Kakvu bi spoljnopolitičku ulogu mogla da igra Rusija u novoj deceniji

Problemi

Na kraju prve decenije HHI veka, ruska spoljna politika bila je suštinski korigovana. Podrška tehnološkoj modernizaciji zemlje, putem privlačenja resursa razvijenih privredâ, proglašena je za njen glavni zadatak. Zarad obezbeđivanja prelivanja resursâ, Rusija je preduzela niz koraka, prizvanih da poboljšaju odnose sa državama Zapada. Moskva formira modernizacijske alijanse sa Nemačkom, Francuskom i Italijom. Posle znamenitog «resetovanja» koje je sproveo Vašington, aktivno se razvijaju odnosi sa SAD. Zbog normalizacije odnosâ sa Evropskom Unijom, Rusija se uputila ka istorijskom pomirenju sa Poljskom. Pojavile su se perspektive tešnje saradnje sa NATO-om, uključujući Avganistan i oblast protivraketne odbrane. Na krajnjem Severu, Moskva je dala jasan signal: sporna pitanja na Arktiku, rešavaće se pregovaračko-sudskim putem. Rusija je postigla sporazume sa SAD i EU, koji dozvoljavaju da se proces stupanja u STO (Svetsku trgovačku organizaciju, prim. N.V.) dovede do završne etape.

Rusija je postigla sporazume sa SAD i EU, koji dozvoljavaju da se proces stupanja u STO (Svetsku trgovačku organizaciju, prim. N.V.) dovede do završne etape.

Sve su to koraci u pravilnom smeru, ali oni još ne garantuju Rusiji optimalnu bezbednost i unapređivanje njenih nacionalnih interesa na međunarodnoj areni. Važno je to, da su korekcija spoljne politike, kao i radikalna reforma armije pod vođstvom ministra Serdjukova, pragmatični odgovori na unutrašnje i spoljašnje izazove. Novi pravac nije baziran na čvrstom vrednosnom fundamentu, na konsenzusu elite, i tim pre na opštenacionalnom saglasju u pogledu ciljeva i zadataka spoljne i vojne politike države. Pod određenim uslovima, korekcija može biti vraćena unazad, a reforma zablokirana, posle čega inercija prihvaćenog obrasca mišljenja i delovanja, može taj poduhvat da okrene natrag, u uobičajenu kolotečinu tradicionalnog velikodržavlja (sve više imitiranog), poluzatvorenosti od spoljašnjeg sveta, sa istorijskom garniturom neprijatelja. To je opasno, pošto našoj zemlji predstoji sudar sa ozbiljnim izazovima na mnogim pravcima – od američkog i natovskog do centralnoazijskog i tihookeanskog. Neukorenjenost spoljne politike osuđuje Rusiju na usamljenost i postaje suštinski faktor rizika.

Šta činiti

Da bi ruska spoljna politika postala savremena i stabilna, potrebno je sledeće: Uspostaviti bezuslovni primat unutrašnjeg razvoja u odnosu na bilo koje druge obzire, isključujući, naravno, neposrednu pretnju bezbednosti. To znači svesnu orijentaciju ka dubokoj i nepovratnoj demilitarizaciji odnosa sa SAD i NATO. Negativni cilj je lišavanje Rusije neprijatelja na Zapadu, dok je pozitivni – formiranje (zajedno sa drugim zemljama) bezbednosne zajednice na evroatlantskom prostoru. Prostije rečeno, postići stanje kada se bilo koje sporno pitanje, i čak konflikti, rešavaju isključivo mirnim sredstvima. Obrazac ka kojem je potrebno težiti, jesu sadašnji odnosi između Rusije i Nemačke. Reč je, ne o savezu, već o efikasnom isključivanju faktora nasilja. Na toj osnovi graditi zajednički evropski prostor, saradnju sa EU.

Negativni cilj je lišavanje Rusije neprijatelja na Zapadu, dok je pozitivni – formiranje (zajedno sa drugim zemljama) bezbednosne zajednice na evroatlantskom prostoru.

