субота, 20. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Куда иде Африка после серије војних удара у бившим француским колонијама - Деколонизација или нова геополитика
Савремени свет

Куда иде Африка после серије војних удара у бившим француским колонијама - Деколонизација или нова геополитика

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Бисенић   
петак, 08. септембар 2023.

 Преузимање власти у Габону од стране војске само је последњи у низу државних удара који су се десили за две године, а долази само месец дана након што су војници преузели контролу у Нигеру.

Новија серија војних пучева у Западној Африци почела је пре три године у Малију, да би се наставила у Буркини Фасо, Нигеру и сада Габону. Овим државама гравитирају Судан, Чад, Либија и Централноафричка Република, у којима је несумњиво ојачала улога Русије и групе „Вагнер“. То је пространство од око 8 милиона квадратних километара, као трећина Русије или петина Африке.

Последњи талас афричких државних удара са изразито антизападном нотом подудара се са глобалном конфронтацијом Запада и Русије, уз коју на свој начин, одбијањем да се прикључи политици западних санкција, стоји „глобални југ”. Може се говорити и о „другој деколонизацији”, јер је она из прошлог века била контаминирана неоколонијалним присуством које је било превише наметљиво. ...

Током ових деценија није дошло до праве трансформације афричке економије, већ до исцрпљујуће експлоатације ресурса која је континенту оставила врло мало. Штавише, Запад је оптуживан да подржава корумпиране и недемократске владе упркос вредностима за које тврди да их подржава.

 

Aмеричко-афрички самит лидера у Вашингтону, децембра 2022.

Током ових деценија није дошло до праве трансформације афричке економије, већ до исцрпљујуће експлоатације ресурса која је континенту оставила врло мало. Штавише, Запад је оптуживан да подржава корумпиране и недемократске владе упркос вредностима за које тврди да их подржава

Пуч у Габону 

Габон је одувек важио за једну од најстабилнијих земаља у региону, чији је свргнути владар Али Бонго долазио из најмоћније и најбогатије породице у земљи, ако не и у целој централној Африци. Сада је он уклоњен са власти након што је његова породица управљала земљом 56 година.

„Бонго клан је централни стуб корумпиране неоколонијалне француско-афричке мреже интереса против којих незадовољни млади излазе на улице широм бившег колонијалног царства. Његов пад није само државни удар против председника, већ против система”, пишу афрички медији.

Вођа пуча, генерал Брис Олигуи Нгуема, био је Али Бонгов нећак и поузданик. Стога се оно што се догодило може описати мање као војни, а више као дворски удар. Сходно томе, међународни одговор на габонски пуч ће вероватно бити веома пригушен у поређењу са другим државним ударима, поготово што је генерал познат по својим проамеричким ставовима. Олигуијево обећање да ће ускоро одржати демократске изборе у земљи не звучи убедљиво, а искуство показује да ниједна војна сила никада није журила да испуни таква обећања. 

Свргнути председник Габона Али Бонго Ондимба на дан председничких избора 26. августа 2023.

Африка у новом Хладном рату

У Африци је концентрисано око 40 одсто светских резерви злата и до 90 одсто резерви хрома и платине. Такође, Африка има највеће светске резерве кобалта, дијаманата и уранијума. Демократска Република Конго, на пример, има око 70 одсто светске производње кобалта, а у Гвинеји је концентрисано 35 одсто светских резерви боксита.

Борба за „глобални југ“ појачана је сукобом у Украјини, који се претворио у нову верзију Хладног рата, где се водеће силе сукобљавају на сваком делићу Земљине кугле. Где се појави једна, појавиће се и друга сила, где једна губи, друга ће настојати да добије.

Ова нова геополитичка структура, која је показала да у свету постоји снажно наслеђе „несврстаности” и засебне политике некадашњих колонија, изоштрила је западна чула, па су већ крајем прошле године почеле да се множе анализе и студије о „новој несврстаности” и „несврстаности 2.0”. Наравно, циљ је био проналажење начина да се тренд преокрене и да се те државе, посебно афричке, приближе западном табору. Уместо тога, оне су кренуле сасвим другим путем.

У Африци је концентрисано око 40 одсто светских резерви злата и до 90 одсто резерви хрома и платине. Такође, Африка има највеће светске резерве кобалта, дијаманата и уранијума. Демократска Република Конго, на пример, има око 70 одсто светске производње кобалта, а у Гвинеји је концентрисано 35 одсто светских резерви боксита. Поред тога, Африка чини 65 одсто светских обрадивих површина и око 10 одсто домаћих обновљивих извора слатке воде, што указује на огроман пољопривредни потенцијал континента. Очекује се да ће просечна стопа раста афричких економија у 2023. и 2024. бити око 4 одсто.

Састанак шефова држава Афричке уније у Најробију, јула 2023.

Економска заједница Западне Африке у којој се налази 15 држава бивших француских колонија, припрема војну интервенцију у Нигеру. Нигер је такође кључни снабдевач уранијума за 56 француских нуклеарних реактора. „Орано“, француски државни произвођач нуклеарног горива, власник је више рудника у пустињи у Нигеру богатој уранијумом

Али, то је регион који је у опасности уколико се запали пламен ширег ратног сукоба, јер би то створило услове за покретање нове мигрантске плиме која не би била ограничена само унутар афричког континента, него би се неминовно прелила у Европу. Досадашњи напади терористичких група из Малија у Нигеру довели су до сељења 6 милиона људи, проценила је Афричка унија.

Њујорк тајмс упозорава: „Хаос влада од Атлантика до Црвеног мора. Ако на Земљи постоји пакао, онда је то Сахел, суве и бедне саване јужно од Сахаре. Сахел је подручје земаља које служи као демаркациона линија између западне и централне Африке. Налази се између Малија, Мауританије, Нигера, Чада и Буркине Фасо, које су све бивше француске колоније. Сахел је подручје које на више начин може да дестабилизује Запад, а тероризам је до сада био најочигледнији. Нова геополитика, која у Африци отвара врата Русији и Кини, за Запад постаје све ризичнија”.

Економска заједница Западне Африке у којој се налази 15 држава бивших француских колонија, припрема војну интервенцију у Нигеру. Нигер је такође кључни снабдевач уранијума за 56 француских нуклеарних реактора. „Орано“, француски државни произвођач нуклеарног горива, власник је више рудника у пустињи у Нигеру богатој уранијумом.

Појас Сахела

Али регион Сахела је превише важан за Европу да би се одатле једноставно повукла. Државни удар у Нигеру указује да би Европа могла заувек да изгуби своје упориште у Африци, па би овај пуч могао да буде последња кап која је прелила чашу, указујући Европљанима да њихово војно присуство у региону треба појачати. Губљење Африке било би погубно за Европу, а афричка политика коју је до сада водила пропада. Вероватно је да ће се ускоро појавити нова европска стратегија која ће се ослањати на много снажније војно присуство.

Један од најцењенијих афричких интелектуалаца у свету, Џозеф Окпаку, позива на опрезност у коришћењу силе: „Један од проблема са њеном употребом је тај што ефикасност силе лежи у њеном потенцијалу, али не у њеној примени. У тренутку када употребите силу, губите. Када се суочите са много слабијим противником, приморани сте или да одустанете од своје претње и ризикујете да изгубите образ, или сте гурнути да радите оно што заиста не желите, што уништава животе. Због тога треба да будемо веома опрезни у погледу претњи и ултиматума“, упозорава Окпаку.

 

Архиепископ кентерберијски Џастин Велби пред мапом Африке у катедрали Светог Павла у Лондону, током „путовања у молитви“ 2013.

Нигер је био централна тачка концепта „француске Африке“, изниклог после Другог светског рата. Одлуке о афричкој политици Француске су одговорност (domaine reserve) француских председника од 1958. године. Почев од Де Гола, они су заједно са својим блиским саветницима у оквиру „афричке ћелије” доносили одлуке о афричким земљама блиско сарађујући са моћним пословним мрежама и француском тајном службом

Француска Африка

Европљани су дошли у контакт са овим подручјем у 19. веку, а Француска је започела колонизацију на прелазу у 20. век. Нигер је укључен у састав Француске западне Африке и доживео је, слично другим француским колонијама у Африци, нагли раст броја становника и комерцијализацију пољопривреде. Крајем 1950-их је добио широку самоуправу, а 1960. и независност.

Нигер је био централна тачка концепта „француске Африке“, изниклог после Другог светског рата. Одлуке о афричкој политици Француске су одговорност (domaine reserve) француских председника од 1958. године. Почев од Де Гола, они су заједно са својим блиским саветницима у оквиру „афричке ћелије” доносили одлуке о афричким земљама блиско сарађујући са моћним пословним мрежама и француском тајном службом.

Оснивача афричке ћелије, Жака Фокара, специјалисту за афричка питања, именовао је председник Шарл де Гол. Између 1986. и 1992. године, на позицији главног саветника за афричку политику у „афричкој ћелији” био је Жан-Кристоф Митеран, син председника Франсоа Митерана и бивши новинар АФП-а у Африци. Имао је надимак Папамади (у преводу „тата ми је рекао“). Именован је за дипломатског саветника за Африку, али је разлика у титулама била само симболична. Након тога, као саветник за Африку председника Саркозија служио је Клод Геан, да би председник Макрон 2017. именовао Франк Париса за исту улогу.

Француски председник Емануел Макрон на самиту Нова Африка-Француска у Монпељеу, октобра 2021.

Макрон је на почетку свог првог мандата најавио заокрет у француској политици према Африци. У говору у Буркини Фасо крајем 2017. године позвао је на напуштање „Франкафрике“, француског неоколонијалног утицаја на бивше француске и белгијске колоније у Африци, мање војно присуство и више економске сарадње. Војне базе требало би да се претворе у војне академије, најавио је Макрон. 

