Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Korbinov pokušaj obnove britanskog "parlamentarnog socijalizma"
Savremeni svet

Korbinov pokušaj obnove britanskog "parlamentarnog socijalizma"

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Samardžić   
ponedeljak, 15. jul 2019.

U više od sto godina dugoj istoriji Laburistička stranka je bila masovna radnička partija, iako za nju nikad nije glasalo više od dve trećine radnika, ali nije bila revolucionarna. Nastala je kao federacija institucija radničkog pokreta ujednjenih u političku partiju, sa sindikatima kao organizacionim jezgrom. Odlučujući uticaj imali su sindikalni funkcioneri; naglasak nije bio na pojedinačnom članstvu. Kod svojih pristalica više je suzbijala radikalizam nego što je omogućavala njegovo ispoljavanje. Ralf Miliband početkom šezdesetih konstatovao je da je bila odanija parlamentarizmu nego socijalizmu. Radikalni britanski levičari smatrali su je kao rezervnu partiju britanske buržoazije, pogodnu da vrši vlast kada popularnost konzervativaca opadne.

Prvi put laburisti dolaze na vlast između dva svetska rata. Dvadesetih i ranih tridesetih formirali su, pod vođstvom Remzi Mekdonalda, dve manjinske vlade. Od 1941-1945. bili su deo ratne koalcije. Do političkog uspona ove partije dolazi neposredno posle Drugog svetskog rata. Na izborima 1945. pod vođstvom Klementa Atlija, stranka je osvojila 11.9 mil.glasova (47.7%) i 393 od 640 poslaničkih mandata. Atlijeva vlada trajala je od 1945.do 1951. Laburisti ponovo dolaze na vlast pod vođstvom Harolda Vilsona (od 1964. do 1970.) i DŽejmsa Kalagana (od 1974. do 1979). Poslednji period kada su laburisti bili na vlasti bio je od 1997. do 2010. pod vođstvom Tonija Blera, koga je nasledio Gordon Braun.

Veliki uspeh na izborima 1945. bio je posledica rata. Nedostatak radne snage tokom rata i pobeda antifašističke koalicije omogućili su da radnički pokret dobije najveći uticaju svojoj istoriji.Masovne nacionalizacije u privredi sprovođene su uz podršku vlasnika kapitala jer je to bio jedini način da se britanska industrija obnovi. Nacionalizovanim preduzećima upravljala su ministarstva, a bivši vlasnici su dobili odštetu i često su baš oni bili direktori. Radnici nisu učestvovali u upravljanju tako da je taj model više ličio na sovjetski nego kasniji jugoslovenski budući da u preduzećima nije bilo demokratije. Najveći uspeh Atlijeve vlade bio je osnivanje Nacionalne zdravstvene službe. Tako je po prvi put u britanskoj istoriji zdravstvena zaštita bila dostupna svima. Docnije konzervativne vlade uglavnom nisu ukidale progresivne mere koje su tada donete, postojao je konsenzus o neophodnosti kejnzijanske ekonomske politike, država blagostanja nije dovođena u pitanje.

Kad god je bila na vlasti. Laburistička stranka bila je suočena sa nemogućnošću da primeni radikalne mere. Ona je bila na vlasti, ali nije imala političku moć, kako je primetio Toni Ben. Bila je u poziciji da administrira kapitalizam, a nije činila ozbiljne napore da se sistempromeni. Partijski cilj je bio da se unutar postojećeg sistema popravi položaj radničke klase i nižih slojeva. Njena biračka baza bila je u industrijskim gradovima, u kojima dominira radnička klasa, u najvećim gradovima i u delovima populacija Škotske i Velsa i delovima srednje klase. U spoljnjoj politici između konzervativaca i laburista nije bilo nikakve razlike.

Zajedno sa DŽeremi Korbinom bio je oštar kritičar američkog imperijalizma. Oni su osuđivali i agresiju NATO na SR Jugoslaviju 1999. Toni Ben je tvrdio da su Muslimani odgovorni za masakr na Markalama. Obojica su tokom svoje političke karijere bili protiv britanskog članstva u EU. Toni Ben je smatrao da jedinstveno evropsko tržište spolja nameće ograničenja nacionalnoj zajednici proizvođača

Dolaskom na vlast Margaret Tačer, 1979. počinje neolibralni preokret i opšti napad na političku levicu, sindikate i progresivne tekovine posleratnog perioda. Početkom osamdesetih laburisti pokušavaju, pod vođstvom Edvarda Hita, da odgovore na neoliberalnu ofanzivu radikalizacijom svog programa, ali na izborima 1983. doživljavaju veliki poraz. Hitov izborni manifest jedan britanski političar nazvao je najdužim suicidnim oproštajnim pismom u istoriji. Partijsku levicu predvodio je Toni Ben koga su politički protivnici opisivali kao nacionalistu i postkapitalističkog utopistu. On je smatrao da nacionalna država treba da iskoristi svoju moć da odbaci razvojna ograničenja koja nameće globalizovani kapitalizam i predatorske pljačke koje omugućava američki imperijalizam. Treba odbaciti pravila kosmopolitskog poretka međunarodnog liberalizma kako bi bio omogućen program intenzivne ekonomske intervencije na nacionalnom planu i obnova produktivnih kapaciteta domaće ekonomije. Zalagao se za to da članovi preuzmu kontrolu nad strankom.Čuveno je njegovih pet pitanja koje treba postaviti političaru: koliku vlast imaš, od koga si je dobio, u čijem interesu je vršiš, kome si odgovaran i kako možemo da te se otarasimo. Zajedno sa njegovim političkim pulenom DŽeremi Korbinom bio je oštar kritičar američkog i svakog drugog imperijalizma. Oni su osuđivali i agresiju NATO na SR Jugoslaviju 1999. Toni Ben je tvrdio da su Muslimani odgovorni za masakr na Markalama. Obojica su tokom svoje političke karijere bili protiv britanskog članstva u EU. Toni Ben je smatrao da jedinstveno evropsko tržište spolja nameće ograničenja nacionalnoj zajednici proizvođača.

Novi laburisti

Laburisti ponovo dolaze na vlast tek 1997. posle osamnaest godina konzervativne dominacije koju je obležio trijumf neoliberlizma. Stranku je 1995. preuzeo Toni Bler i tada dolazi do korenitih promena u njenoj ideologiji i politici. Ona se odvaja od svoje tradicije i radničke baze i pozicionira se u ekstremnom centru, kako je taj proces opisao Tarik Ali. Federalna struktura bila je zamenjena drugom, u kojoj organizaciono jezgro čine profesionalni političari koji vode stranku, dok bazu čine pojedinačni članovi i birači koji su pasivini. Oslabljena je veza sa sindikatima i organizovanim radom, a jedini cilj političkog delovanja je bio izborni uspeh. Dominacija kratkoročnih očekivanja onemogućava razvoj dugoročnih političkih strategija. Bler je hteo da napravi englesku kopiju američke Demokratske stranke. Novi laburisti insistirali su na tome da treba zaboraviti redistribuciju, jednakost i socijalnu pravdu u interesu tehnokratske vladavine. Uloga države je da napadne forme isključivanja koje sprečavaju ljude da efikasno participiraju u meritokratskom takmičenju. Klasna politika je sredstvo onih koji nisu u stanju da iskoriste prednosti ekonomski razvijenog društva. Prema ideolozima trećeg puta marginalnost je samoproizvedena. Konvencionalni programi za borbu protiv siromaštva treba da budu zamenjeni onima koji favorizuju mreže samopomoći i razvijanje socijalnog kapitala. Biti isključen ne znači biti nemoćan da se utiče na okolnosti. Treba razviti akcione strategije za podršku siromašnima i podsticati njihovu inicijativu i odgovornost kako bi na drukčiji način reagovali na probleme sa kojima se suočavaju. Identiteti treba da budu organizovani oko potrošnje.

Vlast u stranci pomerena je ka stranačkoj oligarhiji, ona je pretvorena u brutalnu izbornu mašineriju. Zahvaljujući ovakvoj političkoj strategiji, laburisti su od 1997. do 2007. izgubili oko pet miliona glasova, naročito u radničkim uporištima. Apstinenata je najviše bilo među mladim, siromašnim i etničkim manjinama. Na izborima 2010. samo polovina birača muškaraca starosne dobi od 18 do 24 godine je glasalo, a žena tek 39%.

Pod Blerovim vođstvom laburisti su postali zastupnici globalnog metropolskog liberalizma, zalagali su se za sve veće tržišne slobode i masovnu imigraciju. Koncept parlamentarnog socijalizma i formalno je naupšten 1995. kada je iz partijskog ustava izbačen zahtev za nacionalizaciju, koji je postojao još od 1918. Upitana šta je njen najveći politički uspeh, Margaret Tačer je odgovorila – Toni Bler.

Novi laburisti davali su prednost apstraktnim vrednostima i univerzalističkim principima jednakosti u pravima, nasuprot tradicionalnim komunalnim vezama međusobne uzajamnosti, lokalnih identiteta, porodičnih i religioznih veza koje su karakterisale sredine u kojima su preovladavali beli radnici. Bleristi su socijalni liberalizam kombinovali sa neoliberalizmom u ekonomiji.

Laburisti su tako odvojeni od etničke i kulturne tradicije, koje su generacijama karakterisale britansko društvo. Izgubljena je veza sa tradicionalnom sociokonzervativnom biračkom bazom, belim radnicima u malim i postindustrijskim gradovima. Tvrdo jezgro labursitičke podrške oduvek su činili radnici koji nisu zainteresovani da se sruši kapitalizam nego da se povećaju njihove plate i popravi kvalitet javnih servisa. Jedan od istorijski najznačajnijih laburističkih političara, Anorjan Bevan, isticao je da niko nije tako konzervativan kao britanski sindikalni aktivista.

Pomeranje laburista prema političkom centru učinilo ih je sličnim konzervativcima, postali su različita etiketa za isti proizvod. Prema bleristima, privrženost principima vodi u propast, stranku treba da vode izborni menadžeri. U vreme njihovog uspona početkom devedestih preovladao je stav da moramo živeti sa postojećim kapitalističkim sistemom. Dominirao je je misionarski kosmopolitiski neoliberalizam kombinovan sa konzervativnim autoritarizmom. Britanski establišment je pretvorio partiju u organizaciju karijernih političara koji nisu zainteresovani za društvenu promenu. Nove laburiste činili su bezobzirni manipulatori, koji političku delatnost svode na zamagljivanje granice između činjenica i fikcije. Kosmopolitska tehnokratija koja je na strani kapitala zalaže se za prava različitih manjina, naročito seksualnih, a prezire sirotinju. Toni Bler i Gordon Braun potisnuli su iz partije progresivne ciljeve i demokratsku energiju, ona je postala deo globalne korporativne moći i bila je tesno povezana sa američkim imperijalizmom. Po njima, demokratija ne odgovara zahtevima modernog kapitalsitičkog društva, a tehnokratska kompentencija postala je zamena za političku borbu. Ideologija trećeg puta pozicionirala je strankuizmeđu tačerizma i laburističke tradicije. Ovakva praksa otuđila je pripadnike nižih slojeva od politike, što je i bio cilj. Prosečan odziv birača na izborima posle 2000. bio je 65.1% (po izbornim jedinicama varirao je od 44% do 77%). Pedesetih godina dvadesetog veka izlaznost je bila 83.9%. Što je u izbornoj jedinici bilo više radnika i viša nezaposlenosti niži je bio izlazak. Laburisti su bili najveći gubitnici manje zainteresovanosti birača da glasaju.

Pod Blerovim vođstvom laburisti su postali zastupnici globalnog metropolskog liberalizma, zalagali su se za sve veće tržišne slobode i masovnu imigraciju. Koncept parlamentarnog socijalizma i formalno je naupšten 1995. kada je iz partijskog ustava izbačen zahtev za nacionalizaciju, koji je postojao još od 1918. Upitana šta je njen najveći politički uspeh, Margaret Tačer je odgovorila – Toni Bler

Najgore nasleđe blerizma je njihova spoljna politika i neograničena podrška američkim vojnim agresijama. Rat protiv Iraka 2003. pokrenut je na osnovu lažnih dokaza da Sadam Husein raspolaže nuklearnim naoružanjem. Vodeći zagvornik ovakve politike, zasnovane na najbrutalnijim lažima i propagandi, bio je Toni Bler.

Partija je, ipak, opstala zbog paralenog slabljenja konzervativaca kao i zbog toga što većinski izborni sistem otežava da nove partije postignu izborni uspeh, osim ukoliko nisu regionalne. Najzad, stranka 2010. gubi vlast.

Na izborima 2015. pod vođstvom Eda Milibanda laburisti doživljavaju poraz sa 9.3 mil. osvojenih glasova (30,4%) i 232 mandata, 26 manje nego na prethodnim izborima. Konzervativci su dobili 11.3 mil glasova (36,9%) i 330 mandata, porast od 26.Posle 2008. laburisti su optuživani da su svojom neodgovornom politikom uzrokovali veliku finansijsku krizu.

Zbog ratne politike Toni Blera muslimanski birači su napuštali laburiste. Stranačko članstvo palo je sa 400.000 (1997.) na 190.000 (2003.) i 156.000 (2009). Uporedo je i konzervativno članstvo svedeno na 150.000. Dve dominantne stranke su imale 1964. oko 3.400.000 članova. Slabila je partijska identifikacija, povećavao se broj nestabilnih glasača koji su od izbora do izbora menjali stranu

Neoliberalni ekonomski koncept i postpolitička postdemokratska doktrina blerista doveli su do ekonomske i politčke krize. Nejednakost i politička apatija su rasle, privreda je stagnirala. Obični ljudi osećali su se napuštenim, gubili su uverenje da je smisleno baviti se politikom i izlaziti na izbore. Velika finansijska kriza 2008. i način na koji je ona prevaziđena ogorčili su veliki broj Britanaca. Teret saniranja krize prebačen je na male ljude, a oni koji su je uzrokovali počeli su da zarađuju još više.

Uspon DŽeremi Korbina

DŽeremi Korbin (rođ.1949) je član Parlamenta od 1983. godine, celu svoju karijeru proveo je kao poslanik iz zadnjih klupa. U prvom krugu izbora za lidera stranke 2015. dobio je 59% glasova, što je najubedljivija većina u istoriji partije. On je izabran kao čovek pokreta, a ne tržišta. Praktikuje zaboravljeni politički stil, koji se ne oslanja na medijske manipulacije već insistira na neposrednim kontaktima sa pristalicama i simpatizerima. Veza između birača i njihovih predstavnika bila je pokidana decenijama. Mediji su bili otvoreno protiv Korbinove kandidature. Jedno istraživanje pokazalo je da je 60% članaka o toj temi Korbina prikazivalo u negativnom svetlu, a samo 13% u pozitivnom. Partijska desnica smatrala je da je bolje da stranka propadne nego da on pobedi.

Korbin je pobedio na izborima za lidera zato što je stranka bila oslabljena, uobičajeni metodi kontrole unutarstranačkog života više nisu delovali, što je omogućilo da na čelo dođe radikalni prvak. Nije odlučujući bio Korbinov levičarski heroizam, prilke su imu išle na ruku.

Tokom osamdesetih ne samo bleristi nego i desni sindikalni lideri sprečavali su uspon levo orijentisanih laburista. Proboj radikalizma u XXI veku bio je moguć i zbog toga što više nije postojao SSSR, pa je teže bilo diskreditovati levičare kao sovjetske komunističke agente.

Korbin je pobedio u stranci zahvaljujući tome što je 2014. godine uveden izbor po sistemu jedan član jedan glas. Do tada su lidera stranke birali ravnopravno poslanička grupa koju nazivaju Parlamentarna stranka, pridružene organizacije i članovi, tako što su svi imali po trećinu glasova (blok sistem). Posle 2014. na izborima za lidera mogu da glasaju ne samo članovi stranke nego i simpatizeri koji uplate tri funte. Poslanici, tj. PLP ranije su imali najveći uticaj i oni su faktički odlučivali ko će biti lider. Ed Miliband, uz Blerovu podršku, 2014. sproveo je izmene kako bi oslabio uticaj sindikata u izbornom postupku, a dobio je još radikalnije rešenje. Već septembra 2016. posle referenduma o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz EU (bregzit) bleristi su pokušali da smene Korbina, ali im to nije pošlo za rukom. Optužili su ga da je lično odgovoran za ishod referenduma zbog toga što stranka nije odlučno vodila kampanju za opstanka u Uniji. Dve trećine članova Kabineta u senci, koji je nasleđen od Milibanda, dali su ostavke, 172 laburistička poslanika bili su protiv Korbina, a samo četrdeset je bilo na njegovoj strani.

Njegov uticaj u stranci znatno je poboljšan posle parlamentarnih izbora 2017. na kojima su laburisti osvojili 12.8 miliona glasova (40%) i 262 od 650 mandata (2015: 9,3 mil. glasova,30.5%, 232 mandata). Osvojeno je i šest mandata i delimično je povraćen uticaj u Škotskoj. U poslednjih dvadesetak godina laburističke glasače u tom delu Britanije preuzela je Škotska nacionalna partija koja podržava nezavisnost Škotske. Glavna parola te stranke glasi : „Ne može se govoriti o socijalnoj pravdi pre nego što se govori o naciji“.

Korbin je pobedio u stranci zahvaljujući tome što je 2014. godine uveden izbor po sistemu jedan član jedan glas. Do tada su lidera stranke birali ravnopravno poslanička grupa koju nazivaju Parlamentarna stranka, pridružene organizacije i članovi, tako što su svi imali po trećinu glasova (blok sistem). Posle 2014. na izborima za lidera mogu da glasaju ne samo članovi stranke nego i simpatizeri koji uplate tri funte

Izborni uspeh nastupio je zbog većeg odziva mladih od 19 do 24 god. To se uzima kao dokaz da radikalna i dobro vođena kampanja može mobilisati mlade koji su najveće žrtve mera štednje.

Od tada njegove pristalice kontrolišu partijski Nacionalni izvršni komitet. Iako nisu pobedili, laburisti su oslabili konzervativce koji su morali da formiraju manjinsku vladu uz podršku 10 posanika severnoirske Demokratske unionističke partije. Došlo je do velikog priliva novih članova kojih sada ima više od 500.000.Stranka je jedna od najvećih u Evropi.

Na lokalnim izborima 2018. Korbinovi Laburisti sa 3,1 mil. glasova (41.2%) osvajaju 2,353 odborničkih mandata, 79 više nego na prethodnim izborima i vlast u 74 opštine.Posle 2017. održani su vanredni parlamentarni izbori u četiri izborne jedinice; u tri su pobedili laburistički kandidati a u jednoj, u Severnoj Irskoj, mandat je pripao stranci Šin Fejn.

Na izborima za Evropski parlament održanim maja 2019. zbog toga što Ujedinjeno Kraljevstvo još nije napustilo EU, laburisti su bili treći sa osvojenih 2.3 mil.glasova (13.6%). Prva je bila Bregzit partija, osnovana samo šest nedelja pre održavanja izbora, koja je dobila 30.5%, drugi su bili Liberalni demokrati sa 19.6%, a konzervativci tek peti sa 8.8%. Odziv birača je bio 37%, znatno niži nego što je evropski prosek(5o.95%). Poređenja radi, na parlamentarnim izborima 2017. odziv je bio 68.8%.

Ekonomski i politički program

Korbinovi laburisti svoje programske stavove izneli su u izbornom manifestu iz 2017. pod nazivom „Za mnoge, a ne neke“, ali i u drugim partijskim dokumentima. Zalažu se za organizovanje ekonomije tako da ona radi u interesu većine, koja je pravednija i omogućava prosperitet. Poreske obaveze neće biti povećavane za 95% obveznika već samo za onih 5% na vrhu društvene lestvice.

Industrijska strategija ima za cilj da obnovi britanski proizvodni sektor, koji je zapostavljen zbog preteranog uticaja finansijske industrije koncentrisane u londonskom Sitiju i na jugoistoku zemlje. Do 2030. 60% energije treba da bude obezbeđeno iz obnovljivih ili izvora koji ne emituju ugljen- dioksid. Treba stvoriti produktivnu naciju sa najvećim učešćem inovativnih i poslova koji zahtevaju visoke kvalifikacije. Firme koje posluju sa državom i loklanim vlastima moraju obezbeđivati visoke standarde u oblasti radnih prava, što se očekuje i od privatnih preduzeća. Takođe, one se moraju starati o zaštiti životne sredine. U takvim preduzećima obezbediće se jednake mogućnosti za radnike i njihovo redovno obučavanje. Raspon plata ne sme biti veći od 1:20, sva plaćanja moraju se obavljati na vreme.

