HRONIKA:
ĐORĐE VUKADINOVIĆ: VLAST SE SLUŽI ŠIBICARSKOM LOGIKOM, TROŠI VREME I NUDI „USTUPKE“ ZA KOJE JE VEĆ KASNO. OPOZICIJA NE BI TREBALO DA SE PECA NA TO
TAMARA KERKOVIĆ: GRAĐANI IZLAZE NA IZBORE I GLASAJU ZA NEKOG ZA KOG SU UVERENI DA JE OPOZICIJA, A ON POSLE TOGA NAPRAVI PAKT SA VLAŠĆU
ŠEF KANCELARIJE ZA VEZU KOSOVA U BEOGRADU JETIŠ JAŠARI: OSLOBOĐEN ZAMENIK DIREKTORA „POLICIJE KOSOVA“ DEJAN JANKOVIĆ
NARODNA SKUPŠTINA REPUBLIKE SRPSKE USVOJILA IZBORNI ZAKON RS. „ZA“ IZBORNI ZAKON GLASAO 51 POSLANIK, 11 JE BILO „PROTIV“, A ČETIRI UZDRŽANA
NA DANAŠNjI DAN 2013. POTPISAN BRISELSKI SPORAZUM. IVICA DAČIĆ: PRIŠTINA NEMA NAMERU DA FORMIRA ZSO
SI-EN-EN: IZRAEL IZVEO NAPAD NA IRAN. LOKALNI MEDIJI: EKSPLOZIJE SU SE ČULE U TEHERANU, ISFAHANU I ŠIRAZU. IRNA: AKTIVIRANA IRANSKA PVO IZNAD ISFAHANA, NUKLEARKE BEZBEDNE
NjUJORK: SAD STAVILE VETO NA PUNOPRAVNO ČLANSTVO PALESTINE U UN. DVANAEST ČLANICA SAVETA BEZBEDNOSTI GLASALO ZA PRIJEM, BRITANIJA I ŠVAJCARSKA BILE UZDRŽANE
KRISTALINA GEORGIJEVA: MMF PROCENjUJE DA JE UKRAJINI ZA 2024. GODINU POTREBNO 42 MILIJARDE DOLARA, VERUJEMO DA ĆE KIJEV DOBITI TAJ IZNOS
DUŠKO VUJOŠEVIĆ O VUČIĆU I PARTIZANU: TOMA NIKOLIĆ NAM REKAO – „ČUVAJTE SE, OVAJ JE REŠIO DA VAS UNIŠTI“. BEOGRAD JE UNIŠTEN GRAD
NA DANAŠNjI DAN 1999. NATO BOMBARDOVAO ZGRADU IZVRŠNOG VEĆA VOJVODINE U NOVOM SADU; 1906. UMRO FRANCUSKI FIZIČAR I HEMIČAR PJER KIRI; 2017. PREMINUO SRPSKI KNjIŽEVNIK RAŠA POPOV
NASLOVNE STRANE SRPSKE ŠTAMPE 19. APRILA 2024. GODINE
SEDNICA SB UN POVODOM HUMANITARNE SITUACIJE U GAZI: NEBENZJA - SVI HUMANITARNI NAPORI OSUĐENI SU NA PROPAST U NEDOSTATKU PRAVOG I ODRŽIVOG PRIMIRJA. STEJT DEPARTMENT - SAD ĆE STAVITI VETO NA PRIJEM PALESTINE U UN
Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Kriza je srušila fasadu evropskog jedinstva
Savremeni svet

Kriza je srušila fasadu evropskog jedinstva

PDF Štampa El. pošta
Mik Hjum   
četvrtak, 16. oktobar 2008.
Kriza je srušila fasadu evropskog jedinstva, a vlade se vraćaju nacionalnim državama kako bi zaštitile sopstveni kapitalizam. Šta se desilo sa novom epohom evropskog jedinstva u koju je trebalo da uđemo, kako su tvrdili naši lideri? Ili, kada smo već kod toga, kuda se denula svemoćna „briselska imperija“ na koju su ukazivali oštriji kritičari evropske birokratije? Finansijska kriza koja je zahvatila kontinent otkrila je da je car Evropske Unije go. Kad se pojavila prva naznaka ozbiljnijih problema, svaka vlada je krenula svojim putem. Ili, da parafraziramo jednu izreku – radio il’ ne radio, ne svira ti radio.

Irska vlada je prva probila evro-redove i izdala saopštenje da će garantovati za sve uloge u irskim bankama, čime je došla u opasnost od sukoba sa finansijskim institucijama EU. Ovo bi se moglo odbaciti kao očajnički potez jedne male evropske privrede koja nastoji da se ne pretvori u drugi Island. Međutim, kada je vlada Nemačke, koja ima najjaču privredu u srcu evrozone, uradila praktično isto, postalo je jasno da su na pomolu veliki potresi. Samo dan ranije nemačka kancelarka Angela Merkel bila je prva koja je sa najvišeg mesta uputila hitan apel za evropskom solidarnošću. Kroz dvadeset četiri sata, suočena sa sve većim problemima, Nemačka je pogazila sporazum i krenula svojim putem, užasnuvši pritom „bliske saveznike“ poput Britanije.

