Како је америчка подршка рату у Сирији помогла "Исламској држави"

Зашто исламски милитанти сеју пустош од Брисела до Лахореа? Најбољи начин да се одговори на ово питање јесте да се баци ближи поглед на то како је Њујорк тајмс покрио ослобађање Палмире од Абу Бакр ел Багдадијеве Исламске државе. 

Чланак насловљен: “Сиријске трупе кажу да су повратиле историјску Палмиру од ИСИС-а“ почиње саркастичним тоном. Док је победа можда донела Башару ел Асаду стратешку награду, новинари Хваида Саад и Карем Фахим пишу да је то такође обезбедило сиријском председнику „нешто мало ређе: међународну награду“.

Чланак примећује „да је задовољство господина Асада да је његова влада зид против транснационалних екстремистичких група“ учвршћена, али додаје да „његови непријатељи и неки савезници тврде да он мора да напусти власт као део политичког смиривања како би се окончао рат у Сирији“ без наравно помињања који би то савезници могли бити.    

Затим нуди мало позадине „изгубљена у слављу била је дискусија како је Палмира на првом месту и пала. Када је Исламска држава освојила град у мају (2015), милитанти су се суочили са мало отпора сиријских трупа. У то време становници су рекли да су официри и војници побегли у воћњаке ван града, остављајући регруте и становнике да се сами суоче с милитантима.

С обзиром на то да Тајмс тврди да поседује „неколико стотина“ тајних контаката унутар Сирије, оптужба да су Асадове трупе побегле без борбе може бити тачна. Али тешко је ускладити је са извештајима да је Исламска држава (такође позната и као ИСИС, ИСИЛ и Даеш) морала да се бори седам или осам дана пре него што је ушла у град и онда морала да се носи са контраофанзивом у градским предграђима. Али чак и да је тачно, то је један део приче и, уз то, мали.

Права прича почиње два месеца раније, када су сиријски побуњеници покренули велику офанзиву у сиријској северној Идлиб провинцији са великом подршком Турске и Саудијске Арабије. Вођени Ал Нусром, локалном подржницом Ал Каиде, али са пуним учешћем побуњеничких снага који су подржани од стране Америке, напад се показао крајње успешним због великог броја оптички вођених тов-пројектила америчке производње које су обезбедили Саудијци.

Пројектили су дали побуњеницима предност која им је била потребна да униште на десетине владиних тенкова и других возила судећи по видео снимцима који су постављени на сајтове социјалних медија. Заиста један проамерички комадант рекао је Волстрит џорналу да је тов „потпуно променио равнотежу снага“ омогућивши побуњеницима да истерају тешко укопане снаге сиријске армије и да их извуку из града. Иако је влада ускоро предузела контра напад Ал Нусра и њени савезници наставили су да напредују до тачке где су представљали директну претњу упоришту режима у Дамаску у провинцији Латакија 50 или 60 миља западно.

Официјелни Вашингтон је био пресрећан, „тренд за Асада је лош и постаје све гори“ старији званичник је викао месец дана након што је офанзива почела. Тајмс је срећно опазио да је „сиријска армија пропатила низ пораза од оснажених побуњеника... што подстиче нова ургентна питања о дужини владавине председника Башара ел Асада.“

Асад је био на ужету или су тако сви причали. Заиста, ИСИС је то исто мислила судећи по Асошијетед пресу, због чега је одлучила да је прилика да покрене офанзиву 200 миља или слично на југоистоку. Исцрпљена сиријска арапска армија након четири године грађанског рата повукла се пре покоља.

Али размотримо милијарде долара које Сједињене Државе и Саудијци пресипају побуњеничким снагама. Кривећи Дамаск што не пружа јачи отпор је као тући дванаестогодишњу девојчицу и кривећи је онда што нема бољу десницу.

Тако Сједињене Државе и њени савезници су помогли Исламску државу, везујући Асадове снаге на северу тако да се могу пробити кроз центар. Али то није све што је Америка урадила. Она је такође помогла суспендујући бомбардовање Исламске државе у близини Палмире.

