Između sile prave i prava jačeg

Iz Arhive NSPM-a (01.08.2006)

Ne, nije ovde reč o još jednom tekstu na temu bliskoistočnog sukoba. Ne pada mi na pamet da u jednoj kolumni pokušavam da arbitriram u milenijumskom jevrejsko-arapskom sporu koji ima duboke istorijske, etničke, verske, kulturne, ekonomske i geopolitičke korene.

Nekada, u vreme kada je hladni rat besneo planetom, a Titova Jugoslavija više-manje uspešno igrala ulogu svetskog političkog faktora, svi smo, u ime solidarnosti sa nesvrstanom palestinskom braćom, zvanično podržavali arapsku stranu. Pri čemu se u strogo kontrolisanoj javnosti praktično nije mogao naći čak ni nagoveštaj stava da i Izrael tu ima neko pravo i neke argumente, te da ni nesvrstana braća nisu baš sasvim nedužna u tom bliskoistočnom zamešateljstvu.

Blagonaklonost prema Izraelu, ili makar neutralan stav po ovom pitanju, bili su tih godina pouzdan simptom disidentske jeresi i skretanja sa titoističkog kursa. 

Tita i njegove Jugoslavije već odavno nema, a planetom besne mir i demokratija – kao i "humanitarne intervencije" zarad njihovog očuvanja ili unapređenja. Već tokom osamdesetih, a pogotovo nakon rušenja bipolarnog svetskog poretka, pokret nesvrstanih je pao u duboku komu, a izraelski kapital, oružje i službe uveliko su se usidrili i na Balkanskom poluostrvu. Za razliku od pre nekoliko decenija, imati "razumevanja" za Izrael i njegove "odbrambeno-preventivne" akcije i ekspedicije danas je pre stvar političke oportunosti i socijalne inteligencije – kao i namere da se pozicionira na sunčanoj strani svetskog geopolitičkog limesa. U svakom slučaju, srpska pozicija je i u ovom slučaju specifična i višestruko šizofrena.

S jedne strane, bez obzira što nijedna sredina nije potpuno imuna na tu boljku, sa dosta pouzdanja se može reći da je, istorijski gledano, u Srbiji antisemitizma bilo znatno manje nego bilo gde u okruženju i u zemljama centralne i istočne Evrope. A zajedničko stradanje po nacističkim stratištima od Jasenovca do dunavskog leda u Novom Sadu još je produbilo osnovu za solidarnost između ova dva naroda. Sem toga, iako svakako nije bio odlučujući, verski faktor je igrao izvesnu ulogu tokom rata u Bosni i Hercegovini, i ne mali broj Srba je na najstrašniji način stradao upravo od ruke mudžahedina iz nekih ("bratskih") arapskih i islamskih zemalja.

S druge strane, mnogi intelektualci jevrejskog porekla iz Evrope i SAD, uključujući i neke organizacije (Bernar Levi, Gliksman, Finkelkrot, Suzan Zontag, Eli Vizel...), svesrdno su se angažovali na odbrani "bošnjačkih" interesa i igrali su važnu ulogu u globalnoj, i u svakom pogledu neproporcionalnoj i neprimerenoj medijskoj satanizaciji Srbije i Srba tokom devedesetih godina, što je, uz poduži spisak funkcionera Klintonove administracije i proalbanskih lobista, navodno, istog porekla (Medlin Olbrajt, DŽejms Rubin, Morton Abramovic...), predstavljalo pravi zlatni rudnik za lokalne zagovornike teorija zavere – među kojima "jevrejska zavera" tradicionalno zauzima počasno mesto. Međutim, daleko najveći izvor srpske ambivalentnosti pri pogledu na najnoviju eskalaciju arapsko-izraelskog sukoba potiče iz raširenog utiska o rastegljivim i dvostrukim standardima ponašanja "međunarodne zajednice" (tačnije, najmoćnije svetske sile) u balkanskom i bliskoistočnom konfliktu.

"Za ono što Izraelu tolerišu, izbegavajući čak i mlaku verbalnu osudu u Savetu bezbednosti, nama bi bacili atomsku bombu" – to je, otprilike, reakcija srpske javnosti pri pogledu na potresne scene stradanja i razaranja u Libanu. I premda, razume se, preterana, ona uopšte nije tako daleko od istine i suštine opore svetske političke realnosti.

Pored one elementarne potresenosti pri susretu sa patnjama običnih ljudi, a naročito nevine dece, građani Srbije su još dodatno i dvostruko frustrirani brutalnim scenama koje dolaze sa Bliskog istoka. Naime, sticajem okolnosti, Srbi su se u poslednjih 10–15 godina oprobali u svim ulogama – bili su i "Izraelci", i "Libanci" i "Palestinci" – i moglo bi se reći da su u svim tim situacijama izvlačili deblji kraj. Kada se – na Kosovu, ili na početku raspada Jugoslavije – činilo da na svojoj strani imamo državni razlog, istorijsko i međunarodno pravo, stradali smo zbog "prekomerne upotrebe sile" i potresnih slika i svedočenja albanskih, hrvatskih i muslimanskih izbeglica po svetskim medijima. Kada smo sami bili žrtve progona i bombi, pozivalo se na prošle grehe, "realnost na terenu" i "nepovoljan odnos snaga".

I šta se može zaključiti iz svega toga? Svakako ne da postoji neka univerzalna ("svetska") zavera protiv nas, već samo to da se po ovom nesavršenom svetu najsigurnije hodi onda kad pamet, pravda i snaga idu ruku pod ruku. A mi, nažalost, nismo bili dovoljno pametni i dovoljno u pravu, onda kada smo bili jaki. I obrnuto, sada kada smo nešto pametniji, i sasvim u pravu, suviše smo nejedinstveni i slabi da bi to pravo bilo adekvatno uvaženo.     

Bliskoistočni sukob nas, pored ostalog, uči da se argumenti bolje čuju, ako su potkrepljeni jakom političkom voljom, respektabilnom silom, i još respektabilnijim saveznicima. To možda neće uvek biti dovoljno za uspeh. Ali je neuspeh bez toga apsolutno zagarantovan.