Usred ove zbrke i šoka koji je usledio, britanski ministar finansija Alister Darling je pokušao da nas uveri kako je nemačka vlada izdala samo „političko saopštenje“ o namerama, a ne „zakonski obavezujuće“ garancije za sve ulagače. Vidite, gospodine Darling, upravo je ovo drugo u pitanju. Bilo je to političko saopštenje nemačke vlade o namerama i rešenosti države da brani nacionalne finansijske interese, bez obzira na saopštenja sa nekakvog sastanka EU na visokom nivou. Vlade Danske, Grčke i Španije su krenule njihovim stopama jamčeći za uloge štediša, a očekuje se da će i mnoge druge vlade krenuti istim putem.

U međuvremenu, dok evropske vlade spremaju mere kojima će pokušati da spasu bankarske sisteme, na površinu su izbile i druga trvenja. Britanske vlasti su navodno bile besne na Nemce, jer su otkrili „tajne“ planove o rekapitalizaciji banaka i time stvorili haos na britanskom tržištu pre nego što je Darling objavio svoj plan za sanaciju koji će koštati pedeset milijardi. Čak i kada su se lideri velike četvorke, Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Italije nekako organizovali prošlog vikenda, učinilo se da su se jedino složili oko toga da je hitno potrebno odbaciti ograničenja koja je EU nametnula na državne subvencije za javnu potrošnju i dozvoliti svakoj vladi da deluje kako smatra za shodno u pokušaju da zaustavi finansijsku krizu. Kako je pisalo u jednom novinskom naslovu, „evropski lideri krše pravila evrozone“. Eto nama evropskog jedinstva na delu!

U poslednjih nekoliko godina Evropska Unija i Evropska komisija pokazale su se snažnim i čvrstim kada je trebalo ujediniti se kako bi vodile male bitke koje su same izmislile – na primer, zabrana hemikalija u plastičnim igračkama, propisivanje sadržaja etiketa na namirnicama, dovođenje neprijatnih ideja pod udar zakona i drugi pokušaji da se detaljno propiše ponašanje evropskih naroda. Međutim, u suočavanju sa realnom krizom koja je izmakla njihovoj kontroli, evropske institucije deluju tromo i mlitavo. Ne postoje memorandumi EU, niti odluke Evropske komisije koje mogu narediti svetskom tržištu da im se pokori.

Sećate li se kako su nam naši lideri držali predavanja o potrebi za jedinstvom Evrope i snažnih kritika koje su obilato upućivali Ircima, jer su se ovi usudili da odbace Evropski ustav, odnosno sporazum? Poručili su da svi moraju raditi kako im se kaže zarad opšte dobrobiti koju donosi evropska budućnost. Međutim, čim su se finansijske fekalije razlile, zaboravili su na Evropu i sakrili se iza granica. I nemojte verovati da su naše uobražene elite iznenada ispoljile populističku zabrinutost za narod i njegovu ušteđevinu – ove vanredne mere su smišljene da zaštite bankarske potpore nacionalnog kapitalizma.

Ovi događaji su postavili „evropski san“ u realniju perspektivu. Od pedesetih godina dvadesetog veka evropski projekat se predstavlja kao način za prevazilaženje tradicionalnih trvenja usled suprotstavljenih nacionalnih interesa koji su Evropu odveli u sukob i u dva svetska rata u prvoj polovini tog stoleća. Rimski sporazum iz 1957. godine, koji su potpisale Zapadna Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg, stvorio je Evropsku ekonomsku zajednicu. Pridružila im se i Velika Britanija, a za njom su 1973. krenule Irska i Danska. Ova organizacija je prvo preimenovana u Evropsku Zajednicu, zatim u Evropsku Uniju i toliko se proširila da danas ima dvadeset sedam članica. Osim toga, od prvobitne trgovinske organizacije prerasla je i u političko telo. Ovaj proces dostigao je vrhunac neuspelim pokušajem usvajanja evropskog ustava (koji su odbacili Francuzi i Holanđani) da bi se kasnije provukao kao Evropski sporazum (koji su odbacili Irci).

Uprkos bojaznima mnogih građana Starog kontinenta, evropske nacionalne elite blisko su sarađivale u doba relativnog mira i prosperiteta. Mnogi su predviđali da su nekadašnji sukobi zauvek gotovi i da Evropska Unija može nastaviti da se širi i da napreduje. Međutim, greška je što ovi ugovori nisu stavljeni na probu tokom neke prave krize tokom relativne sigurnosti koju je pružalo doba evrozone. Tako je bilo sve do sada. Čim je finansijska kriza zaljuljala zidove evropskih tvrđava na površinu je izbila himera evropskog jedinstva i integracija.

