Како зауставити патње народа са паралелним истинама и мукама које боле на обе стране

Само неколико дана сукоба на Блиском истоку, поново у његовом епицентру, израелско-арапском конфликту, трагични биланси и неочекивани обрти су скренули пажњу свјетске јавности, стављајући у други план рат у Украјини.

Многи су сагласни да се ради о старој причи, али овога пута и новој, са неочекиваним динамикама и крупним посљедицама које слиједе. Са још увијек тешко предвидљивим коначним исходом.

Прије него што се упустимо у могуће посљедице, не усуђујући се да употријебимо ријеч - рјешење, кратко подсјећање на трајање најдужег “замрзнутог конфликта” који се периодично одмрзавао на различите начине, увијек кризно, и цикличним ратовима. И на штету Палестинаца. На неки начин и на штету израелских грађана, ако се има у виду њихова перманентна безбједносна несигурност, увијек с могућим терористичким акцијама палестинских екстремиста.

Остаје, дакле, чињеница да су у свим ратовима израелске ратне формације побјеђивале арапске снаге. Територије Палестинаца су биле све мање, а драма тог конфликта се настављала.

Хегел је писао да су најтрагичнији они сукоби у којима су обје стране у праву.

Израелско-арапски сукоб је можда класичан примјер постојања паралелних истина.

Израелско-арапски сукоб је можда класичан примјер постојања паралелних истина

Читав један вијек, заправо послије пада Отоманске империје, трају политичке и дипломатске игре, са ратним прекидима и сталним напетостима у земљи и региону. Али сама прича о палестинском заплету је много старија од “кратког 20. вијека”, како енглески историчар Ерик Хобсбаум, назива протекло стољеће у свом истоименом дјелу.

Тешко се могу негирати права Јевреја да, послије неких 19 вијекова - у којима су били расути и често прогоњени по цијелом свјету, без своје земље, али са јаком свијешћу о себи - формирају своју државу.

Првак ционистичког покрета, Теодор Херцел, у својству новинара бечког листа сједио је у париској судници када је француски Јевреј капетан Драјфус, блијед и измучен лажним оптужбама, након изрицања пресуде тихим гласом рекао: “Ја сам невин”.

Херцел је и романтични трагач за земљом на којој би се обновила јеврејска држава, пишући и двије књиге, Јуденстаат (“Држава Јевреја”) и роман 1902. Алтнеуланд (“Стара земља нова”), обје у неком облику театарске драме којој је он режисер. Дуго је тражена територија, била је у озбиљној комбинацији Уганда са “брежуљцима као према Сиону”, али и друге области, све до Јужне Америке.

На крају је превладало опредјељење, уз одређени међународни консензус, за географски простор Палестине, дакле, за територију далеких предака Јевреја. Другим ријечима, опредијелили су се за мјесто на ком је и стваран библијски мит о “обећаној земљи”.

На ционистичким конгресима “стари власници обећане земље” су занесено понављали тада већ колективну тежњу “народа без земље да се врати у обећану земљу без народа”.

Али, демографски гледано, ствари су стојале другачије. На тој земљи су већ неколико вјекова доминантно живјели Арапи, дуго под Отоманском империјом, а послије Првог свјетског рата у оквиру протектората Велике Британије. Познати јеврејски историчар Бени Морис, у свом дијелу “Жртве - Историја јеврејско-арапског конфликта”, наводи да је крајем 19. вијека на палестинској територији живјело око 300.000 становника - од тога 90 одсто Арапа муслимана, док су остале чинили око 10 хиљада Јевреја и око 25 хиљада арапских хришћана. Демографска слика се временом мијењала.

Дан након проглашења израелске државе, на вече Шабата 14. маја 1948, пет арапских земаља је напало новостворену државу.

Сматра се легитимним право израелских Јевреја да створе гаранције којима би се заувијек искључиле могућности да једног дана заједно са државом буду “бачени у море”, како су им деценијама пријетили арапски сусједи.

Али исто тако постоји легитимно право Палестинаца на људско достојанство и право на државу у којој неће имати статус потчињених.

Велики број усвојених резолуција Уједињењих нација нијесу ријешиле суштину проблема. Ни позиви на Резолуцију УН бр. 181 усвојену новембра 1947. године којом је предвиђено формирање двије државе - јеврејске и арапске, нису имали конкретан наставак.

Израелци су узвратили тумачењем да је та резолуција поништена нападом околних арапских земаља на Израел 1948, па се иста резолуција већ одавно нашла у великом архиву пропалих пројеката. Ни палестински одговор никада није био оперативан, а већ одавно Палестинци у Гази и Западној обали живе у одвојеним ентитетима. Значи, при садашњем стању ствари требало би формирати три државе што скоро нико не узима за озбиљно.

Да ли је могућ сценарио преиспитивања досадашњих стратегија које очигледно генеришу трајање и трагичне димензије конфликта? Другим ријечима - да ли је могуће још једном дати шансу дипломатији и неком облику компромиса?

На тешком испиту је јачи, дакле Израел. Да ли буквално уништити Газу, што би, по многим оцјенама, војно могли извршити у неколико дана. То би била, са свим посљедицама, побједа? Тешко.

Преговарати са Хамасом у насталим условима? Можда, још теже.

Прекјуче у “Њујорк тајмсу” један од највећих америчких експерата израелско-арапског конфликта Томас Фридман пише како избјећи “замку Газа” коју су припремили Хамас и Иран, како им не направити услугу бруталном репресијом у Гази.

Очигледно је послије 7. октобра дошло вријеме за реакцију, чији је саставни дио и преиспитивање досадашњих стратегија. Посебно оне која Израел чини земљом перманентног ванредног стања.

Не знамо поуздано да ли је некада функционисао мото Моше Дајана: “Морамо код непријатеља бити схваћени као бијесни пас, исувише опасан да би га требало изазивати”.

Знамо да послије толико времена та метафора сада не дјелује убједљиво, поготову младим палестинским екстремистима, синовима биједе живота у Гази, који се не плаше пса, чак изазивачки сматрају да он више и не уједа.

Све у овом тренутку изгледа и надреално, у трагичности. Па и заглушујућа тишина на палестинској Западној обали, и тишина њеног предсједника.

У сваком случају, политички план Хамаса - који је потегао за екстремистичким акцијама и данас, седми дан након терористичког напада на јеврејске кибуце, на изненађење многих, испаљује из Газе пројектиле на израелску територију - јесте да та организација буде призната у палестинском, арапском и муслиманском свијету као једини и легитимни борац за ствар палестинског народа.

Драма се на Блиском истоку, у Светој земљи, наставља. Јерусалим, историјско сједиште свијета, најстарије светилиште јевреја, муслимана и хришћана, мјесто - тако извори кажу - по коме су корачали пророци Мојсије, Исус и Мухамед, засад је мирно.

При том, не треба заборавити да Резолуција УН 181 третира Јерусалим као corpus separatum.

Ради се о једној дугој компликованој и рискантној причи, сасвим у вези са оном доминантном у овом нашем осврту.

У којем се питамо да ли се вратити мудрости или лудилу историје. И како зауставити патње народа са паралелним истинама и мукама које боле на обје стране.

(Вијести)