Ko nadahnjuje arapsku revoluciju?

Evo već mesec dana događaji u arapskim zemljama uzbuđuju međunarodnu javnost. Jedno od pitanja koje se neminovno postavlja u svetu pa u Rusiji je – ko nadahnjuje ,,Veliku arapsku revoluciju’’? Koje snage stoje iza ,,Islamske renesanse’’? Kakav će postati svet posle novog revolucionarnog cunamija?

Odgovor na to pitanje potražila je poznata ruska novinarka Darja Aslamova koja se u najtiražnijem moskovskom listu ,,Komsomolska pravda’’ bavi aktuelnim međunarodnim temama, susrećući se sa veoma poznatim stranim ličnostima i putujući po svetu u potrazi za interesantnim novinarsko- istraživačkim materijalima. Intervjuisala je desetine, pa i stotine stranih ličnosti i razgovarala sa nebrojeno mnogo ljudi koji su se našli u centru političkih zbivanja. Boravila je u Egiptu u vreme najžešće krize i provela nekoliko dana kao zarobljenica vojnih snaga. Oficiri su joj rekli da joj je ,,povezlo’’ ( u slobodnom prevodu- da je imala sreće) što je bila kod vojnika a ne ustanika, jer bi je zasigurno pojeo mrak.

U Egiptu i Tunisu glavi uzrok je ekonomski. U Bahreinu, koji svakako nije siromašna zemlja, problem je u drugom. Tamo se potpuno pokidala veza između vladajuće porodice i naroda. U Jemenu je narušena ravnoteža među plemenima i vlast više nije kompromisna. Ali, očigledno je opšte osećanje: ljudi se svugde dižu protiv vlasti SAD i Izraela.

Ovoga puta, novinarka je odgovor na aktuelna zbivanja u arapskom svetu potražila od poznatog francuskog publiciste i politikologa Terija Mejsana, autora bestselera ,,11 septembar: Velika laž’’. U toj knjizi autor tvrdi da su terorističku akciju 11. septembra 2001. na kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku organizovali Pentagon CIA. Zbog te knjige koja je izašla 2002 godine, Mejsan je u SAD proglašen za ,,personu non grata’’ i ,,opasnim čovekom za bezbednost NATO’’, a Kondoliza Rajs ga je nazvala ,,osnovnim izvorom američkih deformacija u svetu’’. Plašeći se američkih specijalnih službi, Teri Mejsan je napustio Evropu i nastanio se u Bejrutu. Poslednjih godina, francuski novinar istražuje kretanja u arapskom svetu.

Ova njegova novinsrska biografija, kako je predstavljena u moskovskom listu, možda je na izvestan način oslikana i u njegovim zaključcima o aktuelnim kretanjima u arapskom svetu, koje je izneo ruskoj reporterki. Oni su veoma nestandardni i u nekim elementima se bitno razlikuju od svih do sada iznetih mišljenja političara, analitičara i komentatora. U jednom, i to veoma značajnom zaključku, njegovo mišljenje je podudarno sa gotovo svim do sada iznetim: to što se sada događa u mnogim arapskim zemljama nije ,,mačiji kašalj’’. Događaji mogu imati ogroman značaj za celu međunarodnu zajednicu sa nepredvidivim posledicama. Podsetimo se, na primer, konstatacije ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva da su događaji u arapskom svetu ,,veliki i složen problem koji će zahtevati mnogo ozbiljnih napora tokom narednih decenija’’. U nekim pak elementima, mišljenja francuskog politikologa sa ruskim, i ne samo ruskim, zvaničniucima se umnogome razlikuju što nije razlog da se ne čuje i njegov stav. Tim pre što je on prezentiran u natiražnijem moskovskom listu.

Bilo kako bilo, složio se sa njima neko ili ne, smatram da su zaključci francuskog politikologa interesantni i da mogu da navedu na razmišljenja.

Na pitanje da li su događaji u arapskom svetu za njega neočekivana, on odgovara: i da, i ne. Svi su znali da će u Egiptu do nečega da dođe, ali nisu znali kada. Svi su shvatali da je Mubarak veoma bolestan ali da nema adekvatnog naslednika. On je pokušao da nametne kao lidera nacije svoga sina Gamala, iako je Generalštab bio kategorički protiv. Mislio sam, kaže francuski novinar, da će revolucija da izbije i ranije- za vreme protesta gladnih ili tokom krize u odnosu sa hrišćanima – Koptima. U svakom slučaju, kriza bi se pojavila kada Mubarak umre. Ali to se desilo upravo sada i podudarilo se sa buntom u Tunisu. Izgledalo je da se Egipat poveo za Tunisom, ali to je optička varka. Događaji i povodi su različiti.

Egipatska revolucija se ne može staviti u istu ravan sa ,,cvetnim (obojenim) revolucijama’’, kaže Mejsan. To je istinska revolucija i pravi događaj, koji nema ničeg zajedničkog sa političkim tehnologijama.

Događaji koji su dalje usledili u Jemenu, Bahreinu, Libiji i drugim zemljama predstavljaju jedan te isti arapski talas, što objedinjuje te revolucije, ali to su koreni ali ne i uzrok. Tokom poslednjih godina razvijao se proces sazrevanja arapske nacije. Desilo se da se njena politička desila u isto vreme.

U Egiptu i Tunisu glavi uzrok je ekonomski. U Bahreinu, koji svakako nije siromašna zemlja, problem je u drugom. Tamo se potpuno pokidala veza između vladajuće porodice i naroda. U Jemenu je narušena ravnoteža među plemenima i vlast više nije kompromisna. Ali, očigledno je opšte osećanje: ljudi se svugde dižu protiv vlasti SAD i Izraela. To što objedinjuje arapske revolucije je želja za oslobađanjem od imperijalizma i osećanje srodnosti. Ako su svi ustali istovremeno, znači mi smo jedan narod. To je posmrtna pobeda egipatskog predsednika Nasera i njegove ideje panarabizma. U suštini, panarabizam su izmislili Englezi sa ciljem da razruše jedinstvo islamskog sveta, ali sada je on postao realnost. U vreme Nasera još nije bilo takvog duha kolektivizma i arapi su čak govorili na raznim dijalektima, često ne razumevajući jedni druge. Poslednjih godina satelitska TV stvorila je čudo: podigao se nivo obrazovanja, ljudi su počeli da govore jednim jezikom i počeli da se interesuju šta se događa u raznim zemljama arapskog sveta.

Teri Mejsan je mišljenja da su SAD pripremale ,,cvetnu revoluciju’’ u Egiptu po scenariju Gruzije i Ukrajine, želele su da u Kairo dovedu svoga ,,Juščenka’’ i ,,Saakašvilija’’ali su se preračunale.

Egipatska revolucija se ne može staviti u istu ravan sa ,,cvetnim (obojenim) revolucijama’’, kaže Mejsan. To je istinska revolucija i pravi događaj, koji nema ničeg zajedničkog sa političkim tehnologijama. SAD su se odmah umešale i pokušale da usmere revolucionarni pokret u sebi željenom pravcu. Na kairskom trgu Tahrir pojavili su se ljudi koji su delili knjižicu sa 26 stranica na arapskom jeziku sa planom organizacije demonstracija i spiskom korisnih saveta. Na primer: kako se ophoditi sa policijom, kako izgledati (nositi sportsku obuću da bi se moglo brzo trčati, kapuljaču i maramicu za zaštitu od suzavca, cvet u rukama da bi se pokazala miroljubiva namera); zatim, kakvi su slogani poželjni (jasni i lakonski koji bi zadovoljavali sve i svodili se na to da je egipatski narod jedan). Takve knjižice deljene su u svoje vreme u Gruziji i Ukrajini. A delili su ih, kaže Mejsan, isti ljudi, po njegovim saznanjima Srbi, koji su radili u Evropi i Libanu (oni, kaže Mejsan, imaju najveće iskustvo sa ,,cvetnim (obojenim) revolucijama’’).

Tu pretpostavku o Srbima iz organizacije ,,Otpor’’kao indirektnim učesnicima, ili bolje reći kao savetodavcima organizatora ,,cvetnih’’ (obojenih) revolucija u bivšim sovjetskim republikama, slušao sam iz zapadnih, ali i ruskih izvora u Moskvi. O tome su pisali pojedini zapadni mediji a prenosili moskovski. Da li su takvi navodi istiniti ili je to samo „patka’’ koju je neko sa određenim ciljem lansirao, nije mi poznato. Na zvaničnu potvrdu te pretpostavke nigde nisam naišao.

Da se vratim na intervju sa francuskim politikologom. On kaže da bi se izmanipulisalo gomilom nije potrebno mnogo ljudi, dovoljan je i skup od stotinjak istomišljenika. Potrebno je samo infiltrirati se u masu, izazvati kod njih simpatiju izjavama ,,mi smo vaši prijatelji’’, ,,diktator mora da ode’’ i povezati ih sa američkim novinarima, da bi se ,,revolucija’’ odigravala pred kamerama CNN i direktno prenosila.

Ali, nije tako prosto utisnuti u glavu ljudi određene ideje. Zašto su Amerikanci lako ,,slili’’ Mubaraka? On je blokirao situaciju i nije dao Sjedinjenim Državama da se šire u regionu. Svi ti diktatori, čim dobiju vlast, za neko vreme pokušaju da rukovode sami. Niko ne želi da bude doveka marioneta. Ideja Amerikanaca bila je da na čelo Egipta postave potpredsednika Omara Sulejmana u kome bi mogle da imaju mekšeg partnera nego što je Mubarak. To im međutim nije uspelo, egipćani ga nisu prihvatili. Na vlast je došal vojna hunta slična Pinočeovoj. U stvariu, Amerikanci ne znaju stvarna ubeđenja vojnih rukovodilaca Egipta. Dok su bili prosto vojna lica i potčinjavali se glavnom komandantu, nisu javno iznosili svoje stavove. Ta hunta se već sada oslobađa uticaja SAD. Ona je dozvolila da dva iranska broda prođu kroz Suecki kanal i prevezu oružje u Siriju. Amerikanci će uskoro pokušati da smene huntu i Egipat može ponovo da očekuje seriju državnih pvevrata. Stabilnost će biti obezbeđena jedino ako ulica u potpunosti prihvati vojnu vlast.

Kakav će biti odnos snaga kada utihne talas revolucionarnog haosa?

Francuski novinar i politikolog smatra da će autoritet SAD u regionu sasvim iščeznuti. Naravno, Vašington neće dozvoliti da tek tako bude ,,počišćen’’, nastojaće da se vrati ali, ukupno uzevši, njegova dominacija će nestati. Efekat domino ovde nije u tome da revolucije niču jedna za drugom, nego u sveopštem krahu američkog sistema. Karike jednog lanca se ruše i Amerikanci ne mogu računati na ponovni povratak. Oni su zakasnili. Arapske zemlje sazrele su istovremeno i to im realno daje novu snagu.

Na pitanje da li je u budućnosti moguće stvaranje nekih novih SAD – Sjedinjenih Arapskih Država, Mejsan odgovara da je takva mogućnost-daleka perspektiva. Doduše, ideja već odavno ,,visi u vazduhu’’.

Na pitanje da li je u budućnosti moguće stvaranje nekih novih SAD – Sjedinjenih Arapskih Država, Mejsan odgovara da je takva mogućnost-daleka perspektiva. Doduše, ideja već odavno ,,visi u vazduhu’’.

Nestandarno mišljenje izneo je i ruski politički komentator Mihail Rostovski u autorskom programu ,,teorija zavere’’. On kaže da se libijski lider Moamer Gadafi očajno suprotstavlja ustanicima. Ali njegov pad je samo pitanje vremena i količine prolivene krvi. Međutim, da li će se upravljanja Gadafija već za nekoliko meseci ljudi sećati sa nostalgijom? I kakve pouke treba da izvuče Rusija iz događaja u toj dalekoj afričkoj zemlji?

U arapskoj Africi do početka ove godine bila su tri ,,upravljačka dugovečnika’’: predsednik Tunisa Zin ben Ali, predsednik Egipta Hosni Mubarak i libijski lider Moamer Gadafi. Dva prva su zbačena. Sada sličan ishod čeka i najdugovečnijeg iz ,,plejade arapskih diktatora’’ Gadafija. Septembra ove godine moglo bi se navršiti 42 godine njegove vladavine.

Sa velikom verovatnoćom može se pretpostaviti da se Gadafi neće predati kao Mubarak. Po sopstvenom priznanju, on će nastaviti da ubija dok ne ubiju i njega samog.

Rostovski smatra da Rusija treba da obrati pažnju na libijsku tragediju. On ocenjuje da se po svom političkom ustrojstvu, Rusija se nalazi ,,negde između Libije i Velike Britanije’’. Svaki normalan čovek želi da Moskva drži kurs ka Londonu. Ali, kako ne pogrešiti i ne naći se u Libiji?

Suprotno velikoj većini analitičara, Rostovski smatra da ,,rusko društvo na očigled gubi političke orijentire’’. ,,Ako tako bude i dalje, postoje šanse da nas, kao u Bermudski trougao, može odvesti ka libijskim obalama’’.

Sa velikom verovatnoćom može se pretpostaviti da se Gadafi neće predati kao Mubarak. Po sopstvenom priznanju, on će nastaviti da ubija dok ne ubiju i njega samog.

Da podsetim s tim u vezi na reči ruskog predsednika Medvedeva koji je upozorio da događaji u arapskom svetu mogu dovesti do dezintegracije pojedinih zemaljai da je sličan scenario bio pripreman i za Rusiju, ali da nije prošao niti će proći. Istovremeno, rekao je da događaji u arapskom svetu mogu uticati na Rusiju i da oni predstavljaju veoma složen problem koji će zahtevati mnogo napora tokom narednih decenija.

Ruski zvaničnici, međutim, i pored potencijalne opasnosti od ekstremizma i verskog fanatizma, ne vide ni najmanju mogućnost da njihovu zemlju talas događaja u arapskim zemljama ,,gurne ka obalama Libije’’, kako na to upozorava kolumnista Rostovski.

Medvedev je u jednoj izjavi osudio primenu sile protiv građana Libije i njihovo ubijanje kvalifikovao kao zločin. ,,Odlučno pozivamo vlasti u Libiji i sve odgovorne političare na uzdržanost i da ne dopuste dalje pogoršavanje situacije. U protivnom, to će se kvalifikovati kao zločin sa svim posledicama koje proističu iz međunarodnog prava’’, kaže Medvedev.

Premijer Putin takođe ne pominje nikakvu mogućnost ponavljanja arapskog scenarija u Rusiji, ali ne odbacuje mogućnosti njihovog negativnog uticaja na druge zemlje. Događaji u arapskim zemljama, po njegovoj oceni, mogu imati negativne posledice po ceo svet, pa i na Rusiju. Bez obzira na umirujuće tonove da je dolazak na vlast ili jačanje radikalnih grupa u severnoafričkim zemljama malo verovatan, to nas ipak uzmenirava, rekao je Putin.

Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov bio je još kategoričniji, precizniji i sveobuhvatniji, što se i očekuje od šefa diplomatije. Rekao je da osuđuje primenu nasilja u Libiji, zahteva njegovo hitno obustavljanje i ponašanje u skladu sa međunarodnim humanitarnim pravom. Po njegovoj oceni, masovni protesti u zemljama Bliskog istoka i Severne Afrike razotkrili su ogroman plast problema koji su se nagomilavali tokom decenija.

U ruskim zvaničnim izjavama, dakle, nema nagoveštaja da su u događaje umešani prsti stranih država ili centara moći iako se takve intonacije tu i tamo mogu nazreti. Najviše u oceni da je takav scenario pripreman i za Rusiju, ali da nije prošao niti će proći.

Situacija u mnogim regionima sveta, uključujući Balkan, Afriku, Južnu i Jugoistočnu Aziju i Bliski istok, zahteva puno i pažljivo analiziranje religioznog faktora, a pitanje kao što je sudbina Jerusalima, predstavlja odlučujući faktor.

Zadaci demokratizacije i modernizacije ne stoje samo pred određenim zemljama nego pred celim sistemom međunarodnih odnosa – izjavio je ruski ministar na zasedanju Saveta UN o pravima čoveka u Ženevi. Situacija u mnogim regionima sveta, uključujući Balkan, Afriku, Južnu i Jugoistočnu Aziju i Bliski istok, zahteva puno i pažljivo analiziranje religioznog faktora, a pitanje kao što je sudbina Jerusalima, predstavlja odlučujući faktor.

Ova zapažanja i konstatacije upućuju na zaključak o najmanje dva ključna pitanja: prvo, da su događaji u arapskim zemljama ustalasali čitavu međunarodnu zajednicu; i drugo, da će se odraziti na buduća međunarodna kretanja. Svet, dakle, ulazi u jedno novo razdoblje koje je bremenito mnogim opasnostima.

Čini se da stavovi Moskve i izjave ruskih lidera pogađaju ,,u centar’’ problema i upućuju na njegovo rešavanje na jedino moguć način. Činjenica je da se u nekim elementima (obustavljanje nasilja, na primer) poklapaju sa stavovima Zapada, što je omogućilo i jednoglasnu odluku u Savetu bezbednosti o zavođenju sankcija prema Libiji.

Ranije izneta mišljenja francuskog politikologa Mejsana i ruskog kolumniste Rostovskog su samo epizode i lični stavovi u čitavoj lepezi analiza o aktuelnim događajima u arapskim zemljama, pa ih kao takve i treba shvatiti. Ona ne pretenduju na apsolutnu verodostojnost, ali se po neko zrnce istine u njima može naći.