Savremeni svet

Gore od Buša

PDF Štampa El. pošta
Ted Gejlen Karpenter   
sreda, 12. novembar 2008.

 

07.11.2008. The National Interest

Glavna tema uspešne predsedničke kampanje Baraka Obame je njegov poziv na “promenu” – iako često sa tek nekoliko detalja. Postoji nužna potreba za promenom u spoljnoj politici Amerike. Čak i tokom Hladnog rata, strategija Vašingtona je dovela do besplatnog korišćenja sigurnosnih pogodnosti od strane saveznika i klijenata, prouzrokovala je da republika napravi grešku upuštajući se u nesmotrene vojne kampanje, posebno Vijetnamski rat, i nametnula je nepotrebno finansijsko breme na američke poreske obveznike.

Po svršetku Hladnog rata stvari su se još i pogoršale. Vojska SAD intervenisala je na najrazličitijim mestima kao što su Panama, Somalija, Haiti, Balkan, Persijski zaliv, i zvanične i nezvanične obaveze Vašingtona značajno su se povećale. Preveliko strateško širenje i pobrkani prioriteti Amerike dostigli su nove visine pod vostvom DŽordža V. Buša, sa utopijskim ciljem da “presadi” demokratiju na Bliski istok i u druge neobećavajuće regione.

Spoljnoj politici Amerike potrebna je drastična promena, ali ostaje neizvesno da li će novoizabrani predsednik Barak Obama pružiti pravu vrstu pomoći. Mnogi njegovi spoljnopolitički stavovi su nepotpuni, i u slučajevima gde je dao neke detalje, postoji mnogo razloga za nesigurnost i skepticizam, kao i za sigurnost i nadu.

Obama, na primer, ne pokazuje spremnost da preispita obavezu Vašingtona prema staroj Severnoatlantskoj alijansi. Zapravo, zagovara dalju ekspanziju NATO, uključujući članstvo za Ukrajinu i Gruziju, uprkos neizbežnom izazivanju Rusije tim činom. Obama je hvalio NATO intervencije u Bosni i na Kosovu tokom Klintonovih godina, i prihvatio je odluku iz februara 2008. da se Kosovu da nezavisnost i pored oštrog protesta Rusije.

Njegov stav je veoma nesrećan, pošto su mnoge politike SAD zastarele ili imaju neumesne prioritete. Na primer, Obamin refleksni entuzijazam prema NATO ignoriše sve veći broj dokaza da alijansi fali ili jedinstvo ili strateško načelo kako bi u dvadeset i prvom veku igrala bezbednosnu ulogu vrednu truda. Pogrešan nastup NATO u Avganistanu je samo najvidljiviji primer. Još gore, dodavanje malih bezbednosnih klijenata stvara opasnu odgovornost za Sjedinjene Države kao lidera alijanse. Obaveza da se odbrani Gruzija, na primer, mogla bi da uplete Ameriku u s razlogom nerazumnu raspravuu između Tbilisa i Moskve oko statusa gruzijskih secesionističkih regiona Abhazije i Južne Osetije. Predsednik Obama bi trebalo da se zapita kako bi rizikovanje suočavanja sa nuklearnom silom oko tako slabog uloga moglo da bude od koristi Americi.

Najviše zabrinjava Obamin stav – i nekih njegovih najverovatnijih spoljnopolitičkih postavljenika - o pitanju humanitarnih intervencija. U njegovom članaku, “Obnova američkog liderstva”, u Foreign Affairs, izdanje jul/avgust 2007, našla se i dvosmislena i zabrinjavajuća pretpostavka. On je insistirao na tome da “bezbednost i dobrobit svakog Amerikanca zavisi od bezbednosti i dobrobita onih koji žive van naših granica. Misija Sjedinjenih Država je da obezbedi svetsko liderstvo potkrepljeno shvatanjem da svet deli zajedničku bezbednost i dobrotu.” Pretpostavka o navodnoj nerazdeljivosti sudbina nije materijalno različita od mišljenja koje je predsednik Buš iskazao tokom drugog inauguralnog govora: “Opstanak slobode u našoj zemlji sve više zavisi od uspeha slobode u drugim zemljama.”

Ali ta pretpostavka je pogrešna i opasna. Kada se svede na logičan zaključak, to znači da Amerika nikada neće biti bezbedna i uspešna ako se tuce hronično loše vođenih zemalja (nekako) ne transformišu u slobodne, demokratske države. To je plan za beskrajne misije i neprekidne ratove za “izgradnju nacija”. Imajući u vidu pritisak stvoren nedavnim slomom finansijskog sistema Amerike, to je takođe i ambiciozna misija koju američki poreski obveznici teško mogu da sebi priušte.

Iako je to teško zamisliti, Obamina spoljna politika bi mogla da bude još gora od spoljne politike Bušove administracije. On se poigrava  mišlju da bi vodeći princip spoljne politike SAD trebalo da bude promovisanje, odbrana i nametanje poštovanja prema “ljudskom dostojanstvu” u svetu. Kao operativni koncept, takva norma morala bi da se razvije nekoliko podeoka tek da bi dosegla pozitivnu nulu. U najboljem slučaju, to bi dovelo do toga da Vašington postane dosada planete, stalno terajući druge Vlade da poboljšaju svoje ponašanje. U najgorem slučaju, to bi postao izgovor za izdašne troškove spoljne pomoći i vojnih intervencija kako bi se od ugnjetavanja zaštitilo stanovništvo u neuspelim državama ili čak u funkcionalnim državama sa represivnim režimima. Većina mogućih oblasti intervencija imaju malo ili skoro nimalo veze sa materijalnim interesima Amerike. Umesto toga, ova zemlja bi se upustila u skupe i potencijalno opasne humanitarne kampanje koje bi oslabile vojne snage Amerike i isušile njenu blagajnu.

Kada bi Obamina administracija povukla američke snage iz Iraka samo da bi započela nove intervencije u strateški i ekonomski nebitnim jamama kao što su Darfur i Burma, to ne bi predstavljalo nikakav napredak. To nije vrsta spoljnopolitičke promene kakvu bi želeo američki narod.

Ako predsednik Obama prihvati bezbednosnu strategiju ograničenu na odbranu vitalnih američkih interesa, dobiće – i zaslužiće – zahvalnost američkog naroda. Ako, sa druge strane, prihvati nebuloznu kampanju za obezbeđivanje “ljudskog dostojanstva” u svetu kroz instrumente američke spoljne pomoći i vojne sile, potceniće svoju sopstvenu administraciju i dovesti do još jedne runde javne frustracije oko nespremnosti političkih lidera da se skoncentrišu na interese i dobrobit Amerike. To je osnovni izbor sa kojim se suočava predsednik Obama pri ulasku u Ovalnu kancelariju.

 

Autor je potpredsednik za Odbranu i studije inostrane politike na Kejto institutu, urednik-saradnik u National Interest-u i autor osam knjiga o spoljnopolitičkim odnosima, među kojima je i Pametna vlast: Ka mudroj inostranoj politici Amerike (2008).