U izvesnom smislu se čini da se kapitalizam vraća na staro. Konsolidacija savremene nacionalne države počela je u Engleskoj u sedamnaestom veku, a nastavila je da se odvija u Evropi i Americi tokom osamnaestog i devetnaestog. Ove nove nacionalne države, sa jasno definisanim granicama i centralnom vlašću, oduvale su ostatke nekadašnjeg feudalnog poretka i pomogle da se stvore uslovi za rast savremenih tržišnih privreda („slobodno tržište“ je oduvek bilo potrebno malo pogurati). Kapitalizam se prvo raširio u razvijenim državama, a onda i po ostalim, dok su zapadne zemlje štitile nacionalne interese u doba imperija i imperijalizma. Evropsko i svetsko nadmetanje između kapitalističkih sila doprinelo je stvaranju sukoba koji su kulminirali krvoprolićima u dva svetska rata.

Osamdesetih godina prošlog veka neki od nas, starih marksista, verovali su da će organska veza između kapitalizma i nacionalne države ograničiti mogućnosti evropskih zemalja da suzbiju svoje nacionalne interese i ujedine se pod barjakom Evropske Unije. Stvaranje evrozone, čime su se države odrekle svojih valuta, te prihvatile evro i autoritet Evropske centralne banke, kao da se suprotstavilo istorijskim tokovima. Međutim, ovo prividno jedinstvo je bar privremeno omogućeno zahvaljujući do tada gotovo neviđenim uslovima ekonomske, političke i društvene stabilnosti u Evropi kao i odsustvu ozbiljnijih sukoba.

Danas se čini da su ovi srećni dani prekratko trajali. Suočivši se sa prvom istinskom krizom posle više godina, evropske elite krenule su ka okrilju sopstvenih država kako bi pokušale da zaštite nacionalne interese. Naravno, nisu napustile EU u koju su toliko uložile. Ipak, brzo su shvatile da nezgrapna institucija osnovana u jednom vremenu ne može da izađe na kraj sa izazovima jedne druge, mnogo burnije epohe. Evropska Unija nema odgovore na razmere i brzinu nastanka krize, kao i na njene posledice. Povrh toga, tenzije između nacionalnih kapitala sve više izlaze u prvi plan dok se svaki od tih kapitala suočava sa različitim vrstama problema vezanim za krah bankarstva i tržišta nekretnina.

Kako broj evropskih država koje se bune i traže sopstvena rešenja za krizu sve više raste, cela situacija se samo pogoršava, jer se time urušava mogućnost za postizanje jedinstvenog institucionalnog odgovora. Ukoliko je neočekivani povratak Pitera Mendelsona sa mesta evropskog komesara u britansku ministarsku fotelju od ove nedelje simbolizovao političku dinamiku udaljavanja od Brisela, onda je apsurdno poimanje da bi takva ličnost nekako mogla „spasiti“ britansku privredu odraz očajnog stanja u kome se evropske države danas nalaze. Činjenica da je Mendelson završio u bolnici gotovo odmah po povratku deluje kao odgovarajuća metafora za tužno stanje u kome se nalazi evropska politika.

Imajte u vidu da su ekonomska i politička ograničenja nacionalne države u savremenom svetu naterala evropske elite da traže šire oblike organizacije i saradnje. Mane Evropske Unije koje se vide u krizi mogle bi ponovo razdvojiti evropske države. Međutim, biće im teško da vrate časovnike u doba dinamičnih nacionalnih privreda, jer su se zaglavile između evropskih inicijativa koje postoje samo na papiru i neefikasne nacionalne politike.

Tokom debakla povodom usvajanja Evropskog ustava, odnosno sporazuma, i irskog referenduma, videli smo da prema evropskim narodnim masama i narodnoj demokratiji evropske elite iskazuju samo prezir. Sada, tokom reakcije na finansijsku krizu, vidimo da u borbi za opstanak kapitalista imaju tek nešto malo ili čak nimalo poštovanja prema sopstvenim institucijama ili zlatnim pravilima.

Možda bi trebalo da naše lidere tretiramo uz isto poštovanje koje oni iskazuju prema drugima. Izlaz iz krize i put u budućnost nalaze se u saradnji među narodima, a ne u podelama. Međutim, nedavni dramatični događaji potvrđuju da Evropska Unija nije odgovor na teška pitanja koja se sada postavljaju.

Mik Hjum je urednik časopisa Spiked.

 

Izvor: http://www.spiked-online.com/index.php?/site/article/5794/