Како је Тајмс писао у то време „било који ваздушни удари против Исламске државе у и око Палмире ће вероватно имати бенефиције за председника Башара ел Асада. До сада амерички вођени ваздушни удари у Сирији углавном су се фокусирали на области далеко од владине контроле да би се избегла перцепција да се помаже лидер чије повлачење тражи председник Обама.

Исход је јасна порука ИСИС-у да нема разлога за бригу од америчких бомбардера све док је укључена у блиску борбу са Асадовим трупама. 

Исход је јасна порука ИСИС-у да нема разлога за бригу од америчких бомбардера све док је укључена у блиску борбу са Асадовим трупама. Америка је тако интензивирала ИСИС да настави са нападом. Иако су се становници касније питали зашто Америка није бомбардовала снаге ИСИС-а „док су прелазили миље отворених пустињских путева“ одговор је једноставно гласио да је Вашингтон имао друге ствари на уму. Радије него победити ИСИС она је преферирала да искористи и постигне њен примарни циљ што је збацивање Асада.  

Али какве везе има све ово са Бриселом и Лахореом? Једноставно да америчка фундаментална амбиваленција према ИСИС-у, Ал Каидом и сличним групама - њена политика борбе са њима на једној страни и трагање за начином да их искористи на другом - јесте оно што дозвољава да сунитски тероризам јача.

Администрација је шокирана, када су исламисти побили невине људе у Белгији, али не када су побили невине људе у Сирији. Ово је разлог зашто је Бела кућа дуго разматрала ИСИС мањом претњом: зато што је мислила да ће њено насиље преостати безбедно спутано.  

„Где је Ал Каидина принципијелна амбиција да покрене напад против Запада и америчког домаћег тла Заменик националног саветника за безбедност Бен Род објаснио је у августу 2014 „ИСИЛ има примарни фокус да консолидује територију на Средњем истоку да би успоставила сопствену Исламску државу.

С обзиром на то да су једино повређени Сиријци, нема разлога за аларм. Остатак света може да се опусти.

Услед тога је настала конфузија када је ИСИС учинио неочекивано нападајући западне мете упркос свему. Како је Тајмс приметио велике промене што се тиче западних операција Исламске државе, званичници су били спори у повезивању тачкица зато што еуротероризам не би требала да буде ствар ИСИС-а. „Чак и када је група агресивно почела да регрутује странце посебно Европљане, политичари у Америци и Европи наставили су да мисле како је то грана Ал Каиде ниског профила која је највише заинтересована да задобије и освоји територију.

Турски званичници су направили суштински исту опаску прошле недеље у одговору на широко распрострањене жалбе да су учинили мало да спрече сунитски тероризам да допре у Сирију. Није тако, одговорили су. Када су покушали да врате џихадисте одакле су дошли, открили су да чланови Европске уније нису толико заинтересовани да их приме.

Иста ствар се десила када су Турци пресрели француског државлљанина везаног за Сирију Омара Исмаила Мостефаја. Париз такође није одговарао све док се Мостефаи није разнео међу ИСИС милитантима који су опустошили Батаклан концертну дворану прошлог новембра.

„Били смо сумњиви да је разлог што не желе да ови људи дођу је тај што их не желе у својим земљама. Старији турски безбедносни званичник рекао је лондонском Гардијану. Уместо тога они су радије били за то да наставе својим путем. А зашто не код куће они ће само изазивати невоље док у Сирији они ће подржати Западне интересе тако што ће добити рат против Асадове Батист владе.

Тако Брисел није реаговао када су турски званичници информисали да су задржали белгијског држављанина Ибрахима Ел Бакроуиа у граничном граду Газиантеп под сумњом да путује у Сирију да се придружи џихаду. Турци су га депортовали без обзира на то, али Белгијанци су остали незабринути све док Ел Бакроуи се није појавио међу бомбашима самоубицама на аеродрому Завентем.

Иста ствар се десила када су Турци пресрели француског државлљанина везаног за Сирију Омара Исмаила Мостефаја. Париз такође није одговарао све док се Мостефаи није разнео међу ИСИС милитантима који су опустошили Батаклан концертну дворану прошлог новембра.

У јуну 2014 Турски безбедносни официри у Истанбулу пресрели су Норвешког грађанина који је путовао у Сирију са камуфлажном мрежом, комплетом за прву помоћ, ножевима, магацином за муницију и деловима АК-47 све што су ЕУ цариници некако превидели.  

Два месеца касније пресрели су немачког држављанина са кофером који је садржао панцирни прслук, војну камуфлажу и двоглед који је царина такође промакла да примети. Када су пресрели двоструког државлљанина Данске-Турске на свом путу до Сирије, послали су га назад у Копенхаген. Али Данци су му дали други пасош без обзира тако да може да настави путовање. Сви размишљају оно што остане у Сирији остане у Сирији и зато чему брига?

Сада, наравно, сви су забринути увелико. Са извештајем АП да је Исламска држава наоружала и тренирала 400 до 600 бораца за Европске операције разговор о ИСИС успаваним ћелијама се проширио. Указујући на бриселску област, где је 22 марта бомбашка завера зачета, Патрик Канер, француски социјал-демократски министар за омладину, упозорио је недвосмислено“данас постоји као што је добро познато стотине суседства у Француској која представљају потенцијалне сличности ономе што се десило у Моленбеку.“

Импликација је да се стање узбуне не само продужи већ продуби.  Пошто стотине неонацистичких потомака у Бриселу исписују антиимигрантске слогане, параноја је направила велики корак, као и они што им иду под руку - расизам и исламофобија.

С обзиром на то да је Асад једини кога треба кривити, Америка не треба да се брине око свог доприноса проблему. Уместо тога она даје себи чист рачун и наставља даље. Заправо она би желела да се креће само уколико би ИСИС то дозволила.

Али пошто сви желе да криве Доналда Трампа, Марин ле Пен и друге сличне њима, ништа од овога није њихова грешка. Напротив, западна катастрофална сиријска политика је у потпуности креација добрих момака либерала попут Барака Обаме. Очајан да задовољи израелске и сунитске нафтне шеике од којих сви услед различитих разлога желе да Асад оде он је пристао на огромни сунитски џихад који је претворио Сирију у кланицу.

С проценом погинулих која се сада креће до 470.000, што је једна особа међу девет идеја да масивно насиље као ово може остати сузбијено на једну земљу је апсурдна. Ипак, Обама је наставио са политиком без обзира.

Заиста администрација је још увек невољна да одступи упркос свему што се десило од тада. Када је репортер питао на Стејт департмент брифингу „да ли желите да режим у Дамаску поврати Палмиру или бисте више желели да она остане у рукама Даеша“, портпарол Марк Тонер махнуо је пре него што је коначно признао да је преузимање пожељније зато „што мислимо да је Даеш вероватно веће зло у овом случају.

Али следећег дана је повукао саму реченицу. Одбијајући да призна пад Палмире, он је рекао: “Нећу бити гласан зато што је важно сетити се да је један од разлога зашто је Даеш у Сирији је због тога што је брутално Асадово поступање са сопственим народом створило вакуум што је дозволило групама као што је ИСИЛ или Даеш да цветају. Само због тога што је он сада прогласио примирје желећи или је био способан да окрене своје трупе против Даеша не оправдава њега или његов режим од ужасних злочина које је спровео против сиријског народа.“ 

С обзиром на то да је Асад једини кога треба кривити, Америка не треба да се брине око свог доприноса проблему. Уместо тога она даје себи чист рачун и наставља даље. Заправо, она би желела да се креће само уколико би ИСИС то дозволила.

Али што више помоћи Америка и њени савезници пребацују у руке сунитских терориста, групе као што је Ал Каида и ИСИС ће расти и њихов домет постаће дужи. Резултат ће бити још бомбардовања и пуцњаве у Паризу, Бриселу и ко зна где још. Расизам и исламофобиа ће наставити са прогресом без обзира шта либерали причали о томе.

Либерални центар спроводи своју сопствену пропаст.

Превео са енглеског Владимир Јевтић