I Cobela za Nobela

Kada se malo bolje razmisli, ne postoji pravi razlog za čuđenje ili rezignaciju. U svetu u kome se stvari svakodnevno prikazuju suprotnim od onoga što jesu, gde se sve češće, do stepena neprepoznatljivosti, vrše zamene teza, u areni dešavanja koje je svojim licemerjem višestruko premašilo orvelovski slogan «Rat je mir», dodeljivanje Nobelove nagrade za mir Martiju Ahtisariju predstavlja sasvim očekivanu pojavu. 

I dobro je što je tako – očigledno i transparento (čitaj sa «novogovora»: providno) farisejstvo čak i one najsklonije samozavaravanju dovodi do zapitanosti: nisu li stvari zaista drastično krenule nizbrdo, nije li sve ovo otišlo predaleko? 

Jeste i to odavno. Samo smo o tome bili ili neupućeni, ili dezinformisani, ili smo pak zatvarali oči u želji da vidimo nešto lepši svet od onog kakav jeste, onakav kakav smo smatrali da odgovara našim željama. Ako je nekome bio potreban «nobelovac» Ahtisari da bi mu se barem malo «izoštrio» vid – evo mu ga. 

Kontraverze vezane za Nobelovu nagradu, pre svega onu za mir, prate je od početka njenog dodeljivanja, kao npr. u slučaju kada je ona još 1905. godine dodeljena Teodoru Ruzveltu, budućem predsedniku SAD, za posredovanje u zaključivanju mira između Rusije i Japana (gde je Ruzvelt nedvosmisleno držao japansku stranu), uprokos tome da se radilo o deklarisanom militaristi-imperijalisti, učesniku rata iz 1898. godine sa Španijom na Kubi (bio je oficir prilikom čuvenog juriša «grubih jahača» na brdo San Huan) i inspiratoru krvavog gušenja pobune na Filipinima samo nekoliko godina pre nego što je «ovenčan» lakskavom titulom nobelovskog mirotvorca.

Štaviše, i sam motiv ustanovljenja Nobelove nagrade, i pored činjenice da su u prirodnim naukama i književnosti nju dobile mnoge zaista značajne ličnosti, bio je poprilično bizaran. Naime, Alfred Nobel se odlučio da ustanovi fond od tadašnjih 31 miliona kruna za dodeljivanje pet nagrada nakon što je u novinama pročitao sopstvenu lažnu čitulju koja ga je predstavljala kao čoveka koji je otkrićem dinamita unesrećio svet. U želji da za buduća pokolenja ispravi sopstveni «negativan imidž», bogati industrijalac i naučni pronalazač se odlučio da sastavi testament kojim su ustanovljeni fond i nagrade. Vremenom je Nobelova nagrada postala najpoznatiji norveški, tržišno-ekonomski globalni brend, i kao takva sve više postajala podložna raznim «trgovinama», manje u prirodnim naukama i književnosti (mada su se i tu dešavala nezaslužena nagrađivanja i prenebregavanja) a više ona vezana za ispolizovanu Nobelovu nagradu za mir. Kršenjem volje iz Nobelovog testamenta, gde, umesto da petočlani Nobelov komitet samo imenuje norveški parlament kojeg sačinjavaju petorica parlamentaraca, posao je znatno «olakšan». Zato smo, naročito prethodnih godina, imali priliku da pratimo vrtoglavi sunovrat ugleda ove nagrade koja je od DŽimija Kartera i Al Gora «spala» na Martija Ahtisarija. Precenjujući značaj ove ugledne nagrade, po svemu sudeći iz kompleksa sopstvene inferiornosti, previđali smo da je ovakav sled događaja sasvim logičan.

Jeste da je veoma teško utvrditi kako je to Ahtisari doprineo mirnijem svetu, demilitarizaciji i bratstvu među narodima u «duhu Afreda Nobela», osim ako se pod tim duhom ne podrazumeva i dejstvo eskplozivnog dinamita? Propalim kosovskim pregovorima i nasilnom secesijom koja se poziva na njegov, od strane UN odbačeni predlog? «Demilitarizacijom» u vidu Bondstila i podčinjavanja separatističkog entiteta stranoj vojnoj upravi kao konačnoj instanci vlasti? «Mirotvoračkim delovanjem» poput onoga u junu 1999. godine kada je kao pregovarač u ime napadačkog vojnog saveza privoleo Miloševića Kumanovskom sporazumu pretnjama kako će Beograd biti poravnat tepisima bombi poput stola za kojim su pregovarali? Višedecenijskom ulogom u diplomatiji i Međunarodnoj kriznoj grupi koja se kolokvijalno naziva «međunarodnom grupom za izazivanje kriza», odnosno «lažnim mirotvorcima» u službi očitih geopolitičkih interesa, čije prisustvo na Kavkazu, u Srednjoj Aziji, Iraku (naročito Iraku) i rogu Afrike predstavlja nepogrešivi pokazatelj otvaranja ili dalje eskalacije novih kriza? Ili možda njegovim «ranim radovima» u vidi secesije Namibije od JAR-a, i protežiranjem DTA-a, rasističke stranke bele manjine i izbegavanjem fer izbora tokom pregovora dugih celu deceniju? Ništa od toga ne treba da nas previše iznenađuje – nisu li za svoje mirotvorne napore istu nagradu dobili Jaser Arafat (do tada sa razlogom tretiran kao «inspirator terorizma»), Šimon Peres i Jicak Rabin, mada do pravog mira u Palestini nikada nije ni došlo? Zar o prirodi taktike dodeljivanja Nobelove nagrade ne govori i njeno uručivanje 1978. godine Sadatu i Beginu za potpisivanje Kemp-Dejvidskog sporazuma? Nije li nobelovac 1973. godine postao i Henri Kisindžer, državni sekretar SAD, za sklapanje mira sa Vijetnamom? Kisindžer se «proslavio» ne samo sistematskim bombardovanjem Vijetnama već i tada neutralne Kambodže, da bi mu se potonja «mirotvoračka» delatnost ticala protežiranja turske invazije Kipra 1974. godine i učešća u «Operaciji kondor» - kampanji kidnapovanja i ubijanja nepodobnih od strane obaveštajnih službi Argentine, Bolivije, Paragvaja i Urugvaja. Njegova uloga u puču vojne hunte u Čileu protiv Aljendea predstavlja već opšte mesto. 
Šta je, u odnosu na pomenute primere, Marti Ahtisari? Profesionalni «lažni mirotvorac» kome je već više puta ova nagrada za koju je bio kandidovan izmicala iz ruku, a koja mu je bila potrebna radi imidža i njegovog korišćenja za buduće pregovaračko-mirotvoračke delatnosti? Nije mala stvar kada vam naiđe jedan «nobelovac» i «mirotvorački» preti fosfornim bombama. 
To što je kao predsednik Finske svojevremeno rehabilitovao nacističke satelite i podizao spomenike Vafen SS divizijama, čak ni to što mu je otac (sa simboličnim «pravim« prezimenom Adolfsen, posle rata promenjenom u Ahtisari) bio pripadnik ovih Hitlerovih elitnih jedinica na istočnom frontu, ne predstavlja «pravu» mrlju u njegovoj biografiji. Onome ko radi za geopolitičku stranu koja kontroliše, između ostalog, i Nobelov komitet, sve može biti progledano kroz prste. Nisu li posle Drugog svetskog rata većina «upotrebljivih nacista», od Vernera fon Brauna (projektanta raketa) do najnižih obaveštajaca, «pacovskim kanalima» prevedeni na «pravu stranu» i tim bolje kotirani ako su imali iskustva u borbama sa Rusima? Manje je poznato da je i jedan od ranijih «nobelovaca za mir», Kordel Hal, Ruzveltov državni sekretar, učesnik stvaranja sistema UN i trgovačkih sporazuma u zapadnoj hemisferi, bio odgovoran za smrt 950 jevrejskih izbeglica koji su sa brodom Sent Luis uoči izbijanja rata pokušali da emigriraju u SAD, ali su na njegovu intervenciju vraćeni u Hamburg da bi ubrzo potom završili i nacističkim gasnim komorama, i – nikom ništa. 

Jedina razlika je ta što su skandalozni primeri dodele Nobelove nagrade za mir u novom milenijumu samo postali sve učestaliji. U poslednja dva slučaja, Al Gorovom (čovek koji je kao Klintonov potpredsednik učestvovao u «obogaćenju» Kosova osiromašenim uranijomom a sada se predstavlja kao borac za očuvanje prirodne sredine, dok u stvari predstavlja lobistu postmodernih «čistih» industrija) i Marti Ahtisarijevom, nagrade za «mirotvorstvo» služe nam, pre svega, za nauk. Da u svetu licemerja pravi borci za mir i vrlinski život, kao što je odvjakada i bilo, ne dobijaju nagrade i priznanja, već da bivaju ignorisani, klevetani, proganjani i ubijani. Nimalo nije slučajno što jedan Mahatma Gandi, mada pet puta kandidovan, nije bio u prilici da dobije ovu nagradu (ubijen je pre petog odlučivanja, a posle je, iz tog razloga, i izbačen sa liste kandidata sa obrazloženjem da se nagrada «može samo uručiti živima»). I bolje je što je tako. Šta bi on radio u društvu takvih «moralnih gromada» kao što su Gor, Kisindžer i Ahtisari, ili pak «zvezda koje ne tamne» poput Gorbačova, Arafata i Kartera?

Naravno, Ahtisarijev otrežnjavaujući primer očigledan je pre svega većini nas koji smo na svojoj koži iskusili razmere mirotvorstva «vukova u jagnjećoj koži». Za ostale, pre svega one koji žive unutar zapadnog javnog mnjenja, Ahtisari će biti i dalje samo jedan značajan karijerni diplomata koji je zaslužio Nobelovo priznanje jer se zlopatio i jer se i dalje zlopati u pregovorima između nekih afričkih i azijskih plemena i naroda, koji je gubio svoje vreme sa «nekim tamo» Srbima i Albancima zarobljenim u etnonacionalne stereotipe zbog kojih se otimaju oko «nekih tamo» nevažnih teritorija. Problem je što i ovde postoje ljudi koji, i pored očite farsičnosti nagrađivanja Ahtisarija, na isti način gledaju na stvarnost. Nije zgoreg pribojavati se da bi zbog takvih mogli «zaslužiti» da nam u budućnosti, a obzirom na otpočete procese disolucije u Vojvodini i drugim krajevima matične nam države, laureat neke od budućih mirotvornih nagrada bude i ambasador Cobel. Čovek je, poput Ahtisarija, karijerni diplomata, upoznat je sa ovdašnjim «stanjem na terenu», a i upozorio nas je šta nam sleduje ako se previše budemo opirali pri otmici Kosova. Zar je potrebno da i on postane «nobelovac za mir» da bi nam svima, konačno i jednom za svagda, postalo jasno u kakvom svetu živimo, šta nam se dešava i šta nam sve potencijano preti?