Više od deset godina od izbijanja velike ekonomske krize finansijski sektor oduzima suviše veliki deo dohotka od proizvodnih preduzeća. Niska stopa investicija, male plate i prekarni rad dovode do niske tražnje što podstiče spekulacije. Laburisti predlažu osnivanje Nacionalne investicione banke sa kapitalom od 250 milijardi funti, koja će popunjavati praznine koje nastaju usled nedovoljnog finansiranja od strane privatnih banaka, pogotovu kad su u pitanju male firme. Ta nova finansijska institucija podržavaće mrežu regionalnih razvojnih banaka, koje će biti posvećene inkluzivnom razvoju svojih lokalnih zajednica. Na ovaj način biće prevaziđene regionalne razlike koje su u Velikoj Britaniji veće nego u drugim evropskim zemljama i obezbeđeno dugoročno finansiranje. Engleska banka (centralna banka), koja je trenutno podređena interesima najmoćnijih finansijskih krugova iz londonskog Sitija i uopšte nije nezavisna, promeniće politiku i obezbediće jeftin novac za gradnju infrastrukture. Ona će kupovati obveznice lokalnih organa vlasti i regionalnih organizacija kako bi one bile finansijski sposobne da grade socijalne stanove, škole i sl.

Mala i srednja preduzeća čine kičmu britanske ekonomije i obezbeđuju 60,5 % radnih mesta u privatnom sektoru. Tehnološke pormene, digitalizacija i rapidno unapređivanje komunikacija omogućiće da ova preduzeća budu najznačajniji deo britanske ekonomije i zbog toga će za njih biti obezbeđeni podsticaji.

Laburisti obećavaju da će raditi na razvoju zakonodavstva koje omogućava unapređivanje kooperativa, na čemu će naročito biti angažovane nacionalna iregionalne razvojne banke. Dominacija privatnog vlasništva u privredi omogućava da ekonomske odluke donose uske elite. Demokratske strukture vlasništva omogućiće pravedniju raspodelu bogatstva.

Iako establišment osuđuje Korbina kao ekstremistu, njegov ekonomski program prilično je umeren. Obim nacionalizacije koji on predlaže daleko je manji od onog iz vremena neposredno posle rata. Marksistički kritičari Korbina smatraju da bi nacionalizacija morala biti mnogo ambicioznija i da obuhvati tako moćne korporacije kao što su British Petroleum, British Airways, British Telecom, British Gas, British Aerospace, Transco, Rolls Royce, British Steel, British Coal

 Laburisti se zalažu za nacionalizaciju železnica, pošte, povratak javne kontrole nad energetskim sektorom, koji će biti u decentralizovanom javnom vlasništvu. U nacionalizovanim preduzećima radnici će učestvovati u upravljanju. Nefunkcionalan sistem vodosnabdevanja, koje je sada povereno privatnim firmama, biće zamenjen decentralizovanim regionalnim mrežama u javnom vlasništvu. Izgradnja socijalnih stanova biće obnovljena kako bi bio rešen nedostatak stambenog prostora zbog čega je većina Britanaca prinuđena da plaća visoke kirije.

Velika novina u laburističkom ekonomskom programu je ideja o osnivanju Inkluzivnog vlasničkog fonda u koji bi tokom deset godina britanske firme sa preko 250 zaposlenih unele 10% svojih akcija. Vlasništvo i kontrola nad fondom pripadaće radnicima. Iz ovog fonda njima će biti isplaćivane dividende u iznosu do 500 funti sterlinga, a ostatak sredstava bi bio iskorišćen za poboljšanje kvaliteta javnih servisa i smanjivanje nejednakosti. Ovaj fond obuhvatao bi oko 10 miliona zaposlenih, što čini polovinu od ukupnom broju u privatnom sektoru. Jednu trećinu članova u upravnim odborima tih kompanija činili bi zapsoleni. Posle deset godina fond bi raspolagao sa oko 250 milijardi funti. Na ovaj način zaposleni bi stekli manjinska upravljačka prava. Predlog Inkluzivnog radničkog fonda predstavlja modifikovanu verziju projekta koji je sedmdesetih godina razvio švedski ekonomista Rudolf Majdner, čija primena u razvodnjenoj verziji je počela, ali se od nje odustalo kad su socijaldemokrate izgubile vlast.

Laburisti politizuju ekonomiju sa levičarske pozicije, insistiraju na novom katalogu radničkih prava i narodnoj kontroli nad procesom akumulacije. Ipak, oni ne insistiraju samo na klasnom pitanju zato što je klasa povezana sa drugim socijalnim distinkcijama kao što su rasa, pol, generacija. Bazični servisi moraju biti u javnom vlasništvu, nacionalizacija će biti izvršena posle isteka važećih ugovora.

Iako establišment osuđuje Korbina kao ekstremistu, njegov ekonomski program prilično je umeren. Obim nacionalizacije koji on predlaže daleko je manji od onog iz vremena neposredno posle rata. Marksistički kritičari Korbina smatraju da bi nacionalizacija morala biti mnogo ambicioznija i da obuhvati tako moćne korporacije kao što su British Petroleum, British Airways, British Telecom, British Gas, British Aerospace, Transco, Rolls Royce, British Steel, British Coal... Upravljanje privredom nije moguće bez javnog vlasništva pod demokratskom kontrolom. Ne mogu se primeniti progresivne reforme bez nacionalizacije banaka.

Korbinovi laburisti se zalažu za jedinstven nacinalni obrazovni sistem u Engleskoj, koji će omogućiti besplatno permanentno obrazovanje. Ukoliko oni dođu na vlast, biće ukinute školarine na univerzitetima. Sprečiće privatizaciju zdravstvenog sistema, zaposliće 10.000 novih policajaca i 3000 vatrogasaca kako bi bezbednost građana bila povećana. Zahtevaju da se Dom lordova zameni drugim izbornim domom, a biračko pravo da se stiče sa šesnaest godina. Protiv su drugog referenduma o nezavisnosti Škotske. U njihovom Kabinetu biće najmanje 50% žena. Zalažu se za obnovu nuklearnog Trajdent programa.

Korbinovo shvatanje politike i način borbe

Korbinov projekat je i dalje izborni, ali nije vođen na tradicionalni način. Pored delovanja u Parlamentu, on insistira i na neophodnosti vanparlamentarnih vidova borbe i na mobilizaciji običnih ljudi. Demokratija znači mnogo više od podsticanja birača da glasaju. Partija treba da zastupa njihove interese i da nastupa sa pozicija koje lako može da razume većina građana.

Za Korbina ideologija nije samo borba ideja; treba otkriti na kojim pitanjima te ideje imaju kontakt sa stvarnošću. Ona mora počivati na onome što ljudi prihvataju kao bazične aksiome sa kojima žive, koji formiraju njihove ukuse, njihovo osećanje pravde i poštenja i predstavu o tome šta je moguće. Program mora da bude radikalan i da osporava vladajući diskurs. Korbin nastoji da obnovi partiju pokretanjem pitanja koja su važna za obične ljude i vođenjem mikrokampanja. On se obraća svima koji su isključeni iz bogatstva i moći. Gramši je pisao da treba pustiti koren u humus narodne kulture kakva ona jeste i postojeću delatnost učiniti kritičkom. Mase nove ideje ne prihvataju u čistoj formi već u bizarnoj kombinaciji sa starim idejama.

Korbinov politički uspon nastupio je zahvaljujući socijalnoj mobilizaciji koja ima elemente pokreta. Iako njegov program nije revolucionaran, britanska i globalna elita se plaše da bi dovođenje u pitanje neoliberalnih dogmi dovelo da stalnog povećavanja zahteva. Politički uspeh, smatra Korbin, predstavlja realizaciju programa i nije usmeren samo na osvajanje vlastiposle čega stvari ostaju iste. Partijsko liderstvo on shvata kao način da se stranka i društvo promene, a ne kao puko reflektovanje postojećih interesa i odnosa moći.

Posmatrači ga opisuju kao socijalističkog republikanca koji je najjači kad je napadnut. Kao iskusan parlamentarac, često je prinuđen da pravi kompromise između sindikalnih lidera, Parlamentarne partije, članstva, pridruženih organizacijai partijske mašinerije. Bazično Korbinovo uverenje je da je nacionalna država nezamenjiv akter političkog delovanja. Odvajanje politike od ekonomije je trik vladajućih elita, koji ima za cilj da privileguje međunarodne finansije u odnosu na domaću industriju. On smatra da treba sprečiti da nacionalno stvoreno bogatstvo bude izmešteno sa lokaliteta u kome je nastalo. Monetarni suverenitet je neophodan kako bi se sačuvala vrednost stvorena na svojoj teritoriji. Razumeo je ideološko-političku prirodu liberalnog kosmopolitizma i odlučno ga odbacio.

Iako Korbinov pokret još nije ideološki i politički konsolidovan, on je uspeo da ospori neoliberalni narativ o neophodnosti mera štednje. Nametnuo se kao pošten i principijelan političar i tako je uspeo da izbegne debatu o svojim povremeno protivurečnim stavovima. Bio je ambivalentan u vezi sa imigracijom i bregzitom, neki važni aspekti njegovog programa u izbornom manifestu iz 2017. su izosatavljeni. Laburisti se i dalje zalažu za obnovu britanskog vojnog nuklearnog programa i ne dovode u pitanje članstvo Velike Britanije u NATO. Korbin je oduvek bio protiv i jednog i drugog. On i drugi levičari smatraju da je NATO kopča koja veže evropske vladajuće klase sa američkim imperijalizmom. Većina Korbinovih birača nisu revolucionarni marksisti. Korbin razume da su klasne borbe, klasna politika i identiteti duboko ukorenjeni u kulturni kontekst, u osećanje pripadnosti zajednici i u britansku demokratsku tradiciju. Socijalizam razume kao stanje svesti, stranka treba da bude ukorenjena u zajednici. Zbog toga je i uspeo da pridobije poverenje običnih ljudi.

U svojoj političkoj delatnosti on je često nastupao sa neortodoksnih pozicija, ne samo kad su u pitanju domaća i spoljna politika, npr. skeptičan je prema vakcinaciji. Korbin je jedan od rektkih članova Parlamenta koji nije završio fakultet.

Korbin je uspeo da apatiju pretvori u političku energiju, napravio je otklon od parlamentarnog dogmatizma. Njegovo učestvovanje na predizbornim mitinzima dalo je odlične rezultate.U izbornim jedinicama koje je Korbin posetio tokom kampanje 2017. broj laburističkih glasova povećan je za 19%. Izborni uspeh laburista nisu poremetila ni dva islamistička teoristička napada, koji su se dogodili tokom kampanje.

Korbin i dalje ne kontroliše parlamentarnu grupu. Smara se da među njima ima 60 tvrdih blerista, 40 korbinovih pristalica koje predvodi kancelar u senci (ministar finansija) DŽon Mekdonel. Većinu, njih 160, čine lovci na položaje čija jedina politička ambicija je da budu ponovo izabrani i spremni su da podrže svakoga ko im to omogući. Radikalne Korbinove pristalice zahtevaju reselekciju izbornih kandidatura kako bi njihov uticaj oslabio. Pravilo u stranci je da jednom izabrani kandidat zadržava pravo da bude kandidovan i na narednim izborima, bez obzira na to kako se ponaša u Parlamentu.

Generali napadaju Korbina, a upravo pod konzervativcima izvršeno je veliko smanjivanje britanske vojske. Na ovakve stavove uticali su i Korbinovi pogledi na balkansku krizu devedesetih. On je bio protiv britanskog učešća u agresiji na SRJ i tvrdio je da je ona preduzeta na osnovu lažnih dokaza o navodnom genocidu nad Albancima

Korbinovom uspon u mnogo je doprinela organizacija Momentum koju uglavnom čine članovi stranke, ali nije deo formalne partijske strukture. U kampanjama i svakodnevnim akcijama pripadnici ove organizacije imaju ključnu ulogu u afirmaciji Korbinovih ideja, naročito uspešnim korišćenjem interneta. Radikalniji članovi ove organizacije optužuju rukovodioce da nastoje da marginalizuju članove i aktiviste koji se zalažu za oštriji obračun sa partijskom desnicom. Korbin nije bio dovoljno odlučan u obračunu sa njom, nastojao je da sačuva partijsko jedinstvo i činio je kompromise. Sukob u Momentumu nastupio je i oko načina političke borbe. Dok aktivisti starog kova insistiraju na delegatskom načinu upravljanja, mlađi su zainteresovaniji za direktnodemokratske forme zasnovane na participativnim platformama, koje omogućava digitalna tehnologija. Oni deluju u sajber prostoru i povremeno sazivaju digitalne skupštine aktvista da bi donosili odluke. Na taj način nastoje da izbegnu birokratsku strukturu masovnih partija industrijske erei, koja više ne obezbeđuje efikasnu mobilizaciju. Zahvaljujući ovakvom načinu delovanja, Momentum ima oko 40.000 članova, a to je doprinelo i da stranačko članstvo višestruko poraste. Učlanjivanje se vrši registracijom na internetu i uplatom minimlane članarine. Radi se o sukobu različitih političkih kultura.

Korbinov pokret je omladinski, ali i radničke klase. Prekarni rad, niske plate, smanjenje socijalnih davanja, marketizacija obrazovanja i zdravstvene zaštite naročito pogađaju mlade. Siromašni su dugo izborno apstinirali i nisu bili aktivni u političkom životu zbog toga što nije postojala stranka koja nudi alternativu. Samo 26% njegovih pristalica ima porodični godišnji dohodak veći od 40.000 funti. On ima njihovu podršku ali ne i prlamentarne stranke i partijske mašinerije. Podržava ga politizovani obrazovani prekarijat, koji ima znatne političke resurse. Masovno učlanjivanje u stranku posle Korbinovog izbora za lidera oslabilo je uticaj profesionalnih političara u njoj. On se zalaže i za to da poslanici dobijaju radničke plate, a da razliku do visine iznosa kojiprimanju u Parlamentu uplaćuju u partijske fondove. Na taj bi način neprincipijelni karijeristi bili oslabljeni. Poslaničke plate od laburističkih parlamentaraca prave karijeriste. Parlamentarni suverenitet tumačen je i tako da poslanici nisu odgovorni svojoj partijskoj bazi i da su oni iznad običnih članova.

Partijska baza vrši pritisak na Korbina da bude radikalniji nego što on to može. On, međutim, mora da vodi računa o onome što je izborno izvodivo i što će njegova parlamentarna stranka prihvatiti. Da bi pobedili na izborima, laburisti moraju da dobiju podršku nestabilnih birača, što će ih u programskom pogledu pomerati ka centru i tako će socijalni radikalizam slabiti. Da bi neka stranka u britanskom izbornom sistemu osvojila vlast mora da se usmeri prema malom broju birača, koji odlučuju. Deindustrijalizacija je suzila laburističku izbornu bazu, zbog toga Korbin mora da priđe širem krugu birača, ne sme da se ograničava na sektorski klasni interes. Međutim, širenje interneta stvara situaciju u kojoj nasleđena pravila mogu biti dovedena u pitanje. Analitičari ističu da je digitalizacija proširila javnu sferu u kojoj deluju političke stranke, tako da su unju, naročito preko društvenih mreža, uključeni i oni koji su ranije bili nevidljivi. Inernet, ističu politikolozi, više služi onima koji ruše konsenzus nego onima koji ga stvaraju. Radi se o briljantnoj mašineriji koja omogućava neuobičajeno grupisanje osećanja i ponašanja i koja fragmentira prostor političke argumentacije. Tradicionalni medijalni (najčešći) birač gubi na značaju. Izgleda da je internet manje uspešan u afirmisanju generalnih načela i da oni akteri koji su na antisistemskim pozicijama izvlače najveću korist od njega. Nisu samo Korbinove pristalice te koje nove tehnologije koriste kako bi se suprotstavile elitama koje javni prostor kontrolišu preko medija u privatnom vlasništvu. I ultradesničarske organizacije i partije deluju kao sajber političke platforme. Pitanje je kome će digitalna revolucija u politici doneti više koristi, levici ili desnici. Paralelno sa borbom za vlast u stranci teče i borba u sindikatima. Bleristi žele da spreče politizaciju sindikata kako oni ne bi pružili odlučujuću podršku Korbinu, što bi smanjlo njihov uticaj u partiji. Tokom torijevske vladavine sindikati su činili ustupak za ustupkom kako bi sačuvali radna mesta. To je radikalizovalo mlade iojačalo Korbinovu poziciju u sindikatima. Sindikalni pokret poslednjih decenija znatno je slabiji nego u vreme najvećeg uticaja laburističke stranke, samo 23% zaposlenih su sindikalno organizovani.

Kontraofanziva establišmenta

Britanski establišment nije nastojao da spreči dolazak Korbina na čelo stranke zbog toga što su skoro svi smatrali da je tako nešto nemoguće. Potom je preovladao stav da će laburisti na parlamentarnim izborima održanim 2017. doživeti veliki poraz, poput onog 2015. Tereza Mej je, pogrešno kalkulišući, raspisala vanredne izbore zbog toga što je bila sigurna da će konzervativci ojačati svoju poziciju u Parlamentu. Budući da su laburistički birači na referendumu bili podeljeni, mislila je, da se njihovo biračko telo raspada. Osim toga, redovni izbori trebalo je da budu održani 2020. a do tada bi negativne posledice bregzita bile ispoljene, što bi umanjilo rezulatat konzervativaca. Umesto toga oni su izgubili većinu i sada predvode manjinsku vladu. Od tada stvar postaje ozbiljna, a establišment mobiliše sve resurse da spreči dalje napredovanje Korbinovih laburista.

Postoje dve grupe optužbi protiv Korbina. Jedna je oslonjenana na njegov program adruga ide na ličnu diskreditaciju u kojoj se ne biraju sredstva.

Korbinovi protivnici tvrde da on laburiste pratvara od stranke vlasti u stranku protesta. Optužuju ga za populizam i oslanjanje na moralne ideje, da on direktno komunicira sa masama, a ne oslanja se na institucije. Njegovo zalaganje za aktivnu ulogu države u ekonomiji i podršku domaćoj industriji porglašeno je kao protekcionizam koji zemlju vodi u izolaciju. Socijalizam u jednoj zemlji je nacionalizam u jednoj zemlji, kažu protivnici..

Rafiniraniji kritičari Korbina koriste teorijsku agrumentaciju koja, po njihovom mišljenu obesmišljava njegov program. Zakon vrednosti ne može niko da kontroliše, pa ni država. Moderni privredni procesi su globalno artikulisani, njima se ne može upravljati sa nacionalnog nivoa. U globalnoj ekonomiji, u kojoj je proizvodnja visokozavisna od transnacionalnih lanaca snabdevanja, jedna nacionalna država ne može kontrolisati te tokove ili ih političkom akcijom navesti da deluju u njenu korist. Nisu moguće lokalne solucije za globalne probleme. Ekonomija se danas ne može lokalizovati, ideja da radnici mogu povratiti kontrolu nad ekonomijom obnovom suvereniteta, pogrešna je. Protekcionistička država ne može zaštititi svoje stanovništvo od globalnih tokova i neumitnog delovanja kapitalističkog zakona vrednosti. Savremeni kaptalizam je integrisani globalni sistem iz koga nijedna država ne može da se izoluje. Ako nacionalna država ponovo postane primarni politički akter, biće obnovljena nativistička ratna geopolitika.

Korbinizam, kažu kritičari, odbacuje ekonomsku realnost u ime sentimentalne politike koja daje prioritet suverenitetu i identitetu primordijalnih i pretpolitičkih socijanih snaga u odnosu na svet ekonomske objektivnosti i komodifikovanih socijalnih odnosa. Njega karakteriše manihejski moralizam: radnici rade, kapitalisti otimaju. Dok god je proizvodni sistem osnovan na zakonu vrednosti, postoji klasni antagonizam: jedan akter ima poziciju kapitaliste a drugi najamnog radnika. Zakon vrednosti strukturira sistem, a ne akteri. Iluzija je da se kontrola nad takvim sistemom može ostvariti samo od strane jednog aktera. Klasa je socijalni odnos, rad je društveno posredovan, društvom dominira kretanje apstraktnih socijalnih formi. Kapitalizam ne nastaje zaverom malog broja moralno problematičnih ljudi, kapitalista, koji žele da eksploatišu druge. Profti je ekonomski funkcionalna kategorija i ne može se osuđivati kao da je proizvod nečije pohlepe. Socijalni ciljevi ne mogu se odvojiti od profitabilnosti. Kaptal je univerzalna forma socijalne dominacije, a ne jedne grupe ljudi nad drugom. Socijalni antagonizmi sistemski su konstruisani i ne mogu se menjati političkom akcijom. Koncentracijom na kapitaliste i personalizacijom ne može se opisati sistem. Svaka privreda je deo svetskog tržišta, od njega se jedna država ne može izolovati.

