Коме помаже транспарентност?

"Суочавање са прошлошћу" и катарза због "злочина почињених у наше име" нису само српске теме: у Америци се већ недељама води жестока јавна дебата о томе да ли би требало објавити све фотографије мучења заробљеника у багдадском Абу Граибу и осталим америчким затворима по Ираку, која је починила војска САД, или је довољно и ово што је до сада објављено. Под притиском Америчког удружења грађанских слобода – АУГС(American Civil Liberties Union – ACLU), Пентагон је прошлог месеца пристао да доставити јавности све снимке, са чим се истог часа сложио и председник САД Барак Обама, али онда је Обама променио мишљење и 11. маја најавио да ће блокирати објављивање тих материјала.

Преносимо коментар "Снимци би помогли – али коме?", који је овим поводом написао Мич Албом, колумниста тиражног дневног листа "Детроит Фри Прес".

Ево једног сценарија: објавимо још фотографија нашег наводног злостављања заробљеника. Те фотографије освану на интернету.

Окаче их на изворишта исламског екстремизма. Окупљају се регрути. Захтева се освета.

Група америчких војника у Ираку или Авганистану нападнута је из заседе, и неки од њих су задржани као заробљеници. Снимљени су са врећом преко главе и терористима који прете да ће им пререзати вратове.

А онда то и ураде.

Терористи не прикажу снимак тог дела. Али чујемо шта се десило. Наше породице плачу. Јавност је огорчена – јер су фотографије које смо ми објавили и довеле до тога.

Шта ће АУГС да уради тада?

Да ли ће се извинити? Мале су шансе. Да ли ће затевати да терористи предају снимак обезглављивања? Може да покуша. И знате шта ће бити одговор терориста?

Ко је дођавола АУГС?

Што би требало да буде и наша реакција на захтеве да се објави још фотографија попут ових из Абу Граиба. Право да знамо, о којем Америчко удружење грађанских слобода заслепљено труби, игнорише реалне последице такве транспарентности. Вриштање на једну страну да игра по правилима док се друга страна исмева тој идеји није увек племенито.

А некада је једноставно глупо.

Ово је један од тих случајева. Да, знам да можда никада не бисмо расправљали о злостављањима у Абу Граибу без јавног показивања тих фотографија. Али, урадили смо то. Абу Граиб је затворен. Гвантанамо ће бити затворен ако Барак Обама успе у својој намери. Покренуте су истраге, неки људи су кажњени. Већ је јака светлост осветлила то како се понашамо са људима заробљеним у рату против терора.

Показивање фотографија наших најгорих и најслабијих тренутака – у овом тренутку – ништа не би помогло сврси.

Али би могло да јој науди.

Не кривим председника што је рекао да фотографије не би донеле ново корисно сазнање о злостављању. Не кривим га што је забринут да би такве фотографије "даље подгрејало антиамеричко расположење и ставило наше трупе у још већу опасност".

И баш ме брига што је пре месец дана говорио нешто друго. Добар вођа учи у ходу. Обавезивати особу нечим што је рекла само зато што је то рекла, то значи негирати развој и славити тврдоглавост.

Тога је већ довољно.

А повремено, тврдоглавост показује управо АУГС. Свакако, ово удружење урадило је много тога доброг. У сваком тренутку требало би да постоји нека снага која се бори за транспарентност у грађанским правима.

Али, нико није стално у праву. АУГС греши у вези са ове 44 фотографије, чије објављивање захтева и судском тужбом. Имајте на уму да нисмо у рату са још једним отвореним друштвом које је засновано на демократији и фер-плеју. Боримо се са непријатељем који ће држати свој народ у слепилу и незнању о другим световима, док призива смрт свакоме ко се усуди да се одметне од њиховог.

У таквом свету, фотографије наших грешака неће бити слављене као доказ наше искрености и савести; биће искоришћене као доказ да морамо да будемо уништени.

Неко је рекао да без фотографија о холокаусту никада не бисмо сазнали његове страхоте. А ни нацисти нису желели да те слике буде објављене. То је једноставно блесаво. Покажите ми тренутак у којем је Хитлер дозволио да злодела буду разоткривена, затражио истрагу, затворио концентрациони логор и отворено причао о гешкама из прошлости – и тада ћемо моћи да правимо поређење.

Али, то се дешава кад су идеали неспутани реалношћу. Имате људе који су, широм отворених очију, бесни због неког принципа, али су тотално слепи за невоље које могу да изазову. Знамо за злостављања. Видели смо довољно снимака. Постоји нешто што је "претеривање у убиству".

А када то "претеривање у убиству" може да доведе до нових смрти – смрти ваших сународника – требало би да се запитате шта чините лоше док чините толико доброг.

http://www.freep.com/ article/20090517/ COL01/905170426/1082/ Photos+may+help+ cause+--+but+whose?