubeđen, bio je "početak renesanse (nahda)" i potencijalna "istorijska prekretnica za svet u celini".

UJEDINjENI U DŽIHADU: Mudžahedini u Avganistanu 1987.

DŽIHADISTIČKA ČUDESA

Azamovi prvi izveštaji iz Avganistana nisu bili ni o političkoj situaciji, niti o potrebi za stranim borcima. Bili su o "božanskim čudima" za koja je tvrdio da su se učestalo dešavala na bojnom polju. Tokom 1980-ih Azam je pisao opširno o natprirodnoj dimenziji džihada na način na koji niko pre njega od modernih islamističkih pisaca nije činio. On je zabeležio duži katalog čudesa na bojnom polju: pobedu 350 mudžahedina protiv 5000 Rusa i 40 aviona, gde su Rusi izgubili 3364 vojnika, a mudžahedini samo 40. Tu su mudžahidini rušili ruske lovce kamenčićima ili samo molitvom, vojske duhova su pomagale brojno nađačanim borcima, životinje su unapred upozoravale na bombardovanje. Bilo je i priča o misterioznim stvarima koje su se događale u telima poginulih boraca: njihova krv miriše na mošus, a tela se uopšte ne raspadaju i zraci svetlosti izviru iz njihovih grobova. Njegova knjiga o čudesima postala je klasik džihadističke literature i nezaobilazan priručnik za sve koji se pripremaju za "put mučenika".

Tema je zaokupljala maštu ljudi i sugerisala da je avganistanski džihad omiljen Bogu i stoga vredan podrške. Azamovi zapisi o čudima (karamat) i mučeništvu postavili su temelje sunitske džihadističke kulture mučeništva koja postoji i danas. Azamovi spisi o natprirodnom uključivali su dve različite, ali blisko povezane teme: čuda koja se dešavaju u vezi sa bitkom i čuda izazvana mučeničkom smrću. U to vreme nisu svi avganistanski komandanti bili spremni da prime nepoznate i neobučene ratnike koji su dolazili sa strane.

KLjUČNI SAVEZNIK

DŽalaludin Hakani komandovao je mudžahedinskom armijom od 1980. do 1992. Njemu se pripisuje zasluga za regrutovanje stranih boraca. Dvojica najpoznatijih džihadista su dvojica dobro poznatih Arapa – Abdula Azam i Osama bin Laden – koji su počeli svoju karijeru kao dobrovoljci kod Hakanija, gde su obučeni da se bore protiv Sovjeta. Al Kaida i Hakani mreža razvijale su se paralelno i ostale su isprepletane tokom svoje istorije. Tako je ostalo do danas. Odnosi Hakani mreže sa Al Kaidom sežu sve do vremena formiranja Al Kaide. Značajna razlika između dve organizacije jeste da su ciljevi Al Kaide globalni, tako da ona koristi globalna sredstva, dok su Hakani jedino zainteresovani za Avganistan i region paštunskog plemena. DŽalaludin Hakani bio je više zainteresovan za uticaj islamskog zakona u Avganistanu nego za globalni džihad. Bez obzira na to, Hakani su uvek bili upoznati sa ciljevima i namerama Al Kaide.

DŽalaludin Hakani

DŽalaludin Hakani je uspostavio prve kontakte sa arapskim strukturama koje su bile voljne da finansijski, psihološki, politički i obaveštajno pomognu avganistanske mudžahedine. Za razliku od drugih avganistanskih komandanata, DŽalaludinovi rani kontakti sa zemljama Zaliva nisu se ograničavali samo na traženje finansijske pomoći. Hakani su bili posebni po svojoj ranoj i doslednoj spremnosti da prihvate Arape koji traže učešće na bojnom polju, a Loja Paktia u kojoj dominiraju Hakani bila je najčešća destinacija za Arape koji su prešli Pešavar 1980.

DŽalaludin Hakani bio je ključni američki i pakistanski saveznik u otporu Sovjetima. Čarli Vilson bio je toliko obuzet DŽalaludinom Hakanijem da ga je nazvao "božanskom personifikacijom". Čovek koga je Vilson jednom opisao kao "personifikovanu dobrotu", DŽalaludin Hakani, dugo je bio kanal za saudijske dobrovoljce, a CIA godinama nije imala problema sa takvim udruženjima. Osama bin Laden bio je jedan od onih dobrovoljaca koji su se često mogli naći u istoj oblasti u kojoj je Vilson bio počasni gost Hakanija. Kao omiljeni komandant CIA, Hakani je svakog meseca primao vreće novca iz baze u Islamabadu. Mreža Hakanija danas je okosnica talibanskog pokreta koji je nasledio američke vlasti u Avganistanu.

PRVA OBAVEZA NAKON VERE

DŽalaludin Hakani i Azam bili su veoma bliski – Azam je čak vlastitu oporuku napisao u Hakanijevoj kući. Do prekretnice u Azamovom delovanju i stvarnog pretvaranja džihada u globalni fenomen dolazi 1984. Tada će se nova forma džihada iskristalisati na ideološkom i organizacionom planu, a u obe će Azam imati najvažniju ulogu. Veliki deo Azamove slave počiva u njegovoj revolucionarnoj inovaciji u doktrini džihada. On je u fatvi "Odbrana muslimanskih zemalja, prva obaveza nakon vere" iz 1984. rekao da je podrška avganistanskom džihadu individualna dužnost (fardajan) koju imaju svi radno sposobni muslimani širom sveta, pa stoga ne zavise od dozvole roditelja ili vlade da dođu i ponude pomoć. Fatvu je podržao među radikalnim islamistima veoma uticajni veliki muftija Saudijske Arabije Abdel Aziz bin Baz.

Hakani je još 1980. izjavio u listu "Al Etihid" da je pomoć avganistanskoj borbi obaveza svakog muslimana, ali je mislio na finansijsku i moralnu pomoć, a ne na borbeni džihad. Azam je u ovome možda pronašao ideju i pravac razmišljanja, ali iako Hakanijeva izjava nije poprimila isti tehnički i pravni oblik kao Azamova fetva iz 1984. godine, ipak je bila inovativna na svaki mogući način. Razlika je bila u tome što je Hakani imao sredstva i praktične načine kojima je mogao direktno da olakša učešće arapskih boraca u "džihadu".

Azam je u uvodu objasnio da je napisao fatvu koja je prvobitno bila znatno duža i pokazao ju je šeiku Abdulu Azizu bin Bazu. "Pročitao sam mu je, on ju je poboljšao i rekao: ‘Dobro je.’ Zatim se saglasio s njom. Ali, predložio mi je da je sam skratim i da napišem uvod sa kojim bi trebalo da se objavi, pošto je on bio zauzet, bila je sezona hadža, pa nije imao vremena da ga ponovo pregleda. Zatim je šeik u džamiji Ibn Ladne u DŽedi i u Velikoj džamiji u Rijadu izjavio da je džihad od danas ‘fard ajin’ (globalna obaveza)", opisao je Azam u uvodu fatve koja je štampana 1985. godine.

USLUŽNI BIRO DŽIHADA

Azamova fatva i njegov MAK imali su odlučujuću ulogu u stvaranju pokreta "globalnog džihada". MAK ili Maktab al Khidamat, odnosno Maktab Khadamat al Mujahidin al ‘Arab, bila je organizacija koju su 1984. osnovali Abdula Azam, Vael Hamza Julajdan, Osama bin Laden i Ajman Zavahiri a najednostavnije bi se mogla prevesti kao "Uslužni biro".

Zadatak organizacije bio je da prikuplja sredstva i regrutuje strane mudžahedine za rat protiv Sovjeta u Avganistanu. Ideja za osnovanje MAK-a nalazila se u projektu Badr. Badr projekat bio je pokušaj da se podstakne saradnja između avganistanskih mudžahedinskih stranaka tako što bi se njihovi pripadnici zajedno obučavali, a Azam bi bio "duhovni lider" logora. Pošto je znao da je više arapskih džihadista bilo spremno da se bori i da se nalaze na pakistanskoj strani, odlučio je da ih uključi u obuku zajedno sa avganistanskim mudžahedinima. Tako je Badr projekat poslužio integraciji arapskih boraca među avganistanske mudžahedine. Istovremeno, stvorio je mrežu iz koje je iznikao Uslužni biro.

Pored uštede, Bin Ladin je dobijao godišnju porodičnu stipendiju od oko 200.000 dolara. To je bio dodatak novcu koji je on mogao da dobije od svoje bogate porodice i prijatelja u kraljevstvu. On je bio čovek koji je lako mogao da stavi gotovinu na sto iz razloga u koje je verovao

Glavna prepreka je na početku bilo finansiranje. Azam nije imao nikakav sopstveni novac, a postojeći donatorski tokovi bili su usmereni na avganistanske mudžahidine. Na njegovu sreću se "džihadski kapitalista za rizik" pojavio tog proleća u Pešavaru a zvao se Osama bin Laden. Dvadesetsedmogodišnji sin najuspešnijeg građevinskog magnata Saudijske Arabije imao je pristup značajnim resursima. Pored uštede, Bin Ladin je dobijao godišnju porodičnu stipendiju od oko 200.000 dolara. To je bio dodatak novcu koji je on mogao da dobije od svoje bogate porodice i prijatelja u kraljevstvu. On je bio čovek koji je lako mogao da stavi gotovinu na sto iz razloga u koje je verovao.

KLICA AL KAIDE

Bin Laden nije bio novajlija u avganistanskom džihadu. On je od 1979. godine redovno odlazio u Pakistan kako bi dao novac za avganistanske mudžahidine preko Jamaat e Islami, pakistanskog ogranka Muslimanske braće. To je bila samo finansijska podrška jer, kako svedoči sam Osama bin Laden, islamske zemlje nisu imale zvaničan stav prema Avganistanu. I u Saudijskoj Arabiji je vladao opšti oprez "jer nismo bili upoznati sa džihadom ili oružanom podrškom pa smo tajno otišli i tajno se vratili", naveo je Bin Laden. To je trajalo sve do 1984. godine. Do tada se Bin Laden nije pojavljivao u Pešavaru, jer su saudijske vlasti i njegova majka bile protiv. Tek kada je u maju 1988. ubijeni i raskomadani saudijski novinar Gamal Kašogi o njemu objavio seriju tekstova u "Al Majali" i "Arab njuzu", Osama bin Laden je za "avganistanske Arape" postao obavezan lik sa postera.

Azam je ubedio Bin Ladena početkom 1984. da poseti Pešavar i to je bila prelomna tačka u Bin Ladenovom uključivanju u avganistanski džihad. Bin Laden je predložio da se obrazuje biro koji bi primao arapske dobrovoljce i da potpuno snosi troškove za 50–60 arapskih porodica koje bi Azam izabrao. Azam je u septembru 1984. počeo praktičan rad na stvaranju Uslužnog biroa zajedno sa nekolicinom arapskih sunarodnika koji su bili uključeni u Badr projekat. Abdula Azam je nesumnjivo bio najuspešniji promoter avganistanskog džihada u međunarodnoj muslimanskoj javnosti i njegovi napori doveli su veliki broj mudžahedina u Pešavar, tokom druge polovine 1980-ih godina.

Tokom rata protiv Sovjeta u Avganistanu, Uslužni biro igrao je minimalnu ulogu, obučavajući malu grupu od 100 mudžahedina za rat, ali sa prikupljenih milion dolara iz muslimanskih izvora. Biro je održavao veoma bliske odnose s pakistanskom obaveštajnom službom ISI, preko koje je obaveštajna služba Saudijske Arabije Al Mukhabarat Al A’amah usmeravala novac mudžahedinima. MAK je plaćao avionske karte novim regrutima koji su leteli na obuku u Avganistan. Biro je takođe blisko sarađivao sa grupacijom Gulbidina Hekmatjara Hezb e Islami koja je delovala u grupi poznatoj kao Pešavar 7.

Azam se, međutim, razlikovao od vođa drugih grupa u razmišljanju kako je najbolje da se ovi dobrovoljci stave u službu avganistanske borbe. Sajaf i Hekmatjar, iako su bili prezadovoljni zbog finansijske podrške koju su privukli Azam i njegova organizacija, nisu hteli da uključe neproverene i suvišne strance u stvarne bitke u Avganistanu. Kako su gostinske kuće u Pešavaru i kampovi za obuku u pakistanskim plemenskim područjima MAK-a bili prepuni novodošlih arapskih boraca, sve veći broj ovih ljudi bio je frustriran ograničenim kapacitetima MAK-a da olakša pristup ratištu.

Ova frustracija je na kraju dovela do raskola između Azama i njegovog bogatog pokrovitelja Osame bin Ladena, koji je u Paktiji osnovao logore koji će prerasti u Al Kaidu. Ovi logori nalazili su se duž linija snabdevanja Hakanija i blizu mesta epskih borbi Hakanija protiv sovjetskih snaga. Tako je u Paktiji pod kontrolom Hakanija, a ne u Pešavaru, obavljena međunarodna mobilizacija kojoj je Azam dao signal i koja se pretvorila u globalni džihadistički pokret.

MAK je bio preteča Al Kaide i bio je od ključne važnosti za stvaranje mreže podrške i regrutovanja kojom se koristila Al Kaida 1990. godine. To je bila militarizovana humanitarna organizacija.

MAK je bio preteča Al Kaide i bio je od ključne važnosti za stvaranje mreže podrške i regrutovanja kojom se koristila Al Kaida 1990. godine. To je bila militarizovana humanitarna organizacija. Kada je krajem 1980. Azam upitan kako je Uslužni biro doprineo džihadu, on je ponudio 13 razloga, a prvi je da je pitanje islamskog džihada u Avganistanu pretvorio u "globalni islamski problem". Nije bio zanemarljiv ni rad na prikupljanju podataka o tome šta se doista događa u Avganistanu. Da bi to ostvario, slao je misije ili "karavane", kako ih je zvao, koje je činilo nekoliko arapskih mudžahedina u pratnji Avganistanaca koji su bili vodiči u različite delove unutrašnjosti zemlje.

Azamovom likvidacijom 1989. uz pomoć 20 kilograma trotila u jednom automobilu, okončana je prva faza globalizacije džihada, ali ona nije prestala. Azam je dobio naslednika, jednog od regruta iz svojih borbenih kampova.

Veliki strateg

ARHITEKTOM SAVREMENOG "GLOBALNOG DŽIHADA" MOŽE SE SMATRATI MUSTAFA SETMARIAM NASAR, POZNAT KAO ABU MUSAB AL SURI (NA SLICI IZNAD). ON JE JOŠ PRE DVE DECENIJE PISAO DA ĆE SLEDEĆU FAZU DŽIHADA OBELEŽITI TERORIZAM KOJI ĆE IZVODITI POJEDINCI SA KRAJNjIM CILjEM USPOSTAVLjANjA ISLAMSKE DRŽAVE. NjEGOVA TEORIJA BILA JE PRIMENjENA U PRAKSI

Arhitektom savremenog "globalnog džihada" može se smatrati Mustafa Setmariam Nasar, poznat kao Abu Musab sl Suri. Abu Musab al Suri je antiteza stereotipnom prototipu programiranog suicidnog teroriste. Često je opisivan kao rođeni kritičar sa talentom za satiru i ismejavanje kojim je zabavljao svoje čitaoce. Imao je belu kožu i riđu kosu, pa je lako mogao da prođe kao vlasnik nekog irskog paba. Bio je temperamentan i nikada se nije ustezao da kritikuje džihadističke vođe. Tako je kritikovao Bin Ladenovu zavisnost od medijske pažnje, a imama Kutadaha al Flastinija koji je boravio u Londonu za opravdavanje krvoprolića u Alžiru i njegovo doktrinarno razumevanje islama.

Neko bi pomislio da on predstavlja mekšu, ljudsku stranu Al Kaidinog terorizma, ali to nije bilo tako. Njegova nemilosrdnost prema neprijateljima islama nije imala granica, on je direktno zastupao terorističke napade sa masovnim žrtvama na Zapadu, uključujući korišćenje oružja za masovno uništavanje. Upravo je Al Suri intelektualni tvorac akcija koje se nazivaju napadima "usamljenih vukova" sa masovnim žrtvama kakve smo poslednjih godina viđali u evropskim prestonicama.

Osamdesetih godina 20. veka Al Suri se nastanio u Španiji i dobio špansko državljanstvo brakom sa Špankinjom koja je prešla u islam. Kao i mnogi islamistički militanti tog vremena, Al Suri je učestvovao u avganistanskom džihadu i uspostavio vezu sa Osamom bin Ladenom

Prateći njegov put od rodnog mesta Alepo u Siriji, preko emigracije u Evropi, vremena provedenog u Pešavaru, zatim u Španiji i Londonu, pa povratak u Avganistan kod talibana, a zatim skrivanje u Pakistanu, istorija arapskih Avganistanaca i Al Kaide može da se sagleda u novom svetlu.

Osamdesetih godina 20. veka Al Suri se nastanio u Španiji i dobio špansko državljanstvo brakom sa Špankinjom koja je prešla u islam. Kao i mnogi islamistički militanti tog vremena, Al Suri je učestvovao u avganistanskom džihadu i uspostavio vezu sa Osamom bin Ladenom.

SIRIJSKO ISKUSTVO

Nasar je 1987. godine sa malom grupom sirijskih prijatelja napustio Španiju i otputovao u Pešavar, gde je upoznao Abdulaha Azama, oca arapsko-avganistanskog pokreta. Abu Musab je bio angažovan kao oficir za obuku u kampovima za arapske borce dobrovoljce, a takođe se borio na frontovima protiv Sovjetskog Saveza i komunističke vlade u Kabulu nakon sovjetskog povlačenja 1988. godine.

Al Suri je upoznao Osamu bin Ladena u Pešavaru i navodi da je bio član njegovog najužeg kruga i da je radio za Bin Ladena negde oko 1992. godine, kada se vratio u Španiju. Al Suri je u Pešavaru postao poznat pod svojim pseudonimom Umar Abd al Hakim nakon što je u maju 1991. objavio raspravu na 900 stranica pod naslovom "Islamska džihadistička revolucija u Siriji", poznatu i pod nazivom "Sirijsko iskustvo". Traktat je bio žestok napad na Muslimansku braću zbog saradnje sa sekularnim režimima u Siriji i Iraku i predstavljao je važan deo intelektualnih osnova za Al Kaidu i džihadističku struju tokom 90-ih.

BIN LADENOVA BOLEST EKRANA

Al Suri se 1996. vratio u Avganistan, gde je ponovo sreo Bin Ladena. Tog leta pomogao je u organizovanju intervjua između britanskog novinara Roberta Fiska i Al Kaidinog vođe. Pratio je i novinare Si-En-Ena Pitera Arneta i Pitera Bergena od Londona do Avganistana kako bi se sastali sa Bin Ladenom i snimili njegov prvi TV intervju. Piter Bergen, koji je sa Al Surijem komunicirao na francuskom, rekao je za njega da je bio "inteligentan, intenzivan, dobro informisan i vrlo ozbiljan" i da se on "divio" njegovom intelektu. Tada nije iznosio svoje radikalne, militantne stavove.

Kada se vratio u Avganistan na poziv talibana, koji su tada bili na vlasti, nije bio poznat kao pripadnik Al Kaide, nego je razvio blizak odnos sa Mulom Omarom. Tada je napisao: "Najčudnije što sam do sada čuo jeste da Abu Abdulah (Bin Laden) ne sluša vođu talibana (Mula Omar), koji je zatražio da prestane da daje intervjue. Mislim da je našeg brata (Bin Laden) uhvatila bolest ekrana, bliceva, publike i aplauza."

DVA POGLEDA NA DŽIHAD: Bin Laden i Al Suri

VERAN PRINCU VERNIH

Libijski džihadista Numan Benotman je potvrdio postojanje nesuglasica između njih dvojice, navodeći da su se pre 11. septembra Al Suri i Bin Laden mrzeli. Al Suriju se nije svidelo Bin Ladenovo vođstvo, nazivao ga je "diktatorom" i "faraonom".

Tek nakon 11. septembra i ofanzive SAD u Avganistanu, Al Suri je Bin Ladenu dao punu podršku: "Kada sam sreo šeika Osamu, poslednji put u novembru 2001. tokom borbi za odbranu emirata, zakleli smo se na vernost princu vernih (vođi talibana Muli Omaru). Obećao sam šeiku Osami da ću istrajati u džihadu i ratu protiv neprijatelja."

Al Suri je bio nešto poput samoukog intelektualca, blisko upoznatog sa zapadnom klasičnom muzikom. Njegova naklonost prema supruzi Špankinji – za razliku od većine okorelih islamista – bila je čudna njegovim poznanicima. Svakako nije bio prosečan islamista.

Njegov strateški pogled na svet se na značajan način razilazio sa Al Kaidinim. Prezir prema Bin Ladenu je delio sa "dedom" Islamske države, Jordancem Abu Musabom al Zarkavijem. Po svemu sudeći, Al Suri je imao ogroman uticaj na Al Zarkavija, mada je to negirao.

POZIV NA ISLAMSKI OTPOR

Svoje stavove nakon američke invazije na Avganistan 2001. godine, Al Suri je izrazio u knjizi na 1600 stranica pod nazivom "Globalni poziv za islamski otpor". On je izneo svoju viziju "Al Kaide 2.0" zasnovanu na istorijskim lekcijama i pažljivom čitanju zapadne geopolitike i vojne strategije. Islamska država je samo trebalo da se prikloni radu ovog stratega Al Kaide.

Od ostalih teoretičara i pristalica džihada najviše se razlikovao zato što je smatrao da korišćenje nasilja treba da se zasniva na promišljenoj, racionalnoj i dugoročnoj strategiji. On je za svoj cilj definisao oslobađanje islamskog sveta od indirektne i direktne okupacije uz zbacivanje neislamskih vlada.

Od samog od početka zastupao je ideje koje su kasnije primenjivale vođe Al Kaide. U proleće 1991. napisao je svoj prvi rad o potrebi "globalnog islamskog otpora", tražeći globalnu borbu protiv Zapada koja će se oslanjati na difuzne, nehijerarhijske i decentralizovane mreže. Na taj način se udaljio od tradicionalnog džihadističkog fokusa na "najbližeg neprijatelja", odnosno arapske režime

Njegov modus operandi bio je da proceni ranije terorističke napade kako bi se naučilo iz počinjenih grešaka. Bio je analitičan, racionalan i kritičan u ideološkom pokretu u kome se očekivala poslušnost, kojim su vladali doktrinarni ideolozi. A Al Suri je koristio sekularnu akademsku ozbiljnost i integrišući zapadnu literaturu o gerilskoj borbi, međunarodnoj bezbednosti i odnosima velikih sila stvorio fascinantnu doktrinu o decentralizovanom džihadističkom ratu u okruženju posle 11. septembra 2001. Smatrao je da su opsesivni fanatizam, nagon za mučeništvom i mržnja prema Zapadu džihadističke teroriste učinili slepim, da nisu imali racionalnu strategiju. On nije bio emotivan verski lider, on je bio vojnik čija je glavna preokupacija bila gerilski rat. Prezirao je salafiste zbog njihovog dogmatizma i ograničenog intelekta.

Od samog od početka zastupao je ideje koje su kasnije primenjivale vođe Al Kaide. U proleće 1991. napisao je svoj prvi rad o potrebi "globalnog islamskog otpora", tražeći globalnu borbu protiv Zapada koja će se oslanjati na difuzne, nehijerarhijske i decentralizovane mreže. Na taj način se udaljio od tradicionalnog džihadističkog fokusa na "najbližeg neprijatelja", odnosno arapske režime.

DECENTRALIZACIJA DŽIHADA

Al Suri je uočio više slabosti u džihadističkom delovanju. Prva je bila slaba priroda tradicionalne centralizovane "tajno-hijerarhijske" terorističke organizacije. U takvim organizacijama, ako je uhvaćen jedan član, pali bi svi ostali. Prema Al Suriju, potreban je bio "sistem, a ne organizacija". Ključna komponenta ovog "sistema otpora" bili bi pojedinci koji se neće obavezati ni na šta "osim da veruju u ideje, da budu potpuno sigurni u svoju nameru, da se pridruže misiji i obrazuju sebe i one oko sebe" obećavajući vernost sistemu.

Veza između sistema i pojedinca, prema Al Suriju, sastojala bi se od zajedničkog cilja, zajedničkog imena i zajedničkog doktrinarnog programa džihadista. Upravo je takav bio odnos napadača iz San Bernardina ili napadača iz Orlanda prema Islamskoj državi. Ispostavilo se da su društveni mediji olakšali praktičnu primenu Al Surijeve teorije.

POTRAGA ZA BAZOM

Ima mnogo onih koji smatraju da se koreni Islamske države i njene forme iz 2014. nalaze u "arapskom proleću" iz 2010. i 2011. To je zavodljiv zaključak, ali netačan. Još pre nego što je iko mogao da pomisli bilo šta o "arapskom proleću", Al Suri je detaljno ocrtao ne samo kako će izgledati budući "džihadistički rat", već i gde će se, zbog povoljnih uslova, voditi. Uvideo je da će fokus "poziva na otpor" biti fizička konsolidacija i kontrola teritorije, što je bila druga lekcija, koju je on shvatio iz "talibanskog slučaja".

Najvećim gubitkom od napada 11. septembra 2001. godine nije smatrao uništavanje postojeće Al Kaide, već proterivanje talibana iz Avganistana, što je značilo da grupa, gubitkom kontrole nad državom i njenom teritorijom, više nije imala "konsolidovano fizičko sklonište", svoju bazu

Najvećim gubitkom od napada 11. septembra 2001. godine nije smatrao uništavanje postojeće Al Kaide, već proterivanje talibana iz Avganistana, što je značilo da grupa, gubitkom kontrole nad državom i njenom teritorijom, više nije imala "konsolidovano fizičko sklonište", svoju bazu. Al Suri je veći deo zapadne Azije, centralne Azije i Afrike isključio iz razmatranja za pogodan teren za uspostavljanje takve baze koja bi bila žarišna tačka Islamske države. Izdvojio je – važno je zapamtiti da je to učinio pre američke invazije na Irak 2003. godine – Levant i Irak koji su imali pogodne karakteristike za "džihad otvorenog fronta". Al Suri je takođe prognozirao da će SAD i njeni saveznici napasti Siriju, što će avangardi tamošnje Al Kaide pružiti ogromnu prednost u asimetričnom sukobu.

ZA BOJ SPREMNI: Ratnici Islamske države u vreme ekspanzije 2015. godine

KONCENTRIČNI KRUGOVI

Konačna lekcija koju je Al Suri izvukao bila je potreba da se strukturira "misija otpora" na decentralizovan način koji bi povezao džihad pojedinačnog terorizma sa strateškim ciljem otvorenog fronta i teritorijalnog džihada. On predlaže organizaciju sa tri koncentrična kruga. Unutrašnji krug (usredsređen oko emira ili kalifa) bio bi krug vođe. Ovaj krug je nužno organizaciono centralizovan i fizički se nalazi na istom mestu (u slučaju Islamske države bila je to Raka u Siriji). Drugi krug leži u krugu "decentralizovanih jedinica", koje čine džihadisti koji su direktno obučeni, a zatim rasprostranjeni širom sveta. Konačno, tu je spoljni krug koji bi činili pojedinci. Iako je pojedincima i jedinicama iz dva unutrašnja kruga dozvoljeno da komuniciraju jedni s drugima i unutar sebe, to nije slučaj za komunikaciju sa spoljnim krugom, gde pojedinci i jedinice deluju samostalno, a opet sinhronizovano sa većim "organizacionim prioritetima".

Zaslepljeni očigledno nihilističkim nasiljem, može nam biti primamljivo da Islamsku državu posmatramo kao grupu bez ikakve sveobuhvatne strategije i vizije. Deo ovog poricanja je psihološki: ako prihvatite da grupa zaista ima veliku strategiju, možda se čini da dajete previše zasluga Islamskoj državi. Pa ipak, stvar je u tome što radovi teoretičara džihada posle 11. septembra otkrivaju izuzetno sofisticirano razumevanje sredstava i ciljeva globalnog džihada – Islamska država (kao "Al Kaida 2.0") zaista ima strategiju za svoju sadašnjost i budućnost.

FAZA KONSOLIDACIJE

Veliki poznavalac kretanja i trendova Al Kaide Lorens Rajt je u "Njujorkeru" još 2006. uočio da Al Suri obrazlaže kako će sledeću fazu džihada obeležiti terorizam koji će izvoditi pojedinci ili male autonomne grupe (ono što on naziva "otpor bez vođe"), koji će iscrpiti neprijatelja i pripremiti teren za daleko ambiciozniji cilj vođenja rata na frontovima, jer se bez sukoba na terenu i preuzimanja kontrole nad teritorijom ne može uspostaviti država, što je strateški cilj otpora.

Početkom 2014. godine, dr Sami al Oraidi, visoki šerijatski zvaničnik u sirijskoj džihadističkoj grupi Al Nusra front, priznao je da je na njegovu grupu uticalo učenje Abu Musaba al Surija. Strategije za osvajanje srca i umova među lokalnim muslimanskim zajednicama izvedene iz smernica Abu Musaba uključuju: pružanje usluga ljudima, izbegavanje da vas doživljavaju kao ekstremistu, održavanje snažnih odnosa sa zajednicama i drugim borbenim grupama i stavljanje fokusa na borbu protiv vlade.

To je bila faza konsolidovanja osvajanja velikih gradskih i urbanih centara Rake i Mosula u Iraku i Palmire u Siriji. U tom trenutku, kada je Islamska država bila na vrhuncu, postavilo se pitanje da li je teroristička organizacija prerasla svoju prirodu i doista postala "država"? To bi značilo da ona preuzima sve državne funkcije, od nasilja i ubiranja poreza do isplate penzija i brige o dečijim vrtićima. Doista, u jednom trenutku, Islamska država se pohvalila kako je organizovala život u svom "kalifatu" i kako su njeni podanici veoma zadovoljni živeći život kao u svakoj drugoj državi, samo mnogo bezbedniji, sadržajniji i ispunjeniji.

DRUGA GENERACIJA DŽIHADISTA

Francuski politikolog Žil Kepel kaže da je "Al Suri deo druge generacije džihadističkog pokreta, onih koji su bili zabrinuti neuspehom mobilizacije nakon 11. septembra". Američka okupacija Iraka, navodi Al Suri, stvorila je "novi istorijski period" koji je gotovo sam spasio džihadijski pokret upravo kada su mnogi njegovi kritičari mislili da je završen.

Hijerarhijsku strukturu (tanzimat) Al Kaide, Al Suri je nazivao Bin Ladenovim "Tora Bora mentalitetom". Umesto toga, on je predložio doktrinu nazvanu "sistem, a na organizacija" (nizam la tanzim). Njegova vizija Al Kaide bila je mnogo šira od Bin Ladenove. Al Kaidu je video samo kao stepenicu u svetskom islamskom ustanku. "Al Kaida nije organizacija, nije grupa, niti mi želimo da ona to bude. To je poziv, referenca, metodologija. Na kraju će njeno vođstvo biti eliminisano", naveo je Al Suri.

Al Surija su 2005. uhapsile pakistanske snage bezbednosti i isporučile ga Siriji, gde je bio na poternici. Prema poslednjim podacima, još uvek se nalazi u sirijskom zatvoru.

(Vreme broj 1601-1603)