Populistička retorika „narod protiv elite“ odbacije institucionalnu političku medijaciju i zastupa direktno i naposredno izražavanje „volje naroda“ kao zajednice moralno ispravnih ljudi. I levi i desni populizam počivaju na razlikovanju proizvodnih od neproizvodnih sektora ekonomije. Kritika finansijskog kapitala lako vodi u antisemitizam, ona počiva na dihotomiji: radni ljudi protiv parazita.

Ovakva vrsta kritike, koja se može smatrati legitimnom, nije dala bogzna kakve rezultate. Zbog toga je establišment krenuo u jednu od najprljavijih kampanja u savremnoj britanskoj istoriji, koju predvode tabloidi. Korbin je optužen da je branio terorizam, da je imao simpatije za IRU, da je Putinov špijun i sl. (U savremenoj zapadnoj propagandi Putin je zamnio Staljina.) Mnogi smatraju da je Korbin najoklevetanija osoba u istoriji britanske politike.

 Zbog principijelnog zalaganja protiv imperijalizma i za mir na Bliskom istoku i poštovanje prava Palestinaca da imaju državu, Korbin je na sebe navukao gnev militantnih krugova u vojsci. Takođe, nije se libio da islamski terorizam poveže sa britanskim imperijalnim intervencijama. On podržava rešenje koje podrazumeva postojanje dve države: Izraela i Palestine. Septembra 2015. posle Korbinovog izbora za lidera stranke, jedan general je izjavio da će doći do vojne pobune ukoliko Korbin postane premijer i njegova vlada dovede u pitanje vojni nuklearni program, napusti NATO i smanji britansku armiju. Nekoliko meseci kasnije načelnik generalštaba izjavio je da ga zabrinjava mogućnost da Korbin postane prvi ministar a ne odustane od svojih ranijih obećanja da nikad neće upotrebiti britanski nuklearni arsenal. Pojavio se i jedan video snimak u kome se vidi kako britanski vojnici u Avganistanu koriste njegovu fotografiju kao metu. Generali napadaju Korbina, a upravo pod konzervativcima izvršeno je veliko smanjivanje britanske vojske. Na ovakve stavove uticali su i Korbinovi pogledi na balkansku krizu devedesetih. On je bio protiv britanskog učešća u agresiji na SRJ i tvrdio je da je ona preduzeta na osnovu lažnih dokaza o navodnom genocidu nad Albancima.

Bezočno klevetanje za antisemitizam je jedno od najčešće korišćenih oružja Korbinovih protivnika. Posmatrači kažu da pojava antisemitizma u Laburističkoj stranci ima, ali ne više nego u društvu. Prema istraživanjima udeo stanovnika koji imaju negativne stavove prema Jevrerjima od početka devedesetih je stabilan i iznosi od 7 do 8%. Neuporedivo je izraženije ispoljavanje negativnih stavova o muslimanima, 28% i Romima, 45%. Velika debata o antisemitizmu otvorena je 2015. posle Korbinovog preuzimanja Laburističke stranke. Stvarni razlog je strah cionističkih krugova u Britaniji da bi Korbinov dolazak na vlast oslabio međunarodnu poziciju Izraela. Tri vodeća jevrejska lista u Velikoj Britaniji jula 2018.objavila su istu naslovnu stranu na kojoj je Korbin označen kao egzistencijalna pretnja za Jevreje, a Laburistička stranka kao antisemitska. Bleristi iz vrha stranke uporno tvrde kako je antisemitizam u njoj institucionalizovan pod Korbinovim vođstvom. Glavni rabin i 68 starijih rabina osudili su Korbina. Korbinovim protivnicima u isto vreme ne smeta islamofobija koja je u Ujedinjenom Kraljevstvu mnogo raširenija. U ovoj kampanji osuda Izraela zbog genocida nad Palestincima izjednačena je sa antisemitizmom. Taj pristup ima za cilj sprečavanje bilo kakve solidarnosti sa Palestincima i kritike američkog imperijalizma. Neizabrane jevrejske organizacije nastoje da odlučuju o politici laburista i da tako onemoguće promenu britanske politike prema Bliskom istoku. Istraživači tvrde da samo 15% Jevreja u Ujedinjenom Kraljevstvu glasa za laburiste. Establišment nastoji da svaku kritiku kapitalizma poistoveti sa antisemitizmom. Više jevrejskih organizacija i intelektualaca takvo postupanje su osudili.

Pet laburističkih posalnika početkom 2019. napustili su poslaničku grupu i pridružili se grupi nezavisnih poslanika koji zastupaju interese biznisa. U toj grupi bio je i jedan od najglasnijih Korbinovih protivnika Čuka Unuma, koji se potom pridružio liberalnim demokratama. Osnivanje ove grupe od jedanaest članova Parlamenta bila je pretnja i Korbinu i Terezi Mej da će doći do osipanja u njihovim redovima ukoliko ne zauzmu čvrst stav protiv bregzita.

Bregzit

Britanija je ostrvo, a geografija je sudbina, kažu Englezi. Ona je oduvek bila jednom nogom na kontinentu, a drugom izvan. Kada je osnivanjem Zajednice za ugalj i čelik 1951. otpočeo proces evropskih integracija, britanska elita nije bila zainteresovana da se pridruži. Stvaranje velikog privatnog trusta teške industrije njima nije odgovaralo u vreme kada su vršli masovnu nacionalizaciju svoje industrije. Osim toga, sa skepsom su gledali na nastojanja SAD da obnovi evropski kapitalizam sa Nemačkom kao privrednim središtem. Najradikalniji protivnici razočarano su zaključili da je Britanija u miru izgubila rat sa Nemačkom, koji je prethodno dva puta dobila na vojnom planu. Ideju o jedinstvenom evropskom tržištu i danas neki pripisuju Hitleru i navode da su u prvim fazama integracije značajnu ulogu imali nacistički privredni funkcioneri.

Početkom šezdesetih prilike se menjaju, evropske privrede dinamičnije su se razvijale od britanske, pristup velikom tržištu tada je bio neophodan i Ujedinjenom Kraljevstvu. Posle rata na Bliskom istoku 1956. Adenauer je dobro razumeo da Francuska, Velika Britanija i Nemačka nikad neće biti sile ravne SAD i zbog toga je za njih jedino rešenje da ujedine Evropu.

Dva pokušaja učlanjivanja u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) blokirao je De Gol, koji je smatrao da bi Velika Britanija u njoj bila američki trojanski konj. Posle njegovog odlaska sa vlasti, Ujedinjeno Kraljevstvo 1973. postaje član EEZ, a već 1975. održan je referendum na kome se dve trećine birača koji su glasali izjasnilo za ostanak u njoj. Tada je elita tvrdila da nikad neće pristati na stvaranje političke unije.

Laburisti su bili protiv članstva zbog straha da bi zbog toga mogle biti poništene progresivne reforme sprovedene posle rata. Desni konzervatici su takođe bili protiv, oni su se bojali da su integracije indirektni način da se u Britaniju uvede socijalizam.

Stvari su postale komplikovanije kada je u drugoj polovini osamdesetih proces čvršćih integracija uzeo maha. Britanija je pristala na Ugovor iz Mastrihta, 1992. ali dobila je mogućnost da neke odredbe ne prihvati, npr. jedinstvenu valutu. Od tada jača evroskepticizam, a položaj Ujedinjenog Kraljevstva u EU sve je zamršeniji.

Torijevski premijer Dejvid Kameron raspisao je referndum o napuštanju EU, koji je održan 2016. u nadi da će strah od nepoznatog ojačati status kvo. On je pogrešno kalkulisao da će tako neutralisati desno krilo svoje stranke, koje je izričito protiv EU, da će umanjiti uticaj desno populističke Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP), koja je počela da oduzima glasove konzervativcima, a posle referenduma faktički je prestala da postoji. Takođe, mislio je da će referendum izvršiti dodatni pritisak na EU da odobri nove povlastice Ujedinjenom Kraljevstvu i ojača njegov specijalni satus. Vladajuće elite ušle su u referendum bez jasne slike o mogućim posledicama. I liberali i konzervativci svugde u svetu smatraju da je glupo organizovati izjašnjavanje običnog naroda o kompleksnim pitanjima. Noćna mora svih britanskih političara u istoriji je bila da protiv sebe imaju ujedinjenu Evropu. Poslovna elita nije bila protiv postojećeg stanja, ali jesu radikalna levica i deo konzervativaca koji su bili protiv redukovanja nacionalnog suvereniteta.

Referendumska kampanja u stvari se vodila između dva krila Konzervativne stranke, uz spoljašnju podršku UKIP-a, koju je tada vodio Njadžel Faraž, nova zvezda britanske politike. Korbin je bio uzdržan prema Bregzitu,zalagao se za ostanak u reformisanoj Uniji.

Rezltat referenduma bio je pravi šok za sistem. Glasalo je 33.5 miliona birača (72%). Za izlazak iz EU bilo je njih 17.4mil.( 51.89%), protiv 16.1 mil. (48.11%). U pravnom pogledu referendum je bio konsultativan, ali se rezultat tretira kao obavezujući. Referendumi nisu deo tradicije britanske političke kulture. Osnovno načelo britanskog ustavnog prava je suverenitet Parlamenta, njegova vlast nije ničim ograničena. Taj postulat povređen je članstvom u EU, a sada i voljom naroda. Radikalna levica, pak, smatra da je suverenitet Parlamenta liberalna fikcija iza koje se krije prava vladajuća klasa koju čini neizabrana hijerarhija u privatnim firmama, koja nije podvrgnuta demokratskoj kontroli.

Široku koaliciju za izlazak iz EU činili su doborstojeći evroskeptici, stariji pripadnici radničke klase, kao i oni koji su u nepovoljnom ekonomskom položaju. Konzervativna i populistička desnica zalagale su se za povratak izgubljenog suvereniteta i kontrolu nad važnim odlukama koje je preuzeo Brisel i zaustavljanje imigracije. Oni su vođeni romantičarskim iluzijama o nacionalnoj veličini utemeljnoj u slavnoj imperijalnoj istoriji. Zašto da budemo deo male EU kad možemo da budemo deo velikog sveta; treba obnoviti Komonvelt kao trgovački blok, sami smo bili i 1940; Evropa je od Engleza napravila internet naciju koja je izgubila vezu sa svojim korenima. Nižim slojevima ugroženih krizom nudili su mržnju prema imigrantima, rasizam i porodične vrednosti kao novu formu autoritarnosti. Kako je Britanija kolevka rasizma, to im nije bilo teško. Jedan torijevski kandidat pobedio je naizborima 1964. sa sledećom parolom :“Ukoliko želite crnca za komšiju, glasajte za laburiste ili liberalle“ ("If you want a nigger for a neighbour, vote Liberal or Labour"). Paradoksalno je da je baš u britanskoj kolonijalnoj i imperijalnoj istoriji nastala ideja o tome da suverenitet nije važan. Početkom XX veka britanski kolonijalni sekretar DŽosef Čembrlen, jedan od glavnih ideologa rasizma, tvrdio je da je nastupilo doba velikih imperija, a ne malih država. Za male narode i države bolje je da budu deo supranacionalnog sistema, kojim upravljaju obrazovane elite. Istraživanja pokazuju da je identifikacija stanovnika Velike Britanije sa Evropskom unijom najniža od svih članica, 60% njih ne smatra se Evropljanima, dok je kod Francuza taj udeo 40%, a kod Nemaca 30%.