200 пучева

Државни удар се може дефинисати као нелегалан и отворен покушај војске – или других цивилних званичника – да свргну лидере. Студија двојице америчких истраживача, Џонатана Пауела и Клејтона Тајна, идентификовала је преко 200 таквих покушаја у Африци од 1950-их. Отприлике половина њих била је успешна. У годинама после 2000. приметан је пад војних удара. Тек у последњих неколико година државни удари постају све чешћи.

У 2020. години био је само један државни удар – у Малију. Следеће, 2021. године, пуч је изведен у пет земаља (Чад, Мали, Гвинеја, Судан и Нигер), да би 2022. године такође било пет покушаја, при чему су два, оба у Буркини Фасо, успела.

Протест против присуства француске војске у Нигеру, недалеко од француске базе у Нијамеју, Нигер, 2. септембра 2023.

Све у свему, Африка је доживела више државних удара него било који други континент. Од 18 пучева изведених на свету од 2017. године, сви осим једног – Мјанмара 2021. – били су у Африци. Два су била у Буркини Фасо 2022, а неуспели покушаји државног удара одиграли су се у Гвинеји Бисао, Гамбији и острвској држави Сао Томе и Принципе

Судан је имао највише државних удара и покушаја насилног преузимања власти – укупно 17, од тога 6 успешних. Буркина Фасо имала је 9 успелих  и 1 неуспели државни удар. Нигерија је од стицања независности јануара 1966. до преузимања власти од стране генерала Санија Абачеа 1993. имала 8 војних пучева. Међутим, од 1999. године пренос власти у најмногољудњој земљи Африке врши се демократским изборима. Историју Бурундија обележило је 11 одвојених пучева, углавном изазваних тензијама између заједница Хуту и ​​Тутси. Сијера Леоне је између 1967. и 1968. доживела 3 пуча и још један 1971, а онда између 1992. и 1997. још 5 покушаја војних удара. Гана је такође имала свој удео у афричким војним ударима – са 8 у две деценије, почев од 1966. године, када је Кваме Нкрумах смењен са власти.

Све у свему, Африка је доживела више државних удара него било који други континент. Од 18 пучева изведених на свету од 2017. године, сви осим једног – Мјанмара 2021. – били су у Африци. Два су била у Буркини Фасо 2022, а неуспели покушаји државног удара одиграли су се у Гвинеји Бисао, Гамбији и острвској држави Сао Томе и Принципе. 

На обележавању Дана Африке у Зимбабвеу, уприличеном у знак сећања на формирање Организације афричког јединства (ОАУ) 25. маја 1963. која је била претходница Афричке уније

Африка и БРИКС

Садашње и будуће чланице БРИКС-а имају једну заједничку ствар: одбацују право Сједињених Држава и Европске уније да намећу ограничења спољној политици и економским активностима других земаља. У том простору БРИКС-а, који може да се развије као оруђе за диверзификацију света и удаљавање од Западне доминације ка другачијим сценаријима, посебно и изузетно важно место има Африка

Многе афричке земље су економски и политички повезане са Паризом због заједничке колонијалне прошлости, али су у последњих 30 година многе бивше француске колоније искусиле растуће антифранцуско расположење, посебно присутно међу млађим генерацијама.

Водећи европски медији упозоравају да ако Запад жели да га у Африци доживљавају као партнера који се брине и за интересе тамошњег народа а не само за добијање приступа сировинама, стационирање војника и заустављање миграната, он има само један избор: мора да постане такав партнер. Тим пре што сада ширењем БРИКС-а израста алтернатива присуству и доминацији Запада на „глобалном југу“.

Управо окончани самит БРИКС-а у Јоханесбургу чини се да је ту оријентацију кодификовао пријемом нових чланова. Са афричког континента чланице ове организације сада су две земље с крајњег југа и севера континента, Јужноафричка Република и Египат, које симболизују империјалну повезаност коју је у форми железничке пруге Кејптаун-Каиро замишљао Сесил Роудс, оснивач прве компаније за експлоатацију дијаманата „De Beers“ која данас држи 40% светског тржишта сирових дијаманата, а некада је држала чак 90%. У средини је сада Етиопија. Једини јасан критеријум за чланство у БРИКС-у, чини се, био је да земља нема „обавезујућу политику“ према Западу.

Kинеско-афрички састанак лидера на самиту БРИКС-а у Јоханесбургу, 24. августа 2023.

Као резултат тога, правац је одређен. БРИКС ће се кретати ка алтер-западу, а не анти-западу. Групација ће проширити простор интеракције заобилазећи Западни свет и без учешћа Западних земаља. Свака од држава БРИКС-а слободна је да развија своје односе са Сједињеним Државама и Европом, али то не би требало да штети њеним односима са државама БРИКС-а.

Садашње и будуће чланице БРИКС-а имају једну заједничку ствар: одбацују право Сједињених Држава и Европске уније да намећу ограничења спољној политици и економским активностима других земаља. У том простору БРИКС-а, који може да се развије као оруђе за диверзификацију света и удаљавање од Западне доминације ка другачијим сценаријима, посебно и изузетно важно место има Африка.

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер