Kemalizam je mrtav - živeo kemalizam

(Foreign Affairs, 23.4.2010)

Kemalizam, učenje po kojem bi Turska trebala biti sekularna i zapadna - i u Turskoj i na Zapadu je proglašeno počivšim. Zemlja polako napušta oboje, prema raširenim tvrdnjama, i islamisti, predvođeni Partijom pravde i razvoja (turski: Adalet ve Kalkınma Partisi, ili AKP) su socijalno i politički prestrojili zemlju prema autoritarnim režimima Bliskog istoka.

Turska unutrašnja i spoljna politika se zbilja transformiše. Tokom suđenja organizaciji Ergenekon, državni tužioci, podsticani od strane zvaničnika AKP-a, su optužili grupu takozvanih kemalističkih akademika, novinara, oficira i političara za kovanje zavere protiv vlade kako bi ih odstranili iz državnih institucija. U međuvremenu, rastuća verska buržoazija oko AKP počinje da dominira raznim sektorima uključujući energiju, finansije, privredu i medije. Sindikati i razne profesionalne asocijacije, kao što je na primer Trgovinska komora Istanbula, su takođe pod sve većim uticajem AKP-a. Kad je reč o spoljnoj politici, Turska nastavlja da učvršćuje veze sa Iranom i Sirijom, istovremeno se distancirajući od starih saveznika u regionu, kao što je Izrael.

Ali u stvarnosti, veći deo politike AKP-a nije inkompatibilan kemalizmu. Zaista, ironija današnje Turske je da AKP - verski ukorenjena, konzervativna politička stranka, predstavlja najvažnijeg branioca Mustafe Kemala Ataturka - osnivača izvorne kemalističke ideje.

Tokom poslednjih nekoliko decenija, militarni kemalizam, sa malom grupacijom vojnih zvaničnika (uz nekolicinu predstavnika administracije i sudstva), je bio glavni organizacioni princip turske politike odgovoran za očuvanje evropskih vrednosti u turskom društvu. Međutim, dominacija društvom od strane vojske je vazda bila izvrtanje Ataturkove ideje kemalizma. Početkom dvadesetih, nekoliko godina pre proglašenja Republike Turske, lideri kemalističkog pokreta su odlučno tvrdili da nova turska država mora da prihvati evropske socijalne, ekonomske i političke prakse. Priznajući da je tursko društvo daleko od dostizanja sekularne modernosti, oni su se zalagali za period tutorstva, tokom kojeg bi vlada postavila socioekonomske i kulturne temelje potrebne za transformaciju društva, kao što su moderna infrastruktura, bolje socijalne usluge, zapadni pravni kodeksi, ekonomska tehnokratija i reorganizovani obrazovni sistem.

Vojska nikada nije bila naznačena kao neko ko treba da upravlja ovim procesom modernizacije. Ataturk, koji je bio general u Otomanskoj armiji i feldmaršal u Turskoj vojsci, ostavio je po strani svoja vojna postignuća kad je prihvatio ulogu šefa države 1923. Uklonio je oficire sa političkih položaja, promovisao civilnu kontrolu nad vojskom i upozorio vojsku da se ne meša u političke stvari. On je predao odgovornost za širenje javne podrške za liberalne zapadne vrednosti političarima, službenicima, učiteljima, novinarima i intelektualcima. Konačno, ohrabrio je zemlju da usvoji modernu, liberalnu ekonomiju, iako ga je svetska ekonomska kriza iz 1930.-tih nagonila da pribegne državnoj kontroli nad ekonomijom.

Vladavina elita nad političkim i ekonomskim sistemom je trebala da bude privremena i da traje onoliko dugo dok najveći broj ljudi ne prihvati moderne norme i institucije. Nakon toga, elite bi se dobrovoljno odrekle svog monopola nad ekonomijom, uveli bi se višepartijski izbori i pružila veća prava građanstvu.

Ataturk je preminuo 1938. godine i Ismet Inonu, koji je bio premijer Turske pod Ataturkom sve dok ga Ataturk nije smenio kratko pre svoje smrti, postaje predsednik. Tokom dvanaestogodišnje vladavine Inonua sve autoritarniji građanski kemalizam se izokrenuo u militarni kemalizam. Kako bi sprovodio svoju politiku Inonu se oslonio na vojsku, koja je prethodno podržala njegovu kandidaturu. Čak i kada je na izborima 1950. godine Inonu izgubio položaj, vojska je i dalje ostala glavni centar moći u kemalističkom establišmentu. Hladni rat je samo ovekovečio ovu distorziju: u zamenu za savezništvo Turske zapadnom bloku, SAD su Turskoj davale podršku i pomoć za mnogostruko jačanje njene vojske, koja je 1960. izvela prvi od tri vojna udara u doba Hladnog rata, i omogućila Inonu povratak na vlast.

Krajem Hladnog rata, kad je komunizam prestao biti pretnja, turski vojni lideri su preusmerili svoje nišane ka puzajućoj islamizaciji. Početkom 90’tih, oni zahtevaju upotrebu vojske u zaštiti sekularnog kemalizma kako bi opravdali svoju dominaciju nad turskom politikom. Godine 1997. izabranu vladu koja je po njihovom mišljenju počela da sledi islamističku agendu, vojni lideri su prinudili da podnese ostavku. Sarađujući sa saveznicima u sudstvu i državnoj birokratiji, zabranili su islamističku političku stranku, zatvorili njene lidere i proterali osumnjičene članove iz vladinih ureda. Mediji, koji su podržavani od militanog kemalizma, su podržali ovu akciju.

Ali tvrdnja vojske da ona štiti kemalističke vrednosti sve manje se čuje. Veći deo politike koju zastupa AKP predstavlja stvarno ispunjenje Ataturkovog shvatanja kemalizma. Zapadne vrednosti više nisu apstraktne, one su kodifikovane u Kopenhagenškom ugovoru o pristupanju Evropskoj uniji. AKP je pokušala da institucionalizuje građanske slobode, poboljša i unapredi zaštitu manjinskih prava, promoviše civilnu kontrolu nad vojskom i dalje razvije slobodno tržište.

Pojavljivanje industrijske, trgovačke i finansijske buržoazije, dobrim delom povezane sa AKP i zavisne od AKP, predstavlja zapravo ispunjenje Ataturkove velike istorijske vizije. Srednja klasa, koja je u usponu, više ne želi da bude tretirana kao adolescent kojem je potreban nadzor. Ona voljno prihvata demokratiju, participaciju u građanskom društvu i slobodno tržište. Ona čezne da postane deo modernog sveta i – ako je dopušteno – htela bi da postane član Evropske unije.

Zapad bi trebalo ne da se plaši unutrašnje, ekonomske i spoljne politike koju vodi AKP, već da joj izrazi dobrodošlicu. Demokratska, tržišno-orijentisana, prosperitetna i stabilna Turska, sa smirenim islamskim identitetom, i miroljubivim odnosima sa svojim susedima, može se ispostaviti kao prirodniji saveznik nego militaristička kemalistička država. Ona bi bila u stanju da bolje promoviše zapadne interese. Respektovana Turska, kojoj susedi veruju bi mogla bolje da posreduje između, na primer Irana i Zapada, Izraela i Palestine, Izraela i Sirije.

Ovim se ne sugeriše da je AKP potpuno benigna. Česti pokušaji premijera Redžepa Tajipa Erdogana da ukloni svoje neistomišljenike iz medija su uznemiravajući i treba ih uzeti u obzir.

S vremenom, uspon srednje klase će biti najdelotvornija garancija da će Turska nastaviti svoj put ka sekularnoj zapadnoj demokratiji. Mada je značajniji deo verske buržoazije povezan s AKP i zavisi od nje, ova turska buržoazija će verovatno u budućnosti izbegavati ekstremnu politiku koja bi ugrozila njene interese i ako nastavi sa prihvatanjem umerenog islama. Na kraju, AKP i partije slične njoj bi u Turskoj mogle imati onakvu ulogu kakvu imaju hrišćanske demokratske stranke u zapadnoj Evropi.

Najzad, oni koji brinu da će se mandat AKP lako produžiti i nastaviti politika u pravcu kojim će se omogućiti prilika za erodiranje sekularnog nasleđa Turske, treba da prepoznaju da bi izgledi opozicije bili poboljšani ako bi prihvatili neka od liberalnijih načela političke platforme AKP, kao što su tržišne reforme, civilna kontrola nad vojskom, i proširenje i jačanje kulturnih prava kurdske manjine. Ali umesto da zagovaranjem progresivnih ciljeva dele bazu stranke AKP između njenih intelektualaca, vernika, preduzetnika, i kurdskog dela, opozicione partije do sada su se odlučivale za protivljenje odbacivanju religijske platforme i kukumavčenje nad krajem kemalizma.

Darius Zahedi je naučni saradnik u Institutu za međunarodne studije univerziteta Berkli u Kaliforniji, trenutno predaje na univerzitetu Zirve u Turskoj. Gokhan Bacik je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Zirve u Turskoj i saradnik u Zaman i Today's Zaman