Hilarin nuklearni kišobran

Novoizabrani predsednik Barak Obama je demonstrirao svoje simpatije prema američkom mirovnom pokretu, upravo po pitanju jedne jedine stvari: Irak. Njegovo protivljenje, sve prigušenije tokom predsedničke kampanje, ubedilo je mnoge iz levice da je ovaj najliberalniji senator jedan od njih. Ali onda je predstavio tim za nacionalnu bezbednost koji bi mogao veselo da služi bilo kog republikanca osim neokonzervativnih saputnika DŽordža Buša i DŽona MekKejna. Sada obavešteni izvori tvrde da će novoizabrani predsednik Obama obećati uzvraćanje Iranu ako Teheran izvrši napad na Izrael nuklearnim oružjem.

Možda je vreme da se postavi pitanje koliko ratova sledeći predsednik planira da vodi.

Nuđenje nuklearnog kišobrana Izraelu je neznatno skraćena verzija kampanjskog obećanja Hilari Klinton, prve suparnice Baraka Obame, sada imenovane za državnog sekretara. Ona je otvoreno izjavila: „Iran mora da zna da bi napad na Izrael izazvao snažan odgovor.“ Ne samo to, već i „bili bismo u stanju da ih u potpunosti izbrišemo.“

Ali senatorka Klinton se nije zaustavila kod Izraela. Zagovarala je obezbeđivanje ’odvraćajuće podrške’ od Saudijske Arabije, Kuvajta i drugih arapskih država.

Otvaranje američkog nuklearnog kišobrana iznad Izraela, pa čak i iznad drugih nacija u tako nepostojanom regionu, jedno je od luđih predloga tokom izbora 2008. Prvo, zašto uopšte otvarati ovu ideju kad Teheran ne izgleda ni blizu stvaranju nuklearnog oružja? Američki zvaničnici obaveštajne službe potvrdili su svoj stav da Iran nije ponovo pokrenuo svoj raniji program, i Mohamed El Baradei iz Međunarodne agencije za atomsku energiju nedavno je primetio da Iranci „nemaju čak ni nuklearni materijal, čist neobogaćeni uranijum za proizvodnju nuklearnog oružja, ako se na to odluče.“ Pitanje nuklearnog kišobrana bi bilo relevantno samo u slučaju da Iran ima nuklearno oružje.

Drugo, Izrael već ima nuklearni arsenal procenjen na hiljade komada oružja. Izrael je toliko oružja proizveo kako bi obezbedio vojnu superiornost u svakom konfliktu. Ako bi Teheran bio toliko neozbiljan da započne rat protiv Izraela, prizvao bi sopstveno uništenje. Ako iranske lidere ne zastraši mogućnost odmazde Izraela, neće ih brinuti ni odgovor Vašingtona.

Treće, koliko je pouzdano obećanje Vlade SAD da će intervenisati? Čudno je da američki zvaničnici obeshrabruju preventivni napad Izraela, a pritom se obavezuju da će povesti Sjedinjene Države u rat. Jedan neimenovani zvaničnik Bušove administracije izneo je svoje sumnje da će Teheran ozbiljno shvatiti pretnju, rekavši dnevnom listu  Haaretc, „Ko će ubediti građane Kanzasa da SAD treba da se umešaju u nuklearni rat zato što je Haifa bombardovana?“

Četvrto, na koji način je „mešanje u nuklearni rat zato što je Haifa bombardovana“ u interesu Amerike? Izrael je možda dobar prijatelj, ali to nije razlog da preuzmemo njegove neprijatelje. I svakako nije razlog za razmatranje mogućnosti nuklearnog rata u ime nacije koja je veoma sposobna da se sama brani i koja nije od vitalne važnosti za bezbednost Amerike.

Izrael nije usamljen slučaj. Senatorka Klinton je dalje pomenula bilo koje druge „države koje su voljne da budu stavljene pod bezbednosni kišobran i da se odreknu svojih nuklearnih ambicija.“ Američki saveznici Egipat i Turska, takođe su razmišljali o proizvodnji nuklearnog oružja, tako da bi oni po svoj prilici bili među prethodno spomenutim. Verovatno čak i Sirija, koja je možda sarađivala sa Severnom Korejom u izgradnji nuklearnog reaktora, uništenog od strane Izraela početkom godine.

Otvaranje nuklearnog kišobrana iznad svih njih možda bi umanjilo njihove interese od prelaska na nuklearno naoružanje – sve dok veruju neozbiljnoj garanciji Amerike. Ali takva politika bi još direktnije postavila Vašington usred konflikata i kontraverzi koji se ne tiču Amerikanaca i koji zaista nisu vredni uključivanja SAD u nuklearni rat, čak i protiv države sa malim arsenalom. I, po logici senatorke Klinton, zar ne bi onda Izrael trebalo da se razoruža kako bi iskoristio nuklearni kišobran Amerike?

Osim toga, ako je princip pouzdan, i ako Iran proizvede rakete dužeg dometa zajedno sa nuklearnim oružjem, zar Vašington ne bi trebalo da proširi svoj nuklearni kišobran preko celog Mediterana i čak Evrope? Ili preko Kavkaza? Afrike? Indije? Ako se obeshrabrivanje proliferacije naoružanja, koliko god daleka takva očekivanja bila, posmatra kao značajnije od obezbeđivanja bezbednosti Amerike, zašto se onda nuklearni arsenal SAD ne bi proširio na svaku državu protiv svake države?

Peto, pretnja Iranu uništenjem imala bi veći efekat od pukog stvaranja straha od iranskog napada. Ohrabrila bi Teheran da razvije asimetrično oružje koje bi izbeglo nuklearni prag. Ispunjavanje obećane pretnje bi obezbedilo intervenisanje Amerike u svakom rezultirajućem konfliktu. A obećanje Vašingtona da interveniše ohrabrilo bi sve njegove nove države-klijente da preuzmu sve više i sve neodgovornijeg rizika.

To smo već videli na Tajvanu i u Gruziji, gde su režimi koji se oslanjaju na zaštitu SAD izazvali svoje krupne komšije (Kinu i Rusiju). Umesto da ublaži konflikt i reši nesuglasice, Izrael i drugi korisnici američke nuklearne garancije najverovatnije bi tražili nove poene pokušajima da promene status quo. Ako bi rezultat toga bio rat, Vašington bi mogao da odustane od obećanja, nezavisno od neobičnog ponašanja njegovih saveznika.

Od okončanja Hladnog rata, spoljna politika SAD prihvatila je za činjenicu pravo Vašingtona da se meša, promiskuitetno intervenišući kod konflikata sa malim ili nikakvim značajem za bezbednost Amerike. Slično bi bilo i sa otvaranjem nuklearnog kišobrana iznad Izraela i drugih država Bliskog Istoka. Ali vreme je za promene u koje možemo da verujemo, na spoljnom i unutrašnjem nivou. Vreme je da Vašington počne da izbegava konflikte širom sveta, a ne da im se priključuje.

Dag Bendou je saradnik u American Conservative Defence Alliance. Bivši specijalni asistent predsednika Ronalda Regana, autor knjige Nova američka globalna imperija (Xulon)

(The National Interest)