Konzervativna desnica i populisti su protiv EU zato što smatraju da ona nije dovoljno neoliberalna, cilj im je da uvedu kapitalizam singapurskog tipa, kako bi obezbedili dalje srozavanje radnih prava i povećavanje profita.

Proevropsku koaliciju čine desni laburisti i liberalni konzervativci, a u poslednje vreme izraženiji je i značaj liberalnih demokrata i zelenih. Podržavaju ih i srednje klase koje su profitirale od neoliberalizma, kao i poslovni krugovi.

Pristalice Bregzita smatraju da EU sprečava Britaniju da razvija po nju korisnija globalna partnerstva i postane autonomni akter na svetskoj sceni. Protivnici, pak,tvrde da je članstvo u Uniji jedini način da britanska privreda izdrži konkurenciju drugih globalnih trgovačkih blokova, naročito Severne Amerike i Dalekog istoka. Britanija, smatraju oni, sama ne može da postane globalna sila, druga imperija nije moguća. Ne ograničava suverenitet Velike Britanije EU nego globalni kapital. Ne može se nacionalni suverenitet povratiti brzo, bez velike ekonomske štete. Država trenutno nema na raspolaganju infrastrukturu koja bi omogućila obnovu tvrde granice prema EU, bile bi pokidane linije snabdevanja. EU je najveći trgovinski partner Velike Britanije, 2017. 44% britanskog izvoza išlo je u EU, a 50% uvoza dolazilo je iz Unije. Postoji velika opasnost da neće brzo biti pronađena nova tržišta, koja će moći da zamene evropsko. Nestabilnost koja će nastupiti posle napuštanja EU doneće koristi jedino spekulantima koji će zarađivati na teškoćama običnih ljudi. Britanija je četiri i po decenije deo evropskih ekonomskih i političkih struktura i pravnog sistema, u kome je na snazi više od 25000 zakona. Naglo istupanje iz takve megastrukture proizvešće haos. Savremene privrede su internacionalizovane i tesno isprepletene, jedna polovina akcija kojima se trguje na londonskoj berzi u stranom je vlasništvu, finasijski sistem podmazan je obilnim pranjem novca koji dolazi iz inostranstva.

Kampanja u prilog Bregzitu uspela je da ubedi birače da opstanak u EU nije opcija koja garantuje izvesnost, pokazalo se da kod birača postoji strah od posledica ostanka u EU. Oni koji tradicionalno glasaju za velike stranke bili su podeljeni, većina konzervativnih birača bila za napuštanj,e a dve trećine laburističkih za ostanak u Uniji. Da stvar bude još komplikovanija, tvrdo laburističko biračko jezgro je za Bregzit. U 60% izbornih jedinica u kojima laburstički kandidati redovno pobeđuju većina je bila za Bregzit, i čak 70% konzervativnih.

Bregzit je seizmički događaj u kome su se sudarili ekonomska kalkulacija i ideološki narativ. Identitet je pobedio nad ekonomskim interesima, ističu pristalice EU. Filozof Jirgen Habermas bio je začuđen što je populizam pobedio kapitalizam u zemlji njegovog nastanka. Ipak, radi se i o drugim razlozima. Protiv članstva u EU bili su milioni nezadovoljnih građana, koji su bili najveće žrtve skoro pet decenija duge neoliberalne hegemonije. Zbog toga mnogi posmatrači tvrde da je Bregzit najveća demokratska pobuna u modernoj britanskoj istoriji, bes protiv establišmenta.

Iako su pristalice ostanka u EU vodile histeričnu kampanju protiv, u kojoj je iznošen apokaliptički scenario bregzita (Projet Fear), birači su odbili status kvo u ime neizvesne budućnosti. Razlozi ovakvog ishoda su višestruki. Bregzit je doneo podele koje nisu reprezentovale tradicionalne političke partije. Klasne podele (levo-desno) ukrštene su sa podelama oko vrednosti, zemlja je pocepana oko dve važne osovine koje se međusobno presecaju. Prva je ekonomska linija podele, prihvatanje ili odbijanje neoliberlnog koncepta slobodnog tržišta, druga se tiče kulturnih pitanja. Radi se o suprotstavljanju neoliberalnog kosmopolitizma i komunitarizma. Kad su u pitanju vrednosti, birači naginju desnici, a kad se radi o ekonomskim pitanjima - levici. Takve podele prevazilaze partijske razlike,što Parlament čini nereprezentativnim. Na izborima se nije odlučivalo o Bregzitu, već o uobičajenim pitanjima, važnim u britanskoj politici. Lideri i vlasti i opozicije glasali su za ostanak u Uniji, a 52% birača za napuštanje. Referendum je bio prilika za izražavanje stavova onih birača koji nisu vidljivi na parlamentarnim izborima po većinskom sistemu. Istraživači tvrde da je opredeljivanje birača za ili protiv Bregzita jače od privrženosti strankama.

Iako je imigracija isticana kao najvažnije pitanje analiza rezulatata referneduma pokazuje da u oblastima u kojima ima više imigranata nije bilo procentualno više glasova protiv članstva u EU. Birači protiv bili su koncentrisani u oblastima u kojima preovladava proizvodna industrija sa niskim platama, visokom nezaposlenošću i lošim javnim servisima, čije stanje je pogoršano zbog dugotrajnih mera štednje. Siromašni su natprosečno bili protiv EU.

Stav prema migrantima negativan je u regionima sa manjim primanjima, tamo gde su ona veća na migrante gledaju pozitivno kao na izvor radne snage. Radnici su više nego univerzitetski obrazovani deo populacije ukorenjeni u lokalne zajednice, izloženi su intenzivnijoj konkurenciji na tržištu rada i netrpeljiviji su prema migrantima. (U Britaniji je 2014. bilo 1.5 mil. radnika iz Istočne i Centralne Evrope). Među onima bez ikavih kvalifikacija 72% glasalo je za napuštanje EU, a samo 35% onih sa univerzitetskom diplomom. Međutim, udeo radnika u biračkom telu nije danas toliko veliki da bi to odlučujuće uticalo na ishod referenduma, i znatan deo pripadnika srednjih klasa je bio protiv. Samo 10% zaposlenih u Ujedinjenom Kraljevstvu su industrijski radnici.

Pristalice Bregzita efikasnije su nego njihovi protivnici mobilisali razlike, oni nisu delovali sa pozicije neke kohernetne platforme, znali su šta neće. Više faktora dovelo je do detonacije.Taj deo biračkog tela iskazao je protivljenje establišmentu zbog mnogo stvari: zbog stagnacije plata, smanjivanja budžeta loklanim vlastima, bio je to i protest protiv velikih centara moći, Brisela i Londona, koji su potpuno otuđeni od običnih ljudi, ali i protiv multikulturalizma i političke korektnosti. Veliki deo birača ogorčen je ne samo zbog za njih nepovoljnih transformacija ekonomskog sistema nego i zbog vrednosti neoliberalnog kosmpolitizma koje nameću mediji. Višestruka marginalizacija uzrokuje kod njih porast pesimizma i nesigurnosti, kulturne izolacije i otuđenja. Engleska i Vels su bili za Bregzit, Škotska, Severna Irska i London protiv. Birači separatističkih partija glasali su za ostanak u Uniji.

Za Bregzit, kao i za Trampa, glasali su konzervativni birači sa većim primanjima, ali kritičnu marginu činili su glasovi u regijama i društvenim slojevima koji nisu učestvovali u raspodeli dobiti od ekonomskog napretka. Oni se osećaju napuštenim i prevarenim od strane elita za koje smatraju da ih prerziru. Povodom procene Engleske banke da bi u slučaju tvrdog Bregzita BDP pao za osam procentnih poena, a nezapsolenost porasla isto toliko, obični ljudi pitaju: čiji BDP? Mnogi Britanci, za razliku od profesionalnih ekonomista, znaju da raspodela dobiti od privrednih aktivnosti nije ravnomerna i pravedna i da ona, posebno poslednjih decenija, ide gotovo isključivo u džepove bogatih i najbogatijih.

Na opredeljivanje Britanaca uticao je i karakter evropskih institucija. EU je bezlična, nedemokratska tvorevina udaljena od običnog sveta. koji sa njom nema ljudski kontakt.. Ona ne izaziva pozitivne emocije, obični ljudi dodir sa njom imaju samo preko tržišta i komplikovane regulacije, koja obično služi interesima bogatih. Ne postoji veza između Unije i socijalnih institucija unutar država članica kao što su sindikatati i sl. Evrointegracije favorizuju slobodno tržište, a sve ostalo zapostavljaju. Kulturna fragmentacija stanovništva služi tome da onemogući njegovo transnacionalno političko organizovanje, ali tako je podriven legitimitet evropskih institucija. Karl Polanji je isticao kako tržišni odnosi moraju biti uklopljeni u druge odnose, više tržišta zahteva više socijalne politike. Ukoliko se tržište ne obuzda, ono razara društvo.

Referendum je organizovan zbog toga što su skoro svi verovali da je pobeda Bregzita nemoguća. O posledicama brzopleto donete odluke ozbiljna rasprava je počela posle. Liberalni konzervativci pod vođstvom Tereze Mej pokušali su da relativizuju ishod referenduma tako što će nametnuti formu izlaska koja odgovara interesima poslovnih krugova, naročito londonskog Sitija. Po njima, birači su glasali zaizlazak iz Unije, ali se nisu opredeljivali o načinu na koji će to biti učinjeno. Njihov plan je bio meki Bregzit. To bi značilo da Ujedinjeno Kraljevstvo napusti političku strukturu EU, ali ne i ekonomsku, tako što će ostati deo jedinstvenog tržišta, a možda i carinske unije. Ta solucija bi značila obaveznost poštovanja slobode kretanja kapitala, roba, usluga i radne snage. kao i uplatu doprinosa Uniji. Kako je veliki deo birača koji su se opredelili za Bregzit motivisan protivljenjem imigraciji takvo rešenje bi njih razbesnelo. Osim toga, to bi zančilo da za Britaniju važi evropska regulativa u donošenju koje ona ne bi učestvovala, a morala bi da prizna i jurisdikciju Evropskog suda pravde. (I u drugim članicama Unije postoji veliko nezadovoljstvo diktatorskom pozicijom ovog suda u sistemu vlasti EU).

Radikalna levica izričito je za Bregzit. Evropske integracije, smatraju oni, nastale su za vreme hladnog rata zbog potrebe konfrontacije sa SSSR-om, socijalizmom kao svetskim pokretom i kako bi monopolistički kaptalizam u Evropi bio obnovljen pod dominacijom SAD. Danas je EU samo geopolitički projekat, političko krilo NATO

Ukoliko Ujedinjeno Kraljevstvo napusti Uniju, granica između Severne Irske i Republike Irske postala bi tvrda. To predstavlja možda najveći problem Bregzita. Naime, sklapanjem sporazuma 1999. rešen je problem sektarijanskog nasilja u kome je stradalo 3600 ljudi. Zbog toga što su i Republika Irska i Velika Britanija u sastavu EU, granica između Severne Irske i ostatka ostrva je gotovo nevidljiva. To je omogućilo da severnoirski separatisti odustanu od svojih zahteva za prisajedinjenje Republici Irskoj. Ovaj problem mogao bi biti rešen ukoliko Britanija ostane u carisnkoj uniji sa EU, ali to bi značilo da je odluka o Bregzitu faktički izigrana. Problem je u tome što većina onih koji podržavaju napuštanje EU smatraju da je obnova nasilja u Severnoj Irskoj cena koju treba platiti da bi Bregzit bio realizovan.

Vlada Tereze Mej zavisila je od podrške probregzitovskih članova kabineta i antievropske ultrakonzervativne severnoirske Demokratske unionističke partije (DUP), koja ima deset poslanika i mogućnost da spreči bilo kakvu odluku o ovom pitanju. Oni su za Bregzit i protv bilo kakvog narušavanja suvereniteta Velike Britanije. Jedno od predloženih rešenja je bilo da samo Sverna Irska ostane u carisnkoj uniji, ali tada bi granica bila na Irskom moru. To je malo kome prihvatljivo. Pravilo je da je irska granica mekša ukoliko su odnosi EU i Velike Britanije bliži.

Inače, posmatrači procenjuju da u sadašnjem sazivu Parlamenta ima oko dvesta liberlnih konzervativaca koji podržavaju koncept mekog Bregzita i oko sto koji su za napuštanje Unije bez sporazuma. Budući da je nekoliko pokušaja premijerke da svoj program izlaska provuče u Parlamentu propalo, ona je podnela ostavku na čelnu poziciju u stranci. U toku je postupak izbora novog lidera, a kako sada stvari stoje, to će biti Boris DŽonson. On tvrdi da će Britaniju izvesti iz EU 31. oktobra ove godine, na Dan veštica, sa ili bez sporazuma.

Pitanje Bregzita ali i nezadovojstvo neoliberalnom ekonomskom politikom dovelisu do snažnog rasta desnog populizma. Harizmatični lider ovog pokreta je bogati preduzetnik Najdžel Faraž. Njegove stranke, najpre UKIP, a potom Bregzit partija dobijale su glasove birača koji su protiv establišmenta. On je ekstremni neoliberal koji, u stvari, radi za sistem tako što sprečava da nezadovoljstvo dobije levičarske forme izražavanja i blokira dalji uspon Korbina. EU optužuje za sve nevolje običnih ljudi i privrednu letargiju tako što britanski kapitalizam oslobađa odgovornosti i protestnu energiju usmerava prema imigrantima. Mržnja je najjača ljudska emocija i najveće političko oružje desnice. Lakše je podstaći mržnju prema Poljacima nego kritiku kapitalizma. Desni populisti sabiraju ljude oko nacionalnih simbola, ne mare mnogo za socijalne probleme i ekonomiju. Početkom 2019. Faraž je osnovao Bregzit partiju kako bi naterao konzervativce da ne odustanu od Bregzita. Partija je populistički konzervatvna, bazirana samo na jednom pitanju i ima samo jednu poruku – treba poštovati rezultate referenduma i napustiti EU. Radi se o desno populističkoj mobilizaciji, kojom establišment nastoji da sperči pojavu levog socijalnog pokreta. Kako pokazuju rezulati izbora za EP, konzervativno biračko telo kolabira pod pritiskom nove Faražove stranke.

Povodom Bregzita autoritet tradicionalnih institucija, Parlamenta i sudstva, dovoden je u pitanje. Posle odluke najvišeg suda da Parlament ima pravo da učestvuje u donošenju odluka o napuštanju EU, dva tiražna dnevna lista objavila su naslovne strane posvećene sudijama koje su donele rečenu odluku. Naslovi su glasili :“Neprijatelji naroda“ i „Sudije protiv naroda“. Hajka na sudije dogodila se u državi koja je kolevka vladavine prava. Populisti smatraju da je volja naroda izražena na referendumu najvaća mera demokratije, nju vlada treba da sprovede, a Parlment ne treba da se meša.

Ukoliko Ujedinjeno Kraljevstvo dobije od Brisela neke ustupke i ostane u Uniji, to bi moglo voditi ka fleksibilnijoj organizaciji EU, sa više demokratske autonomije na nacionalnom nivou. Takva solucija je malo verovatna zbog toga što bi i druge države koje su nezadovljne briselskom birokratijom i dominacijom nemačkih ekonomskih interesa, mogle poći britanskim putem. Države koje su, poput Norveške, deo Evropske ekonomske zone, ali nisu članice Unije, možda bi tražile da se i njihov položaj promeni. Ukoliko Britanija dobije velike ustupke od EU, države članice mogle bi nastojale da napuste EU i dobiju status koji ima Velika Britanija, ali će lakše moći da identifikuju posledice. Nije isključenoda dođe do novih referenduma u drugim državama pod pritiskom krajnje desnice. Iako na poslednjim izborima za EP nije došlo do očekivanog velikog proboja desnice, takav scenario nije nemoguć. Njihov glavni argument je imigracija kao i stav da su evropske integracije promenile smer, da njima uprvljaju kosmopolitiski liberali i da Evropa napušta hrišćanske vrednosti.

Bregzit je pokrenuo institucionalnu dinamiku u EU. Ponovo se može otvoriti rasprava o tome kako ona treba da bude organizovana; kao platforma za međusobnu saradnju suverenih država ili kao supranacionalna politička tvorevina, koja državama članicama diktira njihovu unutrašnju i spoljnu politiku. Ukoliko Britanija istupi, biće promenjena grupa zemalja koje imaju blokirajuću manjinu i mogu da spreče donošenje odluka u Savetu ministara. Do sada su to bile najbogatije zemlje, ali, ukoliko Velika Britanija napusti EU, mediteranske zemlje dobiće tu poziciju, što komplikuje stvari. Biće promenjen i odnos snaga između partijskih grupa u EP.

Očekuje se da će Evropska komisija zadržati tvrd stav prema Bregzitu. Ipak, i ona mora da vodi računa o tome da EU ima suficit u trgovini sa Britanijom. Dražve članice EU zainteresovane su da se trgovina nastavi pod postojećim uslovima, kako se ne bi gasila radna mesta u EU.

Kako sada stvari stoje, najverovatnija solucija će biti novi referndum, što inače podržava veliki deo biračkog tela, 60%.Tako se umanjuje i mogućnost raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora, koje konzervativci žele da izbegnu.

Ne samo da protivnici Bregzita imaju većinu u Parlamentu već i rezultati izbora za EP pokazuju da oni imaju još uvek i podršku većinskog biračkog tela. Naime, partije koje su izrazito protiv bregzita dobile su 40.4% glasova, one koje su izričito za 35.1%., a konzerativni i laburistički birači su podeljeni. Deo torijevskih glasova otišao je Bregzit partiji,a deo laburističkih liberalnim demokratama i Zelenim.

Ovakvo rešenje nije neuobičajeno. Godinama su birači na referendumima u različitim državama glasali portiv neoliberlanih evropskih politika: 2001. i 2003. u Danskoji i Švedskoj o pristupanju evrozoni; u Irskoj 2001. o ugovoru iz Nice; 2005. u Holandiji i Fransuskoj o Evropskom ustavu; u Irskoj 2008. o Lisabonskom ugovoru; u Grčkoj 2015. o merama štednje koje su nametale EU i MMF i Evropska centralna banka. U svim navedenim slučajevima, osim skandinavskih referenduma o prihvatanju evra, EU je ignorisala rezultate. U nekim slučajevima, u Danskoj 1993. i Irskoj 2009. birači su naterani da ponovo izađu na birališta kako bi doneli odluku koja odgovara evropskim oligarhijama. To je jedan od najdrastičnijih pokazatelja o nedemokratskom karakteru evropskih integracija. Slamanje Sirize imalo je uticaj na opredeljivanje Britanaca.

Levica i Bregzit

Bregzit je posle referenduma postao ključno pitanje u britanskoj politici. Ovakav razvoj nije odgovarao Korbinu i njegovim pristalicama. Postavljanje problema u moralnim terminima omogućava potiskivanje iz javne debate političkih i ekonomskih tema koje imaju strateški značaj za levicu. Desnici to olakšava da dobije podršku radničke klase bez otvaranja socijalnih pitanja i da formira politički blok sa rasizmom kao centralnom idejom.

Iako je tokom cele svoje političke karijere Korbin bio evroskeptik, on je morao da vodi računa o većinskim proevropskim stavovima svojih birača kao i o činjenici da su njegovi protivnici, bleristički poslanici, takođe izuzetno naklonjeni ostanku u EU. Desni laburisti nastoje da zadrže Ujedinjeno Kraljevstvo u jedinstvenom evropskom tržištu zbog toga što EU regulativa odgovara interesima kapitala. Na taj način bi Korbin bio sprečen da sprovede svoje reforme. On i veći deo njegove stranačke baze bili su za opstanak u reformisanoj EU. Tokom referendumske kampanje Korbin se držao prilično uzdržano, a potom je prihvatio rezultate i zalagao se za Bregzit sa socijalističkim programom, koji neće naneti štetu ekonomiji i zaposlenima i koji ne bi bio isključivo u interesu bogatih. Insistirao je na socijalnim pitanjima kako bi ujedinio svoje birače, one koji su za bregzit i one koji su protiv, a na kraju je gubio glasove i jednih i drugih. Korbin nije uspeo da razvije optimistički proevropski program, koji bi bio privlačan evroskepticima na levici. U situaciji oštrih političkih podela i sukoba nijansirana rešenja ne prolaze.

U izbornom manifestu iz 2017. laburisti su najavili da će u procesu napuštanja Unije prioritet davati radnim mestima i životnom standardu, bliskim odnosima sa EU, zaštiti radnih prava i okoline, sigurnosti državljana EU u Britaniji i britanskih građana u Uniji. Trgovina i investicije ne smeju biti ometane. Ključnu ulogu u donošenju odluka o Bregzitu mora imati Parlament. Napuštanje EU bez sporazuma je najgori scenario. U procesu povratka nadležnosti princip devolucije mora imati primat, tj. sve oblasti koje mogu da budu decentralizovane treba preneti u nadležnost subnacionalnih jedinica. Nema povratka na tvrdu granicu sa Republikom Irskom i promene statusa Gibraltara. Konačni sporazum mora odobriti Parlament. Ipak, sudeći po skorašnjim Korbinovim izjavama, izgleda da je on trenutno najbliži drugom refernedumu. Posmatrači koji su mu naklonjeni upozoravaju ga da bi insistiranje na ostanku u reformisanoj Uniji uništilo njegov ugled. Drugi pak misle da je novi referendum način da laburisti povrate izgubljene birače.

Mnogi levičari strahuju da bi tvrdi Bregzit omogućio vođenje još rigidnije neoliberalne politike nego u situaciji kada je Ujedinjeno Kraljevstvo deo EU. Desničarska retorika o povratku nacionalnog suvereniteta samo je izgovor da bi se postigao taj cilj. Sklapanje trgovinskog sporazuma sa SAD, za šta se zalažu desne pristalice Bregzita, otvorio bi britanski javni zdravstveni sistem za američke farmaceutske kompanije, što bi uništilo i poslednje ostatke socijalne zaštite u Velikoj Britaniji. Istini za volju, i po pravilima EU zdravstvena zaštita je ekonomska aktivnost; pacijenti treba da imaju pravo kao potrošači da biraju ko će im pružati usluge.

Radikalna levica izričito je za Bregzit. Evropske integracije, smatraju oni, nastale su za vreme hladnog rata zbog potrebe konfrontacije sa SSSR-om, socijalizmom kao svetskim pokretom i kako bi monopolistički kaptalizam u Evropi bio obnovljen pod dominacijom SAD. Danas je EU samo geopolitički projekat, političko krilo NATO. Nacionalni suverenitet je oružje u borbi protiv porobljivačkih transnacionalnih ekonomskih i političkih snaga, a nacionalna država je najefiksniji način za suprotstavljanje kapitalu i neoliberalizmu danas, primarni prostor u kome može da deluje levica. Levi nacionalizam treba da povrati narodni, demokratski suverenitet. Levica često pada u zamku da odbaci svaki nacionalizam. Pogrešno je zahtev za obnovu suvereniteta odbaciti kao populizam i šovinizam. Ne treba poistovećivati levi idesni nacionalizam. Drugi je reakcionaran, zastupa interese isključivo vlasničkih klasa i podstiče mržnju, šovinizam i sukobe među narodima.

EU je nedemokratska politička tvorevina. Evropske integracije imale su od početka glavni cilj da suspenduju demokratiju u nacionalnim državama da njihove vlade onemoguće u primeni ambicioznih socijalnih politika i da suzbijaju radikalnu levicu. Demokratiju čini sloboda izbora između različitih političkih projekata. U EU, posebno u evrozoni, moguće su samo opcije koje odgovaraju zahtevima tržišta, kako kaže Angela Merkel. EU treba da bude dekonstruisana, a potom obnovljena na drukčijim temeljima. Procesi modernizacije u XIX iu XX veku odvijali su se u nacionalnim državama, kao i kejnzijansko spasavnje kapitalizma u XX veku. Države blagostanja su bile nacionalne države. Najzad, kinesko ekonomsko čudo pokrenula je i omogućila suverena kineska država.             

Ukoliko je jedino rešenje za postojeću krizu globalno, to znači da je nemoguće. Radna prava u Ujedinjenom kraljevstvu veća su nego u EU, stoga ih Bregzit neće ugroziti. Nacionalizacija, državna podrška industriji, javne nabavke koje favorizuju domaće proizvođače ne mogu se sprovesti po pravilima EU. Razvojni ciljevi ne mogu se postići bez aktivne uloge države u ekonomiji, a EU nastoji da baš takve politike spreči. Jedinstveno evropsko tržište predstavlja krajnje restriktivno neoliberalno okruženje u kome se na samo nameću mere štednje nego i onemogućava radikalna industrijska politika. EU insistira na deregulaciji ne samo trgovine već i finansija, kao i ukidanju kontrole kapitala. Progresivni raskid sa neoliberalizmom se ne može ostvariti po pravilima koja važe u EU, jer ona neće dozvoliti socijalističku politiku u Britaniji.

Radikalna levica nije pasivna, ona pruža Korbinu kritičku podršku, ali je znatno kritičnija prema kapitalizmu od njega. Ona podržava Bregzit u uverenju da je preduzimanje progresivnih reformi moguće samo na nacionalnom planu. Desnica, pak, samatra da bi Bregzit omogućio potpuno preoblikovanje britanske privrede po modelu slobodnog tržišta: ukidanje svih oblika zaštite radnika i životne sredine, otvaranje zdravstvenog sistema globalnoj konkurenciji i sklapanje trgovinskog sporazuma sa SAD. Prema ovakvom scenariju današnja EU je pravi socijalni raj.

I u drugim državama sve više levičarskih organizacija i intelektualaca, ne samo radikalnih, zalaže se za obnovu suvereniteta bez koga demokratija i repolitizacija ekonomije na nacionalnom planu nisu mogući. Prema njihovom mišljenju progresivna, emancipatorska vizija nacionalnog suvereniteta omogućila bi nacionalnim vladama de se suprotstave ograničenjima koje nameće EU,a koja sprečavaju preduzimanje progresivnih refomi. Umesto supranacionalne, autoritarno tehnokratske tvorevine, kakva je EU, oni predlažu stvaranje koalicije država i međunarodnih organizacija koje bi bile u stanju da kontrolišu globalne transakcije. To je teško postići jer je neophodna saglasnost velikog broja država, ali je jedini način da se kombinuju prednosti globalne trgovine sa dobrim standardima nacionalne ekonomske politike. Tako bi kapitalizam mogao da bude društveno odgovoran sistem, a da se izbegnu štete koje nastupaju zbog protekcionizma i neoliberalne globalizacije. Naravno, uvek je pitanje da li će levica biti u stanju da kontroliše suverenitet u interesu narodnih klasa ili će resuverenizacijom dominirati desnica. Mnogi levi intelektualci smatraju da je ultradesnica u ovom trenutku veći problem nego kapitalizam.

Perspektive parlamntarnog socijalizma u Velikoj Britaniji u XXI veku

Dolazak DŽeremi Korbina na čelo Laburističke partije i Bregzit predstavljaju događaje od velikog značaja. Oni su pokazatelj gubitka vladavinskih kapaciteta establišmenta. Neoliberlna hegemonija deklasirala je ne samo ekonomiju i društvo nego i političku klasu. Oduvek promišljeni engleski političari upustili su se u krajnje riskantne poduhvate. Smatra se da raspisivanje referenduma i izbora 2017. predstavljaju najveće pogrešne kalkulacije u novijoj britanskoj politici.

Tradcionalni politički sistem, u kome dominiraju dve stranke, ugrožen je. Konzervativna stranke više ne predstavlja pouzdanog zastupnika interesa vlasničkih klasa, a laburisti pod Korbinovim vođstvo su se oteli kontroli. Neoliberali su podeljeni na ksenofobno i kosmopolitisko krilo. Kako bi rekao Gramši, nastupila je organska kriza u kojoj ni jedna klasa ne može da nametne rešenje. Unutar vladajuće klase više ne postoji konsenzus, ona više nije vodeća već samo dominantna. Široke mase u takvoj situaciji, piše Gramši u Zatvorskim sveskama, odvajaju se od tradicionalnih ideologija i više ne veruju u ono u što su ranije verovale. Kriza se sastoji u tome što staro umire, a novo ne može da se rodi. U takvom interegnumu javlja se mnoštvo morbidnih simptoma.

Desni populizam je poslednje sredstvo koje može biti upotrebljeno protiv nadiranja levice. Habermas nije u pravu kad populizam suprotstavlja kapitalizmu, on je njegovo oružje kad stari oprobani mehanizmi dominacije otkažu. Eskalacija ksenofobije i rasizma poslednjih godina vođena je i koordinisana od strane elita, naročito mobilizacijom interneta. Ultradesne partije su prave privatne armije, kojima često upravljaju milijarderi, a koje nameravaju da demokratiju zamene diktaturom.

Korbin može da uspe samo ukoliko nastane masovni socijalni pokret, koji će biti u stanju da nametne socijalisitičku alternativu, a čije organizaciono jezgro bi činila radikalizovana Laburistička partija. Klasno pitanje vraćeno je u politiku, borbe se trenutno najviše vode unutar te stranke.

Ako laburisti pobede na narednim parlamentarnim izborima, vladjuća klasa će pokrenuti sve moguće mehanizme da spreči Korbina u njegovim namerama. Establišment ne sme dozvoliti da Britanija dobije premijera koji se protivi imperijalizmu. Sigurno će doći do bekstva kapitala, a svaki pad funte i akcija na berzi biće prikazani kao katastrofa. Ipak, smaraju njegove pristalice, ne treba poraz priznati unapred.

Zahvaljujući Bregzitu ojačani su i levica i ultradesnica, i rasizam i antirasizam, i snage progresa i reakcije. Ne može se unapred reći koja od sukobljenih snaga će pobediti. Ukoliko do sličnih pokreta ne dođe i u drugim državama, desnica ima više izgleda na uspeh.

Opadanje moći Ujedinjenog Kraljevstva traje čitav jedan vek. Sa neoliberalizmom propadanje društva biće nastavljeno. Korenite promene u privredi i društvu, demokratizacija politike i ekonomije su način da se ono zaustavi. Ako do toga ne dođe, Britanija će ponovo biti samo „utvrđenje od slane vode“, kako ju je opisao Šekspir.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner