Kad je u pitanju EU onda si niko i ništa

Prošle nedelje sam učestvovala u delegaciji Komisije za ustavna pitanja Evropske skupštine (AFCO). Delegacija je išla u Prag u zvaničnu posetu zemlji koja preuzima predsedavanje Evropskom Unijom. Naivno sam verovala da će to biti kurtoazna poseta. To, međutim, nije bio slučaj. Silno sam se prevarila. Ispostavilo se da je tajni zadatak mojih saputnika bio da zaprete, preplaše, i ponize Češku Republiku kako bi ratifikovala Lisabonski sporazum pre nego što započne mandat predsedavajućeg. Isto tako, mislila sam i da će se u svojstvu predstavnika Evropske Unije svi držati izvesnih pravila lepog ponašanja. Verovala sam i da će članovi delegacije gledati na sebe kao na diplomatske izaslanike, te da će se zbog toga u izvesnoj meri uzdržavati. Pretpostavljala sam još mnogo toga, ali se ispostavilo da nisam bila u pravu.

Delegacija je trebalo da se sastane sa predstavnicima češkog parlamenta, Senata i sa ministrom spoljnih poslova. Predviđeno je da se dan završi javnom debatom na univerzitetu. Tokom sastanka sa predstavnicima češkog parlamenta britanski član Evropske skupštine je na početku izjavio kako smatra da Češka ne može da preuzme predsedavanje ukoliko ne ratifikuje sporazum.

Međutim, stvar je u tome da je ova situacija dospela pred češki ustavni sud, jer neki smatraju da je Lisabonski sporazum u suprotnosti sa ustavom. A stoga, naravno, ni parlament ni Senat ne mogu da ratifikuju sporazum dok sud ne donese odluku.

A evo kako stoje stvari: smatram da je nepristojno što poslanik Evropske skupštine misli kako je kvalifikovan da legitiman demokratski proces oceni kao problem i istovremeno ospori fundamentalni princip jednakosti svih članica Unije. Šta umišlja za sebe? Ne samo da krši sva pravila pristojnog ponašanja u gostima, već se nije ustezao ni da konstatuje kako je predsednik Klaus budala jer je podržao održavanje sudskog procesa i izjavio da se protivi tome da se Češka odrekne dela suvereniteta, kako nalaže Lisabonski sporazum.

Tokom pauze sam upitala jednog drugog člana komisije da li zaista smatra da naša delegacija ima prava da se tako obraća. A rekla sam da se kao opozicija smatram pristojnijom i da odmeravam ono šta ću reći kada predstavljam Evropsku Uniju. On se sa mnom složio, i to je bio kraj razgovora.

Sledeća stanica nam je bio Senat. Senat je odavno najpipavija instanca kada je u pitanju Lisabonski sporazum. Zamislite sledeći scenario: sedimo na zvaničnom ručku u Velikoj dvorani i sastanak počinje kurtoaznim rečima i razmenjivanjem poklona. Tada evropska delegacija počinje da gnjavi. Naši domaćini se nisu tako lako predavali. Predsednici Komiteta češkog Senata za evropska pitanja i Komiteta za spoljne poslove su se hrabro branili.

Pozvali su me za govornicu i održala sam dug govor tokom koga sam prokomentarisala šest tačaka na kojima se zasniva sudski proces o Lisabonskom sporazumu, posvećujući najveću pažnju pitanjima o kojima bi svuda trebalo razgovarati. Gde prestaje ravnoteža demokratskog deficita? Parlament dobija veći uticaj u okviru Evropske Unije, ali istovremeno na nju prenosi i više sopstvenih nadležnosti. Šta će se desiti sa pravosudnom politikom ukoliko dozvolimo Evropskoj Uniji da donosi zakone u ovoj oblasti? Šta je sa tumačenjem po kome će u okviru Lisabonskog sporazuma Povelja o osnovnim pravima biti pravosnažni, obavezujući pravni dokument za građane EU? Izjavila sam da su to validna pitanja i da Česi ne bi trebalo da dozvole da se zbog toga na njih vrši pritisak, ali i da mislim kako bi trebalo da se ponose što imaju tako samosvesnu demokratiju. Zbog toga se nemački konzervativac Elmar Brok razbesneo. Ne samo što nije uspeo da obuzda izlive gneva tokom mog govora već je krenuo za mnom i vređao me kada je trebalo da obiđemo zamak. Ja sam na to učtivo ali i odlučno odgovorila da je prevršio svaku meru i da bi trebalo da se obuzda. Dok se sve to dešavalo telefonom sam razgovarala sa jednim novinarem koji je hteo da popričamo u vezi sa mojom nedavnom pobedom u bici za zaštitu podzemnih voda.

Pokušajte da zamislite ovu sliku – znojavi Nemac koji frkće i viče na ženu u poodmakloj trudnoći u praškom Senatu tokom zvanične posete. Bilo je baš neprijatno. Doduše, ne toliko za mene, koliko za Evropsku Uniju, koja je smatrala kako treba da očita bukvicu Česima što nemaju snage niti dostojanstva da preuzmu kormilo. Neki su čak i izjavili kako bi trebalo prepustiti Francuskoj još jedan mandat. Pripretili su i da upravo ovakvi problemi koji potiču od jedne male zemlje mogu dovesti do ukidanja predsedavanja po ključu i uvođenja stalnog predsedavanja u kome će učestvovati šest najvećih zemalja. Mislim da je to rekao neki Nemac.

Neprijatan trenutak zbog koga čovek pomalo zapadne u smeh je jedna stvar. Na kraju sam ušla u jednu prostoriju i zahtevala od Broka da prestane da me prati, što je on konačno i učinio. Međutim, politička ozbiljnost cele situacije je nešto sasvim drugo. Ubrzo ćemo usvojiti Sporazum koji će kroz koncept dvostruke većine u Savetu omogućiti najvećim zemljama Evropske Unije da steknu još veću moć. Upravo usvajamo sporazum koji lišava sve zemlje prava da imaju svog evropskog komesara. Kada se neka od manjih zemalja usudi da izrazi zabrinutost po tom pitanju, dobija upozorenje da to ne čini. Pričaju nam kako je Evropska Unija zasnovana na principu jednakosti sviju i da ćemo imati pravednu saradnju. Ali, u isto vreme, Evropska Unija pokazuje i svoju tamnu stranu – mala zemlja se može pritiskati i vređati bez ikakvih posledica. Čovek se zapita, da li su se naš premijer i ministar inostranih poslova osećali kao ovce kada su pre nekoliko godina morali da saopšte ostalim zemljama kako Danska neće ratifikovati sporazum iz Mastrihta jer je previše Danaca glasalo protiv toga.

Pitam se, da li za ministre postoji udžbenik pod naslovom „Ne umišljajte da ste neko i nešto kada je u pitanju EU.“ Tako ćete samo doživeti neprijatnost kad vam saopšte da ste „vi i vaš glupavi narod mogli da imate demokratski referendum, ali nas baš briga! Zato što smo mi Evropska Unija!“

Izvor: http://www.hannedahl.eu/index.php/hannes/all/from_crisis_to_victory