Obezbediti pogodan balans na Istoku za Rusiju. Ruska Federacija je evropacifička zemlja. Njoj je neophodno da razvija maksimalno korektne, prijateljske i uzajamno korisne odnose sa Kinom. Ne ulaziti ni u kakve antikineske koalicije, osim ako sama Kina – što u doglednoj perspektivi nije verovatno – ne počne da sprovodi politiku koja je neprijateljska prema Rusiji. Istovremeno snažiti tihookeanski bok Rusije i Sibir, aktivirajući za to potencijal suseda. Postići pretvaranje Japana u «Nemačku na istoku» – saveznika Rusije u poduhvatu modernizacije, stvarati uslove za dugoročno partnerstvo sa Korejom, razvijati svestrano strateško partnerstvo sa Indijom. Pretvoriti Vladivostok u interfejs Rusija – ATR (azijsko-tihookeanski region, prim. N.V.), napraviti od njega, s obzirom na rastuću ulogu ATR, «prednji punkt» ruske spoljne politike – u određenom stepenu, analog Peterburga s početka XVIII veka.

Stabilizovati neposredno okruženje Ruske Federacije, i integrisati niz zemalja u jedinstven ekonomski prostor. Ključna zemlja sa stanovišta oba cilja jeste Kazahstan. Doprinositi očuvanju unutrašnje stabilnosti u Kazahstanu, i razvijati sa njim saradnju u domenu bezbednosti, imajući u vidu Srednju Aziju. «Dograditi» ODKB do realnog instrumenta obezbeđivanja regionalne sigurnosti. Postići za vreme mandata Janukoviča, stabilne odnose sa Ukrajinom. Regulisati zamrznuti konflikt u Pridnjestrovlju, stvoriti uslove za konstruktivni dijalog sa Gruzijom i za sledeće rešenje problema suvereniteta i granica. U celini, na prostoru bivšeg SSSR-a, dejstvovati prevashodno sa osloncem na «meku moć» – ekonomske mogućnosti, obrazovni i naučno-tehnički potencijal, kulturnu privlačnost Ruske Federacije. Realizovati politiku dobrosusedstva. Proširiti politiku pomirenja sa Poljskom, sukcesivno uključujući u nju zemlje Baltika.

Rusija bi mogla pokušati da postane, na primer, zaštitnik međunarodnog prava, medijator međukulturnih i međukonfesionalnih odnosa, sprovodnik kontrole nad naoružanjem i tome slično.

Steći novo lice na međunarodnoj areni. Izabrati specijalizaciju zasnovanu na jednostavnim i shvatljivim vrednostima. Velika sila HHI veka, nije zemlja koja može da «skrši» druge, već ta koja je sposobna da privuče druge države, da bude njihov lider i proizvodi važna društvena dobra. Rusija bi mogla pokušati da postane, na primer, zaštitnik međunarodnog prava, medijator međukulturnih i međukonfesionalnih odnosa, sprovodnik kontrole nad naoružanjem i tome slično. Glavno je to da postoji odgovarajuće iskustvo i apsolutna privrženost proklamovanim vrednostima i principima.

Novo mišljenje

Tvorci ruske spoljne politike trebali bi da izvuku neke pouke od kineskog lidera Deng Sjaopinga. Reč je o tome, da se odustane od tradicionalnog geopolitičkog pogleda na svet, onako kako se Deng odrekao komunističkih dogmi. Prvo, potrebno je prestati smatrati SAD za neprijatelja, ne tražeći pri tome savez ili čak posebne odnose sa Amerikom. Nikakva trka u naoružanju sa SAD – to je ili blef, ili ponavljanje žalosnog iskustva SSSR-a. Drugo, usredsrediti se na onome što je realno sposobno da prevlada zaostalost i slabost Rusije. Osnovni resursi modernizacije su unutar zemlje. Njih je potrebno osloboditi. Treće, otvoriti se spoljašnjem svetu i početi ozbiljno učiti od drugih, umesto šepurenja svojom osobenošću. I glavno – pamtiti da spoljna politika započinje od kuće.

Izvor: http://carnegie.ru/publications/?fa=42205

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković