Janukovič uopšte nije naseo na pritiske "Evromajdana" i uopšte se nije predao

Janukovič je - kao u partiji šaha - prepustio protivniku inicijativu, ponešto žrtvovao, a onda ga saterao u ćošak. Trenutno se ne trguje oko pobede „opozicije“, već za prihvatljivu formu njenog poraza

Zapad odlično razume da bi nasilno preuzimanje vlasti u nekim oblastima ili u Kijevu dovelo do cepanja zemlje i potencijalnog rata koji mu uopšte nije potreban

Ako dođe do raspada Ukrajine - Zapad će dobiti sve ukrajinske „zapadnjake“ i ništa od industrije, dok će Rusija izgubiti zapadnjake i dobiti - čitavu ukrajinsku industriju

U moru uznemirujućih novosti koje dolaze iz Ukrajine veoma je teško utvrditi odakle duva vetar. Teško je dati ocenu mnoštvu činjenica, izvesti zaključak i razumeti dalji razvoj događaja. Potrudiću se zato da izrazim svoj stav jer odlično razumem i delim zabrinutost branilaca zakona i patriota Ukrajine za sudbinu Otadžbine i dece, kao i neku vrstu nerazumevanja za ono što se dešava. Tim pre što i najobičniji “evromajdanci” nisu u stanju da trezveno daju ocenu toku događaja. Razume se, jedino trio Jacenjuk, Kličko i Tjagnibok u potpunosti razume situaciju u opozicionim redovima. Upravo zato i izgledaju onako mračno.

1. Upitajmo se kako je sve počelo? Od Janukovičevog obijanja da potpiše robovski sporazum o asocijaciji sa EU. Kakve je u samom početku zahteve iznela „majdanština“? Da im vrate san. Tojest da se sporazum potpiše. To je bio početak presije na Janukoviča. Do nepotpisivanja ni jedan opozicionar nije govorio da je predsednik nelegitiman. Čim je Janukovič odbio da potpiše, odmah se našao u centru kritike i optužbi.

2. Danas se ovog sporazuma o asocijaciji gotovo niko više i ne seća. A to samo znači da je cilj postignut. Ukrajina nije potpisala robovski sporazum i nije na tacni predata Zapadu.

3. Svi dalji koraci opozicije, kojom upravljaju Američka ambasada i njeno domaće rukovodstvo, veoma su suptilna šahovska igra. Opasna, kao i sve političke igre u kojima su pioni obični ljudi, njihovi životi i zdravlje.

4. Janukovič uopšte nije naseo i uopšte se nije predao. Kao u partiji šaha, prepustio je protivniku inicijativu, žrtvovao, a onda protivnika saterao u ćošak.

(a) Janukovič od početka ne rasteruje bojovnike, dao im je mogućnost da pokažu svoju pravu prirodu kad su pokušali da na juriš zauzmu predsedničku administraciju. To je bilo onda kad su „mirni demonstranti“ vojnike na odsluženju vojnog roka prebijali, spaljivali i na njih bacali kamenje;

(b) Zatim je vlast prilično demonstrativno donela paket zakona prema kojima su rukovodiocima protesta pretile zatvorske kazne. Tako ih je dovela u veoma težak položaj. Radi se o tome da „narandžasta revolucija“ ima posebnu dramaturgiju. Protesti moraju biti mirni jer se na taj način stvara iluzija da narod podržava državni prevrat. Borbe na ulicama kvare čitavu narandžastu dramaturgiju, koja podrazumeva samo „mirne proteste“, koji se kriju iza nasilja (zauzmi i blokiraj zgrade). Suština oranžizma može se iskazati u stihovima na sledeći način: mi smo mirni kao mravi, a ipak nas ubija režim krvavi. Kada pred objektivima televizijskih kamera demonstranti prebijaju i spaljuju miliciju, dobija se sasvim suprotan efekat. Problemi za opozicioni trio nastali su odmah po donošenju represivnih zakona, pa su morali da reaguju. Nisu mogli da odstupe jer bi pokazali da su kukavice i izgubili bi pristalice, a, ako ostanu, izlaze iz pravnih okvira i postaju pobunjenici. Automatski su gubili oreol boraca i sticali oreol bandita;

(v) Onda je nekoliko stotina bojovnika pokušalo da se probije u zgradu Rade preko ulice Gruševskog. Specijalna jedinica Berkut im se isprečila na putu. Počeo je napad – čitav svet je video da se milicija ne bori protiv mirnih demonstranta, nego protiv naoružanih i dobro obučenih bojovnika. Cena ovog efekta plaćena je ranjavanjem dve stotine pripadnika organa reda. (Zaista nema drugog načina da se u Ukrajini dobije informacioni rat u uslovima kada su sve televizije opozicione).

Obratite pažnju: napad na Radu počinje u nedelju uveče, kad tamo nije bilo nigde nikoga osim nekoliko čistačica. I to se bez uspeha ponavljalo nekoliko puta. Niko nije čak ni pokušao da u Radu uđe sa druge strane. Samo juriš, i to na glavni ulaz. To znači da cilj nije bio pobeda, već samo napad. Nije uopšte bilo važno prodreti u praznu zgradu nego pokazati svoje adute – bojovnike u akciji;

(g) U tako usijanoj situaciji ukrajinsko rukovodstvo je ispravno postupilo – ponovo su se pravosudni organi i organi reda pasivno držali i dali mogućnost da se bojovnici pokažu na delu. Kad nisu naišli na otpor, ne samo da su pobesneli već su postali nekontrolisana rulja. A Berkut je i dalje bio pod kontrolom. To je postao novi adut vlasti – mi svoje snage kontrolišemo, a vi?;

(d) Shvativši svoju tužnu sudbinu, opozicija je krenula u trgovinu sa Janukovičem. Cilj opozicionog trijumvirata bio je uništenje Majdana, koji je prestao da bude narandžast, pa Zapadu više nije bio potreban. Zapadni mentori već prestaju da pružaju podršku svojim štićenicima. Setite se koliko je samo diplomata i peciva bilo na Majdanu dok je protest bio miran? A svi su nestali odmah posle početka stvarnih borbi. Zadatak Klička, Tjagniboka i Jacenjuka bio je jednostavan – izdejstvovati bilo kakav kompromis koji bi mogli da predstave kao pobedu, pa da ponosno sa njom odu i završe sa Majdanom. Nisu uspeli da se dogovore – zakoni su objavljeni i stupili su na snagu;

(đ) Tada je opozicija ponovo bila na potezu. I ona ga je povukla. Pojavili su se leševi demonstranata. Međutim, propali su svi pokušaji da ih predstave kao žrtve snajperista Berkuta – indikativno je što zapadna štampa nije počela da urliče o ukrajinskom “krvavom režimu“;

(e) Taktika vlasti u tim trenucima je bila – dezavuisati verziju ubistva demonstranata ponovnom „pasivnošću milicije“. Jer kako da optužiš policiju ako Berkut samo nepomično stoji kao da je ukopan? Zapravo, „pokupi“ desetak ljudi i opet stoji ko ukopan. Nemojmo da zaboravimo da za vlast radi vreme. Gomila kojom vladaju emocije – opasna je snaga. Ali ona ima jednu slabost – nije u stanju da se dugo održi;

(ž) Sledeći adut opozicije bila su zauzimanja državnih institucija u regionima. I tu im propada nada da će zapadni prijatelji dobiti sliku „narodnog ustanka“. Komentari u tamošnjoj štampi su zajedljivi – razočarenje u Klička, u antisemitu Tjagniboka i neodlučnog Jacenjuka. Jer ne sviđaju im se ni zauzimanja zgrada. Ukrajina je još uvek na udarnom mestu u vestima i na prvim stranicama štampe, ali se vreme i prostor koji joj je posvećen postepeno smanjuje. U (nekim) nemačkim nedeljnim novinama Ukrajina je već na drugim stranicama. Lideri evromajdana znaju da više nemaju zapadnu podršku, i da će smo proforme još malo da reže i da je projekat Majdan 2014. gotov da bi bio otvoren projekat Izbori 2015. Za trio bi ogroman poklon moglo da bude nasilno rasterivanje demonstracija. Tada bi prestali sa demonstracijama na Majdanu iz potpuno ubedljivih razloga, postali mučenici i dobili šansu da stanu na čelo Majdana 2015. Ali Janukovič to razume i ne želi da im ispuni želju;

(z) Predsednik Ukrajine maestralno povlači pobednički potez. Nudi Jacenjuku da postane premijer a Kličku mesto potpredsednika vlade za socijalna pitanja. Opozicionari su nokautirani. Najsnažniji potez. Da su pristali, to bi za Jacenjuka i Klička značilo:

– Preuzeti odgovornost koju su želeli da prepuste Janukoviču u želji da na novim izborima za sve bude kriv upravo on;

– Janukovič ih na njihovu veliku sramotu u svakom trenutku može smeniti;

– Socijalna pitanja su u Ukrajini generalno ukleto mesto, kao i poljoprivreda za vreme SSSR. Uspeh je nemoguć, a neuspeh zagarantovan;

– Da su Jacenjuk i Kličko prihvatili, to bi značilo da će se posvađati sa trećim – Tjagnibokom. Njemu nije ponuđena nijedna funkcija. A većina bojovnika je njegova. Šta preostaje premijeru Jacenjuku? Da rasteruje bojovnike Svobode, koji ne žele da se raziđu? Odbijanje predsednikove ponude takođe je za dvojac bilo nepovoljno: pokazali su se kao neozbiljni klovnovi koji umeju da urlaju, a nisu u stanju da rade.

(i) Zato je odgovor opozicionara preuzet iz biografije Trockog: ne prihvatamo, ali i ne odbijamo. Zašto je tako? Pa zato što nemaju šta da kažu. Jednostavno: nokaut.

I šta sada? Sada se nastavlja trgovina. Opozicionari će se potruditi da ukinu zakone donete radi njih, i da to proglase svojom pobedom i da potom završe sa evromajdanom. (Drugi Janukovičevi ustupci nisu ništa drugo nego običan ular).

Zaključak: svojim preciznim i pametnim potezima ukrajinska vlast je opoziciju dovela u situaciju da svaka njena akcija samo pogoršava njen položaj. Prevrat nije uspeo i neće uspeti. Ali to lideri ne govore običnim evromajdancima. Trenutno se ne trguje oko pobede opozicije, već za prihvatljivu formu njenog poraza.

Zapad odlično razume da bi nasilno preuzimanje vlasti u nekim oblastima ili u Kijevu dovelo do cepanja zemlje i potencijalnog rata koji mu uopšte nije potreban. Ako dođe do raspada Ukrajine, Zapad će dobiti sve ukrajinske „zapadnjake“ i ništa od industrije, dok će Rusija izgubiti zapadnjake i dobiti čitavu ukrajinsku industriju. Samoj Rusiji ne treba raspad Ukrajine jer rat na našim granicama, tamo gde se nalazi naša mornarica, tamo gde žive naša braća i sestre za nas može biti ogroman problem.

To znači da će se zapadna podrška opozicionarima svakim danom smanjivati, dok se podrška Janukoviču iz Rusije (savetima i kreditima) neće smanjivati. Tako stoje stvari.

Preostaje još da izrazim veliko poštovanje momcima iz Berkuta, koji su pokazali veliku izdržljivost, hrabrost i profesionalizam, što je glavni resurs partije šaha koja je u toku. Želeo bih da istaknem da su današnji događaji posledica raspada jedinstvene zemlje (SSSR) još iz vremena 1991. godine. Politika stvaranja nacionalnih elita, zasebnih iscepkanih feuda, koji nose divan naziv „nezavisni“ – sve je to posledica činjenice da su Gorbačov i njegovi saučesnici izdali svoj narod.

Nastale rupe obično se popunjavaju telima vojnika i oficira. Berkutovac ili pripadnik unutrašnje armije koji je danas ranjen u Kijevu žrtve su istog građanskog rata i razmirica koje su nametnute našem narodu 1991. godine. Isto važi za vojnike ruske armije poginule u Chinvaliju 2008. godine, kao i za mnogobrojne žrtve međuetničkih konflikta na prostoru nekada jedinstvene zemlje. Želim da se nadam da ove žrtve neće biti uzaludne.

Autor je politikolog i publicista iz Sankt Peterburga

Preveo Goran Šimpraga

(Fakti)